Слободна Херцеговина » НАТАША ЗИМОЊИЋ ЧЕНГИЋ – уцвјељено племство Босне и Херцеговине

НАТАША ЗИМОЊИЋ ЧЕНГИЋ – уцвјељено племство Босне и Херцеговине

 

Наташа Зимоњић Ченгић (фото:www.kliker.info)

Никада немојте рећи умрла је Наташа Зимоњић Ченгић!

Молим вас не говорите тако. То је гријех над љепотом наше земље у трајању њених великих људи.

Увијек реците, постојала је Наташа Зимоњић Ченгић!

Имали смо је!

Крајем фебруара ове године боравио сам у Сарајеву. Имао сам два слободна дана за град и његове знаменитости. Пролазећи трамвајем кроз Ново Сарајево нисам могао а да не свратим до лијепе сарајевске ротонде, православне цркве Светог Преображења Господњег на Пофалићима, архитектонског дјела Александра Дерока. Освећена је 1940. године у присуству патријарха српског  Гаврила Дожића, и уз саслужење митрополита сарајевског Петра Зимоњића.

Тај дан је упамћен као велико духовно цвјетање српског народа у Сарајеву, а пред његово велико страдање у Другом свјетском рату. Са зида ме је благо и достојанствено гледао лик Светог Петра Сарајевског и Херцеговачког. У близини Преображењског храма, у јуну ратне 1992. године ухапшен је на Грбавици праунук Светог Петра Сарајевског, истакнути сарајевски и југословенски спортиста Горан Ченгић.  Он је био син Ферида Ченгића и Наташе Зимоњић Ченгић.
Локални насилник у униформи српског војника приморао га је оружјем на предају, вршећи тада улогу дјелитеља смрти и неправде.

Горан Ченгић

Горан Ченгић му се замјерио како због „несрпског“ презимена, тако и због тога што се супроставио насиљу над немоћним старцем, некадашњим редовним професором Пољопривредног факултета у Сарајеву, проф. др Хуснијом Черимагићем.  На крају је обојицу усмртио и бацио у јаму на обронцима Требевића.

Митрополит Петар је убијен од хрватских усташа и бачен у јаму на Велебиту (или по другом свједочењу у јасеновачку ужарену пећ), а његов праунук у јаму под Требевићем од српског насилника и злочинца.

Несхватљив је судбински колоплет Зимоњића. У њему се као златна и црвена нит животног мозаика преплићу племенитост и мучеништво. Златна боја је дух њиховог родољубља, јунаштва, учености и државотворности, а црвена светачког постојања и страдања.

Не зна се тачно када су се Зимоњићи населили у Гацко, али је кроз породично предање сачувано да им је далеки предак погинуо током обнове Пивског манастира. Од тада су им Гацко и Херцеговина постојбина.

У овој породици рођена је и Наташа, одрастала је у великој каменој кући са лијепим намјештајем у средишту Гацка. Зимоњићи су званично постали племство од времена Херцеговачког устанка, а војвода Богдан Зимоњић је служио као сенатор Кнежевини Црној Гори. Ородили су се са српским краљевским породицама Петровић и Карађорђевић, те преко њих са руским и италијанским Двором.

Наташи је војвода Богдан био прадјед, а митрополит Петар, дједов рођени брат. Њен стриц проф. др Богдан Зимоњић, био је један од најугледнијих љекара Босне и Херцеговине, један од оснивача Медицинског факултету у Сарајеву, професор интерне медицине и велики добротвор студената медицине. До задњег рата у БиХ студенти Медицинског факултета у Сарајеву који би са десетком положили испите из хирургије и интерне медицине постајали су лауреати награде – проф. др Богдан Зимоњић.

Племство је за Наташу било неограниченост духа приземним границама. Она га је тако и живјела. Завољела је Ферида Ченгића, такође потомка утицајне, али муслиманске породице из Херцеговине. Ченгићи су стекли племство за вријеме османског владања. И Ферид и Наташа су те велике и опасне границе међу њима прихватали као велике изазове. Обоје су у Другом свјетском рату ступили у партизанске редове, као партизани су дочекали крај рата и ушли у ослобођено Сарајево. Ферид Ченгић биће један од првих послијератних градоначелника Сарајева. Из њихове велике љубави родио се први син. Дали су му име Горан, у славу пјесника Ивана Горана Ковачића. Послије Горана, украсила су их још двојица синова, Игор и Родољуб.

