НАДЕЖДА ЈЕ СРБИЈА: 104 године од рођења велике српске хероине

НАДЕЖДА ЈЕ СРБИЈА: 104 године од рођења велике српске хероине

  • У Београду одата пошта и час дивљења хероини Првог свјетског рата, великој српској кћери и родољупки, Надежди Петровић.


Памтећи 104. годишњицу њене жртвене смрти за Српство и Србију, потомци ратника и добровољаца Српске војске у Великом рату положили су вијенце и поклонили се племенитом лику уклесаном у бијели мермер са шумадијског Вјенчаца.

3. априла 1915. године, у 20 часова, узлетјела је као бијела голубица душа велике Српкиње, академске сликарке, ратне болничарке, ослободитељке светог Косова, из најстарије српске касарне по имену „Војвода Мишић“, у Ваљеву.

Као ратна болничарка Надежда Петровић се заразила пјегавим тифусом његујући српску ратничку младост која листом умираше те године. Толико је српских војника умрло 1915. у Ваљеву да бјеше понестало гробних мјеста, па су сахрањивани у масовне гробнице на оближњем брду.

Савез удружења српских ратника 1912.-1920., на челу са пуковником Љубомиром Марковићем,  положио је вијенце славе и одржао историјско-поетски час у старом Дворском парку, преко пута Скупштине Србије, а гдје се налази лијеп и достојан споменик велике кћери великог народа.

Споменик Надежди Петровић, поклон је Главном граду града Аранђеловца, а откривен је 1989. године у старом Дворском парку поводом Деветог самита несврстаних земаља у Београду.
Споменик је рад Ангелине Гаталице.

Слава онима који умираше за славу Србије!

НАДЕЖДА

Народ и војска Ваљеву газе,
Запрега вуче топове, жита,
Висови пусти ко да на њих пазе,
А једна жена зачељем хита.

Тамна пелерина и војничка капа,
Штафелај, торба, завежљај мали,
Застане, па стиже конвој што клапа,
Београд гледа и сузама жали.

Позлаћена круна, на реверу знамен,
Очи ко мора, узбуркана, љута,
С Колубаре вјетар ковитла јој прамен,
А Србија цијела у беспућу лута.

Док покрај друма плаче српска мати,
И вели, кћери дочекати нећу,
Васкрса тражи па Србији врати,
А слава теби, ја под земљом рећу!

О мила, драга, Србија је вјера,
Надежда света, моје име вели,
Морамо назад јер нас туђин тјера,
Ето нас напријед јер нас Српство жели!

 

Горан Лучић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар