• У дому културе „Јевто Дедијер“, у Билећи, синоћ је на радост свих љубитеља писане ријечи, промовисана прва збирка поезије херцеговачког пјесника Драга Кундачине. Завичајни клуб „Освит“, своје издаваштво је обогатио новом збирком, која ће ако је вјеровати критици, представљати један од драгуља љубавне поезије.

Више од сат времена, Билећани су уживали у стиховима пјесника, који поезијом продире у најбитније сфере живота, и осликава истинско стање душе, како своје, тако и вих нас. Рецитатори Драгана Мискин, Маја Вујиновић и Татјана Ђорђић, читајући стихове из збирке Нема је има, допрле су ријечју до свих присутних.

Свој приказ о поменутој збирци дала је и Јелена Арсић:“Даћу себи за право, да ову збирку упоредим са Шантићевом Емином, јер оба пјесника у својим пјесмама величају жену из поштовања, а не ради романтичне љубави. С тим што је Алекса  једном пјесмом успио рећи све, док аутор ове збирке наставља да трага истинску животну улогу идеалних жена, јер све су такве“.                                      Ово вече, у руху поезије, обогаћено је и музиком Павла Иковића, уз вокално извођење Синише Џелетовића.

Драго Кундачина, посебно је окупирао пажњу билећког писца Бора Граховца, добитника престижне награде златна сова, за роман Лукавички кланац.Према виђењу Боровом, Драгове пјесме су биле један скривени драгуљ од очију и ушију свих нас.Мислили смо да се љубавна поезија после Шантића и Дучића не може писати, а Драго нам је доказао супротно. Показао је како се цијени љубав у овоме нашем времену.

„Драгове пјесме о љубави и жени, сигурно би требале бити заступљене у Антологији српске љубавне поезије“, навео је Граховац у свом излагању.

Председник ЗК Освит, Миодраг Хрњез Љумо, искористио је прилику да искаже посебно задовољство што у рукама држи првјенац свога учитеља, као и то да му је посебно драго што је његова издавачка кућа обогаћена овим мистичним насловом Нема је има.

Драго Кундачина   животно искуство темељи на четири генерације у властитој фамилији, проговара душом и вјером за наду која последња умире. Пише приче, есеје, његове пјесме заступљене су у колективној збирци (Траг судбине 1997. године.), а од недавно  и у првој колективној збирци Удружења текстописаца за музичко стваралаштво „Лира“, под називом Драгуљи лире.

Сам аутор је како каже, књигу помало необично посветио Лелли. Лелла представља идеал, извајану фигуру од личности свих жена које су корачале у његовом животу:вољених бића, мајке, баке… Говори о томе колико је значајна улога жене и о томе како се мушкарци понекад незахвално понашају према женском идеалу. Сто једну пјесму, ружу посветио је припадницама слабијег пола.Његови стихови одишу љубављу и посебном топлином, која се добија само од жене као вољеног бића.

Ово је Драгов првјенац, али по свему судећи, Драго ће још дуго између прстију преплитати стихове и наставити величати идеал жене. А стихови уткани у збирку Нема је има, сигурно ће пронаћи уточиште у широј маси љубитеља поезије.

аутор: Дајана Алексић
фото: Филип Кундачина
извор:Слободна Херцеговина