И Ферид Ченгић је животом морао потврдити своје племство. Видјевши да његови идеали једнакости, братства, јединства, нестају иза затворених врата раскошних предратних салона, питао је другове, ствара ли се то нова југословенска буржоазија и црвена аристократија.

Његово слободоумље и разборитост одговоре су добили на Голом отоку, и то два пута.

Ферид је послије робије „одживљавао “ склоњен у Почитељу. Додатну тугу доносе му болест и смрт дјеце. Родољуб је као беба прележао менингитис, а што је оставило трајне посљедице на његово здравље, Игор се као младић изненада разболио и умро под сумњивим околностима. Наташа је вјеровала да га је за опомену њој и Фериду убила југословенска тајна служба.

И послије рата остала је у Сарајеву, одабрала је живот уз гробове синова и мужа. Њена највећа жалост била је насилна смрт сина Горана. Трудила се да његово име освјетли, да исприча чудесну причу о спортисти, хероју, добром човјеку. Свједочила је племенитост свог убијеног сина са жељом да се то олако не заборави. Ријетки су је хтјели чути и у томе помоћи.

У страдању Горана Ченгића, прослављеног спортисте, службено Сарајево није видјело орден за хероја. Грађани су упорно подносили захтјеве да се спортска дворана на Грбавици назове именом Горана Ченгића, но то и данас остаје нечуто. Ни установе српског народа у Босни и Херцеговини, прије свега Република Српска и Српска православна црква, нису показале  искрено разумјевање и брижност за судбину унуке војводе Богдана и митрополита Петра Зимоњића.

Човјек који је до краја био у контакту са Наташом и њеном породицом, испричао ми је, да је Наташа од Српске Цркве тражила за поклон бар нешто што је припадало Светом Петру Сарајевском, а да њеној породици остане на утјеху и спомен.

Ни ту није наишла на разумјевање.

Живјела је усамљено, достојанствено и храбро. Међу сликама синова, мужа и великих предака, са својом тугом и идеалима.

Боравећи у Сарајеву имао сам велику жељу да посјетим госпођу Наташу Зимоњић Ченгић. Хтио сам само да јој пољубим руку и кажем двије реченице. Но била је болесна, на постељи, у тешком стању. Препоручено ми је да је боље да се не узбуђује. Ипак успио сам јој послати једно кратко писмо, које јој је и прочитано. Између осталог навео сам и ово.

„Боли ме Ваша жалост, поносан сам на Ваше достојанство.  Имам велику вјеру да ће нешто чудесно лијепо процвјетати из Ваших суза на нашој земљи. Некад, за далеко неко покољење. Не клоните духом, не дајте слутњи да унесе немир. Људи су кварљива шака даха, а опет задано нам је међу људима Бога гледати.  Ви сте племство ове земље, а племство је Господом даровано да свијет охрабри. Поздрављам Вас и вјерујем у љепоту Вашег достојанства!“

Умрла је 24. априла, у часовима прије поноћи. Био је седми дан по Великом Петку, познат као Источни Петак.

Њен живот је и био ход до Великог Петка, када јој убише сина. Остали дани су само трајали за сјећање и свједочење.

Сва историја Босне и Херцеговине, њена комплексност и трагичност, ношени су у њеном двоструком презимену.

Два херцеговачка презимена, два непомирена погледа на стварност, уморна од мучења сопствене крви, слегла су се на њеним раменима. Она их је, ипак, умирила и својим сузама приближила.

Њено руско име било је, такође, уздах цијелог једног народа. Бескрај руског пространства у њему је јецао над својим ранама. Са њим је носила и молитве херцеговачких Срба пред десницом Руске царевине као својим јединим прибјежиштем.Њеним чистим идеалима оно ће постати и одјек совјетске слободе за пониженог радника и тежака на словенском Југу. У имену Наташа Зимоњић Ченгић слегли су се и херцеговачки тамјан за руског Цара и црвени цвијет за југословенског друга.

Њена туга их је приближила.

Сахрана Наташе Зимоњић Ченгић обавиће се у уторак, у 13.30ч, на сарајевском гробљу Баре.

Никада не реците умрла је Наташа Зимоњић Ченгић!

Увијек кажите, имали смо је!

Горан Лучић

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: Имали смо Наташу Зимоњић Ченгић - TAMO DALEKO

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина