Ненад Зимоњић: Поносан сам на свог претка гатачког војводу Богдана Зимоњића


  • Војвода Зимоњић, који вуче порекло из Гацка је мој најпознатији предак. Неколике породице су се преселиле из тог краја и отишле, једна у околину Вучковице крај Крагујевца, одакле су моји, а друга код Чачка

    sp-zimonjic_620x0

Извор: Новости.рс
Аутор: Н. Мандрапа

ТО је у исти мах војник и крсташ, свештеник и војсковођа, поп и војвода. Славни Богдан Зимоњић, храбри је српски устаник из Херцеговине, пред чијим балчаком и пушком су Турци у 19. веку узмицали. Ово су речи исписане на страницама књиге, која укоричена стоји на столу фитнес центра “МВП”, где се Ненад Зимоњић уочи Нове године припремао за још један кондициони тренинг са Владом Капларевићем.

– Знам ту књигу од корица до корица. Како не бих знао. Војвода Зимоњић, који вуче порекло из Гацка је мој најпознатији предак. Неколике породице су се преселиле из тог краја и отишле, једна у околину Вучковице крај Крагујевца, одакле су моји, а друга код Чачка. Мама је Личанка, из Госпића. Надам се да сам покупио оно најбоље и од једних и од других – смеје се Ненад.

Светски мајстор дубла је неко о чијој тениској каријери се много зна. Из месеца у месец обара неки нови рекорд у белом спорту и устоличио се међу истинске великане тениса. Међутим, ретко када је причао о свом приватном животу, интими, детињству, одрастању, породици и васпитању, и свему оном што му је помогло да данас буде то што јесте.

– Рођен сам у Београду. Ишао сам у Основну школу “Старина Новак” и потом у Економску. Живео сам у Борчи, а тренирао тенис од седме године. Било је једног дана тестирање у Звезди и од преко 300 полазника, селектирано је нас шесторица. Тренер нам је био Горан Бубањ. Ту је све почело. Имао сам прилике да пробам и друге спортове. Био сам добар и талентован у кошарци, фудбалу, побеђивао сам на општинским такмичењима у кросу за школу.

БРАДУ НОСИМ ОД 1996.

БРАДУ и препознатљив имиџ Ненад је почео да негује од 1996.
– Једном сам се случајно обријао, 2000. на турниру у Паризу, играо сам са Артурсом. Малтене ме није препознао. Ма, себи сам био необичан.

Зимоњић је у школи увек био одличан ђак.

– Имао сам све петице у прва четири разреда, а у друга четири сам такође био одличан. Математика ми је ишла супер, а српски и писање састава не баш најбоље. Те школске дане памтим по лепим стварима, другарима, спорту. Сећам се да ми је физичко био омиљени предмет, учили смо друге спортове, и озбиљно се томе приступало. Највећу конкуренцију сам имао из суседног одељења где је Павле Шкеровић тренирао фудбал, Марко Марковић ватерполо, Драган Перуничић је био сјајан у пливању, у делфин стилу, био је и првак државе ако се добро сећам. Наш четворица смо били најбољи спортисти, заједно смо имали физичко и пливање. Из мог одељења, било је доста другара, Горан Марковић, Горан Михајловић, Иван Коен, Милица Милутиновић, Марија Пердух…

Популарност међу девојчицама је доста рано почела.

– Увек су ту била та дечија заљубљивања. Била је тога у школи… Једна Јелена је била моја прва симпатија. Осам или девет година сам имао, баш рано – почео је мало да замуцкује Зимоњић, док га је Влада “зачикавао” речима “Плави чуперак”.

Ненад није бежао са часова или правио проблеме.

ЛЕОН И ЛУНА

НЕНАДОВА деца Леон и Лун још годину дана иду у вртић.
– За сада могу да путују на неке турнире, великом заслугом моје супруге Мине која све сјајно организује да имамо праву породичну атмосферу где год се налазили. Али, не желимо да их нон-стоп сељакамо, да мењају хотеле и слично. Трудимо се да бирамо путовања где ћемо боравити у апартманима или изнајмљеним кућама. Када крену у школу то више неће бити могуће. Питање је и колико ћу ја још играти тенис, односно на којим ћу турнирима учествовати. Можда ћу прескакати добар део сезоне, како бих био са њима више, опорављао се. Видећемо.

– У школи сам био дисциплинован, слушао сам, било ми је интересантно шта наставник говори. Учио сам на часовима. Прве четири године сам ишао и у целодневни боравак, па смо играли фудбал, рукомет. Важио сам за неког ко се борио, увек желео да буде најбољи и доста сам захтевао од својих другара. Сећам се да је чак учитељица звала моје родитеље на састанак где је рекла да ја некако превише желим да победим и много тражим од остале деце, и да нису сви у спорту као ја. Али мени је то било природно.

Слободно време се другачије проводило него данас.

– И тада су биле игрице, али то су имала малобројна деца, не сви. Видео клубови су кренули тек касније. Није било неког програма на ТВ, мало је филмова било, гледао се Музички тобоган, Бранко Коцкица, а недељом је ишао неки партизански ратни филм.
Интересантније ми је било да будем са другом децом. Одлазио сам доста у Звезду, на тенис, неко време сам и радио за шанком. Давао сам пића, правио топле сендвиче, заузврат добијао нешто од њих. Чекао сам да ако се неком не појави партнер, играм са рекреативцима, тренирао сам доста и на тениском зиду.

Родитељи, отац Мирко, мајка Невенка и брат Игор су знатно утицали на Ненада да постане зрела и стабилна личност.

– Моји родитељи су изузетно поштени људи и то су пренели и на мене. Научили су ме да будем искрен, да се трудим да помогнем другима, ако могу. Осамосталили су ме доста рано. Са девет година су ме пустили да идем сам у село, четири аутобуса сам мењао до Вучковице. Са 15 година сам ишао сам у Америку. Имали су изузетно поверење у мене.

На све то, наш тенисер им је враћао пажњом, добрим оценама у школи и резултатима на терену.

– Можда им је сметало када се изнервирам, понекад бацим рекет или опсујем. Мами је то највише сметало, а тата се ту постављао врло добро. Био је феноменалан у вођењу, приступу и начину како је разговарао са мном око успеха, пораза. Имао сам максималну подршку родитеља. Утицај је имао и мој дугогодишњи кондициони тренер Зоран Грбовић. Много ми је помогао у сазревању као спортисте и човека. Имао сам подршку и од свог осам година старијег брата Игора, који је и сам тренирао хокеј на леду и кошарку. Нажалост, мало смо се виђали као деца. Ишли смо у различите смене и сретали се ујутро и увече. Али је према мени увек имао више него заштитнички однос – закључује Зимоњић.

БОРЧА

ЛЕПО је било одрастати у Борчи у то време, додаје Зимоњић.
– Борча ми је остала у лепом сећању. Играли бисмо кошарку, фудбал, сами смо организовали такмичења у штафети, поред жмурки, кликера и свега осталог. Када бих завршио са обавезама, ишао бих одмах напоље и проводио време напољу са децом док не падне мрак. Памтим и да сам доста времена губио у саобраћају, на путу ка школи, до града. У међувремену сам се преселио у Нови Београд и сада ретко идем у стари крај.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар