НА ТРНОВОЈ СТАЗИ ЈАДОВНИЧКОЈ: Ако те заборавим Јадовно моје, нека мене јад не заборави!

НА ТРНОВОЈ СТАЗИ ЈАДОВНИЧКОЈ: Ако те заборавим Јадовно моје, нека мене јад не заборави!

На личком распећу народ српски неста,
Планина је свједок, крв у љетној роси,
Са именом Христа издахнуше боси,
И лобања гола у понору оста.

Чуј вапаје доље, у бездану, наше,
То суве кости мичу се и моле,
Оне свјетла ишту, ране још их боле,
Заборави рода туже их и плаше.

Овај текст покушавам ујаснити 5. јула 2018. године, на славу Св.Анастасије Српске, мајке Св.Саве. Прије скоро стотину година, 5. јула 1918. године (по Јулијанском календару), у Алапајевску на Уралу претучена је, стријељана и у јаму бачена Велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна Романова, сестра посљедње руске царице Александре. Заједно са монахињом Варваром и Великим кнезом Јованом Константиновичем Романовим (мужем српске принцезе Јелене Карађорђевић), бачена је у јаму дубоку 20 метара, рукама црвених бољшевика. Руска Царска породица послије мученишта је спаљена у рударском окну Ганине јаме.

Јаме као самртна гротла православних први су у 20. вијеку искористили бољшевици након Октобарске окупације Руске царевине. Најближи сродници Царске породице и руска царска аристократија убијани су и бацани у јаме и рударска окна. Тек након совјетске праксе ово страшно искуство опробаће православни српски народ и његова црква, а од злоумља хрвато- усташа и злодуха римо-католичког клера.

***
Чим падне киша Београд се збуни као на испиту неприпремљен студент. Довољно је да небо пролије кише колико из уста, па да се овај хаотични велеград спотакне, задоцни, унервози… Не пада киша да окваси бријег, но да сваки град покаже колико је уређен и јак, примјетио би неки циник. Журим Храму Светог Саве. Чекам први такси који никако да се појави. И њих киша чудесно омете. Толико таксиста, а баш да их чекам када ми је журба. Коначно! Таксиста пријатан човјек са акцентом трећегенерацијског Београђанина. Разговарамо о времену. Осјећа моју ужурбаност.
– Опростите, а где путујете ако смем знати?!
– За Хрватску.- одговарам безлично равним тоном.
– Да ли је то ходочашће? – пита ме правећи асоцијацију са поласком испред Храма.
– Јесте. Идемо на ходочашће стазом јадовничког мучеништва. Да ли сте чули за Јадовно?! – питам га са живим интересом.
– Не, први пут чујем… Шта је то Јадовно?!
– Да ли сте Србин? – допуњавам питање размишљајући да сам можда у друштву неког „грађанина света“.
– Да, да, Србин сам…
– Јадовно је отац и жалац Јасеновца. Оно га је родило, а Јасеновац је усавршио паклени наум Јадовна. – одговарам му сликовито.

Таксиста ме збуњено слуша, с напором тумачећи ове „мистичне симболе“.
Појашњавам му историју коју није могао учити у школи. Говорим о страшним бројкама које јаме сабраше. О библијском мучеништву једног народа. Хиљадама незнаних и неожаљених. Слуша и вози, а као да га је стид што то први пут чује.

Стижемо пред Храм. Поздрављамо се.

– Срећан Вам пут! Још вечерас ћу на интернету потражити нешто о Јадовну! Хвала Вам!

Аутобус је већ стигао, ходочасници улазе. Остављам збуњеног човјека на кишним улицама Београда. Полазимо из главног града који ничим не памти проливену крв јадовничких Срба и њоме натопљену земљу велебитску.

***

Са јутарњим зрацима стижемо у намучену Лику. Падине велебитског масива чине лијепе рељефне наборе према омањим пољима. Пада ми на ум да је у Малој Азији постојала старо-римска покрајина Ликија, а у којој је настао један од најстаријих савеза градова. У Ликији је пронађен и древни законодавни спис на каменом стубу, а у граду Мири епископску митру свето је носио Свети Николај. Мање познато предање каже да су насељеници из античке Лике населили падине Велебита и пренијели старо име из те земље.
Прекрасна, питома и у зеленом – Лика. Села бајковна у јутарњој свјежини.
Пролазимо рубом поља у коме се једна јаме зове „Мацолина“. Добила је назив по усташком џелату који је Србе убијао искључиво мацолом (тешким чекићем).
Свако српско село у Лици има своју страшну причу.
У једном селу заклано је дванаест српских дјевојака док су окопавале кукуруз, у другом су са црквеног звоника бацили православног свештеника уз страсну повику – „Неста крста од три прста!“; у трећем је мајка са троје дјеце бачена у јаму. Дјецу је прогутала мрачна дупља, а мајка је преживјела, изашла из јаме и над понором пролила сузе као Пресвета Богородица на Голготи.
У четвртвом селу, над јамом је почео страшни пљусак баш у часу када су усташе гурале народ у понор. У тој смутњи спасли су се два момка и једна дјевојка. Она је потом избјегла у Аустралију, тамо је и сахрањена. Звала се Јелена Узелац, а рођена је у личком селу Липово Поље…
И тако у бескрај, до мртвог краја и васкрсног почетка.

Госпић

Приближавамо се Госпићу. У коријену имена овог градића умилно је име за Господа. Или за Госпу, ону која је безгрешно родила Христа.
Размишљам о јамама. Зашто их је Творац у Госпићу густо сабрао? Или било гдје друго? Шта је на уму имао тада?!
Сигурно је да је то било из пуно смисла и премудрости.
Јаме ме подсјећају на сузне канале људских очију; каналиће куда истичу капи које премазују очна стакалца или се кроз њих изливају сузе радоснице када душа запјева. И земља, баш тако, кроз своје отворе засузи подземним токовима и дубоким немирима.
Али некоме је сметао смисао, љепота и склад. Желио је понизити ово савршено дјело у сиротињи своје немоћи. Окренути ток наопако и сузе свијета нагнати у очи земље.

Пролазимо поред Жељезничке станице у Госпићу. Од првих дана проглашења НДХ овдје је сточним вагонима довожен српски народ. Од Херцеговине до Сремских Карловаца и Далматинске Загоре сабирано је српско робље. Са госпићке станице кренуће посљедње групе преживјелих у новоосновани „Сабирни и радни логор Јасеновац“.

У парку испред госпићког затвора подигнуте су бисте Фрању Туђману и надбискупу Степинцу.
Град је изузетно чист, у цвјетним алејама и са уређеним окућницама. На главном градском тргу складна скулптура дјевојке са ведром воде.

Између Госпића и Јадовна има једно хрватско село. Оно је јако значајно за мученичку стазу јадовничку. И име му је више него прилично. То је римо-католичко село Трновац.

Сва села Велебита и подвелебитских крајева некада су била српска и православна чинећи бедем Војне Крајине. Прозелитизмом је разарана духовна цјелина, а онда је економским и правним повластицама пад вјероломства снажен и подржаван. Био је то државни пројекат Аустрије када је Војна Крајина обавила своју улогу. Презимена у овим селима и данас су непогрешиви свједоци исхођења из српског родослова.

Из села Трновца најчешће су полазиле колоне сужања у Јадовно примивши у њему трнови вијенац свога мучеништва. Затворенике из госпићког затвора усташе су довозиле камионима, искрцавали их у Трновцу, повезивали за уздужни ланац и спроводили планинском стазом у Велебит.

У Трновцу се данас налази римо-католичка црква Св. Николе, и још нешто што тјера на размишљање.
Римо-католици су преко пута цркве Св. Николе изградили стазу Исусовог Крсног пута са свим библијским станицама до Голготе. Тај Крсни пут завршава се капелом Госпе од седам жалости, а у спомен на Маријине тешке животне тренутке.
Није ли ово споменик јадовничким мученицима и њиховом Крсном ходу или је то скривена пародија на њега?!

Пролазимо и кроз Брушане, покрај шест метара високог крижа подигнутог у спомен на ткз. Велебитски устанак из 1932. године. То је био први терористички акт усташке групе против Краљевине СХС. У оближњем селу Крч налази се гроб тада убијеног 29-огодишњег усташе, Стјепана Девчића.

