Слободна Херцеговина » НЕВЕСИЊКА КОЈА ЈЕ ПИСАЛА ЦАРУ: Бегзада, посљедња беговица Херцеговине

НЕВЕСИЊКА КОЈА ЈЕ ПИСАЛА ЦАРУ: Бегзада, посљедња беговица Херцеговине

 

Богата отоманска жена – илустрација

Запросио беже Љубовићу, 
Хајку-булу у бега-Ченгића,
која има стотине просаца
од добријех кућа и отаца!

Овако започиње једна од најљепших лирско-епских пјесама из Херцеговине. Пјевају је уз гусле, казују наизуст, тумаче и допуњују многим верзијама. Мјесто њене љубавне драме било је Невесиње, одважна планинска варош у високој Херцеговини.

Има много тога чудесног што је урес ове херцеговачке Спарте, а осим јунака и битака то су и посебне жене. Најпознатија је љепотом заносна Хајкуна Ченгића, а о којој је за њенога вакта причало десет пашалука. Хајкина посебност била је кобна, али такве судбина за легенду опрема. Но, сад ћемо причати о једној другој жени, исто рођеној Невесињки.

Ово је прича о Бегзади Гавранкапетановић, посљедњој беговици Херцеговине. Рођена је у Невесињу, у богатој муслиманској породици Башагића. Башагићи су најприје образовањем, а потом и орођавањем, ушли у круг муслиманског племства Херцеговине. Били су у сродству са Ченгићима, невесињским беговима, али и са другим племенитим родовима. Изродили су многе потомке који ће постићи висока образовања и украсити се надметањем са науком. Један од најпознатијих је Сафвет-бег Башагић, пјесник, историчар, преводилац, оријенталиста, угледни политичар и културни радник муслимана у Босни и Херцеговини. Називају га зачетником „бошњачке нације“, а опет Сафвет-бег, рођени Невесињац, школовањем у Загребу и Бечу у себе је отиснуо хрватску народност. Тако се изјашњавао до смрти. Но одвише је волио Херцеговину, а Невесињу је посветио једну од својих најемотивнијих пјесама.

Његова старија рођака Бегзада Башагић, богата и лијепа, удала се за Ибрахим-бега Гавранкапетановића, управника града Почитеља.  Кула, чардак и голем посјед са кметовима, били су лијеп наам који Бегзада није могла одбити. Она ће бегу изродити петоро здраве дјеце, а потом ће јој судбина канути горчином. Ибрахим-бег умире млад, а она у цвату живота остаје са ситном дјецом. У то вријеме започиње руско-турски рат који ће донијети обрт у политичком статусу Босне и Херцеговине. Ова најзападнија покрајина исламског султаната биће на Берлинском конгресу као пасторка предана круни римо-католичке царевине. Наступила је Земљишна реформа; беговима је одузета земља и уступљена хришћанској раји. Млада беговица остала је без брда Црмнице и око 15 километара ораница, косаница и винограда. Бегзада је ово сматрала грубим рушењем старог поретка; није се тек тако могло поравнати што је вијековима гојено! Плахо се уплашила за дјецу коју је жељела само школовати.

Бегзадино писмо – ИЗВОР: oslobodjenje.ba

Одлучила је писати жалбу самоме Двору, баш онако како су и њени стари слали хабер на ферман са Порте. Написала је притужбу аустро-угарском цару Фрању Јосипу Првом. Писмо је дипломатски срочила ткз. беговицом, верзијом босанске ћирилице са елементима глагољице, а којом се дописивало потурчено племство цијеле Румелије (европског дијела Османског царства). Текст је састављен 1902. године у Почитељу и послан у Беч. Након неког времена писмо се вратило у Херцеговину са печатом царског уреда и молбом да се текст достави на латиници.

Управо је беговско писмо из 1902. године ових дана скренуло пажњу јавности Босне и Херцеговине. Наиме, праунука Бегзаде Башагић-Гавранкапетановић, академска сликарка Шемса Гавранкапетановић, направила је умјетнички омаж својој прабаки инспирисана њеном одважношћу. Техником веза и отиска урадила је умјетничку поставку њеног писма, а која је ових дана отворена у Почитеља под називом „Мајкина писма“.

Шемсa Гавранкапетановић везе текст прабакиног писма – ИЗВОР: faktor.ba

Изложба је постављена баш у кући гдје је писмо прије више од вијека и написано. Породична кућа Гавранкапетановића, у којој је беговица становала са дјецом, откупљена је у посљедњој Југославији као изузетно вриједан примјерак стамбене архитектуре из турског периода. Ту је 1961. године заснована Ликовна колонија која и данас живи и умјетност рађа.

И ето, ту се круг затвара. Писмо посљедње херцеговачке беговице оживјело је кроз њену праунуку сликарку. Ова писмена и поносна жена највише је цијенила образовање и напредак духа. Сва њена дјеца и након одузете земље била су школована, а двојица синова дипломирали су право у Бечу и Будимпешти.

Бегзадино писмо доказ је снаге и самосвијести херцеговачке жене и прије идеологије феминизма и демократије. Данас када се у српски језик свиленом силом уводе неукусне родне одреднице (архитектиња, војникиња, боркиња) ова стара женственост разобличују инсталирану, а лажну равноправност жене у Херцеговини, Босни, Србији…

И још нешто. Ова прича нам засигурно свједочи да онај ко због праха земље погази вјеру отаца, кад-тад изгубиће земљу од неке туђе вјере! Погубиће и вјеру и земљу и себе.

 Горан Лучић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина