NEMANJA DEVIĆ: Je l’ Sarajevo gdje je nekad bilo

NEMANJA DEVIĆ: Je l’ Sarajevo gdje je nekad bilo

  • Sarajevo, 6. novembar 1918. Sunčevi zraci stidljivo su tog jutra padali po masi naroda koji se okupljao čekajući vojsku s istoka koja će joj doneti slobodu.

Stepa Stepanović

Pobedničkom armijom koja je dolazila na poziv Narodnog vijeća – predstavničkog tela južnoslovenskih naroda Bosne i Hercegovine, komandovao je vojvoda Stepa Stepanović, junak sa Jedrena, Cera i Dobrog Polja. Stari vojvoda očekivao je borbe već na Drini. Strepeći, vojnici su se brzo približavali gradu u kom su posle ubistva prestolonaslednika tuđina na Vidovdan 1914. izbile prve varnice svetskog požara.
U srcima okupljenih bila je bura. Doček srpskih oslobodilaca u Sarajevu bio je trijumfalan i potresan – za pamćenje. Gradonačelnik Aristotel Petrović je vojvodi i njegovim vojnicima uzbuđeno poželeo dobrodošlicu i izrazio zahvalnost za sve njihove napore. Mara Ljubibratić, koja mu je podarila lovorov venac, prisećala se nezaboravnih momenata:

Veliki naš vojvoda, sa suzama u očima, poljubi predati mu vjenac, a mi u tom veličanstvenom momentu, kličući Kralju, Vojvodi, Srpskoj vojsci, Slobodi, zaboravismo na sve patnje i poniženja, uzdignusmo se, da po primjeru ovog velikog čovjeka, širimo ljubav, bratstvo, jedinstvo.

Sa sviju strana pohrli i staro i mlado, slabo i nejako, da se pokloni svom velikom Heroju i da svojim očima vidi Slobodu. Kada ga je na jednom sastanku žena, jedna ugledna muslimanka ogrnuvši ga divnom starinskom mahramom u svom pozdravnom govoru zamolila da uzme i njih u zaštitu, odgovorio je uzbuđeno da će svi građani bez razlike vjere uživati prava i slobodu.

Obale Vojvode Stepe Stepanovića

Sam vojvoda Stepa sprečavao je nasilja i osvete. Živeo je u skromnom stanu; šetajući čaršijom izazivao je simpatije i poštovanje.

Skromne prirode, kada je početkom 1920. posle obavljene dužnosti napuštao Sarajevo, odbio je veličanstven ispraćaj koji su Sarajlije nameravale da mu prirede. Grad je i godinama kasnije nastavio da praznuje 6. novembar, dan kada je ugledao slobodu.

Na godišnjicu oslobođenja, sarajevska delegacija posetila je vojvodu Stepu u njegovoj kući u Čačku gde je provodio penzionerske dane, živeći u ulici koja se zvala ni manje ni više do – Sarajevska. Dodelili su mu diplomu sa zvanjem počasnog građanina Sarajeva. On im je dosledno sebi zahvalio i odgovorio:

Slobodu nisam vam doneo ja, već na mačevima svojim naši hrabri i izdržljivi junaci, a ponajviše šajkača i opanak.

Bio je ushićen i dirnut. „Preko vas grlim moje drago Sarajevo i celu Bosnu ponosnu!”, rekao je na kraju.

Kada je njegovo srce prestalo da kuca 1929, stizale su povorke i telegrami saučešća iz svih jugoslovenskih pokrajina. Desetine njih iz njegovog voljenog grada, od muslimana i od pravoslavaca, od katolika i Jevreja. Živko Nežić je u ime sarajevskih dobrovoljaca uzeo reč na sahrani:

Mi se još vrlo dobro sećamo kad si došao u praskozorje 1918. godine; sišao si u naše Sarajevo, koje te danas tako i toliko voli i u suzama ostalo je kada smo juče pošli za Čačak da te ispratimo do večne kuće. Velika hvala u ime Bosne i Hercegovine, koju si zadužio dok traje veka i sveta. Naša Bosna i Hercegovina nikad prežaliti tebe neće.

Gradonačelnik Prijedora Alibeg Kapetanović je u svom telegramu istakao:
Neka je večna slava dičnom vojvodi, pod čijim je vođstvom srpska vojska oslobodila Bosnu ponosnu.
Saučešće je uručilo i muslimansko udruženje Narodna uzdanica iz Sarajeva sa dr Musakadićem, gradonačelnik Travnika Salih Sujandžić, muslimanski prvaci iz Krajine, Gradačca, Višegrada, Visokog, Odžaka, Sanskog Mosta, Gračanice, Vlasenice, Modriče, Tuzle, Zvornika, Krupe. Načelnik Selmanagić iz Srebrenice je napisao:

Povodom nemilog gubitka našeg neprežaljenog vojvode veće opštine zaključilo je da vam izjavi naše iskreno saučešće.

Prohujale su decenije i Miljackom je proteklo mnogo vode. Izbledele su uspomene. U međuvremenu su Srbi i muslimani preturili preko glave još jedan krvav svetski rat.

Život u komunizmu obespametio je obe strane. I jednima i drugima srpstvo je učinio ogavnim, zlim, društveno neprihvatljivim.

Bratstvo se gradilo po cenu ćutanja i zaborava. U proleće 1992. mnogi stanovnici Bosne i Hercegovine su bili sneni, izgubljene prošlosti i iskrivljenog identiteta. Kokarda vojvode Stepe bila je u to doba za sarajevske muslimane avetinjski znak, kao i šajkača koju su srpski oslobodioci 1918. nosili na glavama. Srpska vojska postala je Jugoslovenska narodna armija, a mit o etici, čojstvu i svetlom oružju iz minulih ratova već na početku je prokažen.

Danas, u ožiljcima, etnički očišćeno od Srba, Sarajevo više nije isti grad. Oslobodilačka 1918. više nije oslobodilačka, dobri adeti i običaji su zaboravljeni, nema bratstva, utihnula sevdalinka.

Počasna građanka sada je srpska glumica koja u pretencioznom filmu tumači silovanu muslimanku. Da li postoje prohodni mostovi za dolazeće generacije pokazaće vreme.

Kada već srpska mladež ne zna ko su joj bili dedovi i gde su vojevali, suludo bi bilo podsećati na to i mlade Bošnjake.

Na diplomi počasnog građanina uručenoj vojvodi Stepi dominirala su dva sarajevska motiva: Gradska većnica i Principov most. Bosna i Sarajevo se danas više ne sećaju vojvode Stepe niti šta o njemu znaju. Pitanje je samo koliko o njemu zna i Srbija.

Autor: Nemanja Dević / JADOVNO

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar