Некад је фотографија у Херцеговини била света као икона

  • Од оног часа када је угледао свој лик у неком разбистреном воденом огледалу, човјек је покушавао да тај лик сачува и упамти, уписујући га у прашину или урезујући у дрво и камен.

foto

У наредним миленијумима Божанска „лица“ су са пажњом и знањем урезивана и вајана, све до икона које су људску потребу да види Бога претвориле у високо вриједно умјеће „спуштања“ духовног осјећаја у материју. Поштовање и светост тог осликаног лика показују праву вриједност слике без које нема ни артикулисане духовности. Јер оно чему се клањаш то ћеш и да живиш!

На тој нити живио је кроз вјекове и однос нашег народа према слици и ономе што је достојно сликања. Сматрајући слику печатом на који је корисно отиснути само оно врлинско и људско, једино оно са чим је могуће изаћи пред хероје и свеце, дакле отисак живота који свједочи о човјеку као дјелу Божијег замисла.

У Херцеговини су наше старе породице пажљиво бирале дан који је био одређен за породично фотографисање. То је био дан када се одвајало сво вријеме да се остави отисак за далека будућа покољења. За неки далеки плод да би знао свој коријен. Обучени у најљепше рухо и са славским надахнућем, носећи у срцу оне чисте енергије без којих се не може у частан живот, кренули би код фотографа. Пажљиво би направили распоред, тако да у првом реду буду најстарији и најугледнији чланови дома. Млађи мушкарци би сједали уз оца који је био сриједа тог породичног јата, попут високог храста међу бријестовима. Жене би обично стајале иза мушкараца, наизглед непримјетне попут трске око бријеста, која и кад се бријест саломи под ударом олује остане несаломива. Бака, Велика Мајка, сједила би уз домаћина. Мању дјецу држале су у наручју мајке, а дјевојчице уза се, док су дјечаке у крилу носили очеви и стричеви.
Те фотографије би касније биле урамљене, најбољим рамом од пуног дрвета, са резбарским украсима и окачене у просторију у којој се слави и обједује. Уз њу је једино стајала икона породичног свеца. Оне и данас изгледају посвећено и траже од посматрача поштовање. Јер су са посветом високих начела Божијег закона и настајале.

Данас је фотографија постала најлакши начин да човјек своју објест, глад за пажњом и бахатост своје несавршености пусти у свијет. У онај свијет пун задаха и идола страсти. Такве слике не трају, оне се привиде и нестану.
Оне старе, потамњеле од времена, на зиду старе камене куће, једине су моћне да човјека зауставе у невремену погрешног живота, нудећи му пут. Пут ка постојању у коме је вриједило умријети да би се живјело. А живјело се за Заједницу, Поштовање, Љубав и Живот.

Аутор: Горан Лучић
Извор: Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са сајта Слободна Херцеговина уз навођење извора
и ОБАВЕЗАН ЛИНК могу преносити само они портали који користе српско писмо

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

Оставите коментар