Шаранова јама

И ове године је удружење „Јадовно 1941.“ организовало ходочашће и помен код Шаранове јаме успјешно и на понос. Навршило се 77 година од оснивања логора-смрти „Јадовно“ у мају 1941. Оно о чему би морале бринути Владе Србије и Републике Српске чини удружење потомака и поштовалаца жртава хрвато-усташког геноцида.
Предсједник удружења др Душан Басташић потиче из Грубишног Поља код Дарувара. Не тако далеко је Копривница у којој је и основан први логор за Србе „Даница“. Његова оба дједа са рођеном браћом и стриц бачени су у неку од јама на Велебиту заједно са 482 Србина из тадашњег Котара Грубишно Поље.

Крст код Шаранове јаме

Треба и то знати да су прву спомен-плочу изнад Шаранове јаме подигле мајке и удовице из Грубишног Поља, 2. јуна 1957. године. Оне су прве дигле глас за достојанство над понорима српског мучеништва. Грубост жалости и оштрина савјести нагнали су жене и мајке Грубишног Поља да обаве први помен геноцида на Велебиту, а у комунистичкој Југославији се о томе ћутало.
Ево и данас сина Грубишног Поља на Велебиту.

На ходочашће Јадовну стигли су потомци жртава са шест аутобуса, и то један из Словеније (Љубљана), два из Србије (Београд, Нови Сад) и три из Републике Српске (Бања Лука, Приједор, Градишка). Иако су службе Хрватске покушале омести план јадовничког ходочашћа (задржавањем аутобуса из РС на граници 2 часа, хапшењем бившег официра Војске РС због сумњичења за злочине у туђој држави) ипак је све протекло у благодати заједништва, достојанствено, тихо и свечано.
Српски свештеници су узносили молитве надахнуто и благопојно, народ је шапатом понављао тропаре, планина је шумила… Свечано су интониране химне Србије и РС, а потом су положени вијенци од предсједника РС, српског члана у Предсједништву БиХ, удружења „Јадовно 1941.“ и појединачних српских удружења.

Помен код Шаранове јаме

Иначе Шаранова јама је добила име по дјечаку са надимком Шаран, а који је као пастир чувао стадо у Велебиту. Надмећући се са друговима у храбрости упао је у мрачни понор јаме. Дијете је било хрватско.
Прича о настанку имена овог страшног мјеста роји ми мисли.
Са којим смислом живот везује чворове постојања, а којим истинама га опет развезује?!

Јадовно

Јадан од циљева овогодишњег ходочашћа на Велебит било је и уздизање православних освећених крстова на мјестима мучеништва. Залогом удружења „Јадовно 1941.“ од ове године је закрштено укупно седам мјеста. Претходних година пет, а ове 2018. године још једна јама и једна заједничка гробница.

И поред Шаранове јаме је једно Христово распеће. Велика је жеља да се ту по допусту Господњем и трудовима васцијелог Српства сагради Јадовничка капела као заједнички православни олтар српским подземним градовима Велебита.

Ходочасници на мјесту логора „Јадовно“

Истом стазом куда су прошле неизбројене главе српских сужања иде наш лијепи и грешни народ. Неко пјева, неко ћути, поједини се упознају, један младић даје изјаву за српску телевизију… Планина пуна свјежине, мириса и мира. Приличније је рећи светачког када. Велебит је нова српска Света Гора,
„гроб у коме је надање наше закопано“. Осјећа се у њој радост хиљада душа што им долазимо. Крв у понорима тече живим срцима која јој хитају.

Треба добро попоћ у планину да би се стигло до мјеста са кога се уска планинска стаза одваја са широког макадама према удолини Чачић долац. У њој су хрватске усташе засновале логор смрти „Јадовно“.
Са Јадовна је први пут послана тајна обавијест у Загреб – „Основан је сабирни логор неограниченог капацитета.“

Оно чему се изнова чудим је природа која је удесила да поред ове планинске удолине постоји огроман понор, тик у непосредној близини. Планински нераван пропланак у врлетима Велебита, а уз њега мрачни понор као бунар уз сеоску кућу. Десетине хиљада Срба и Јевреја скончале су у овој „логорској јами“. Но и мимо ње Велебит је имао мреже понора на које су усташе спроводиле групе логораша. На Велебиту су регистроване 32 јаме и понора као мјеста смишљеног и организованог злочина. За многе јаме се и не зна, усташе су их затварале и прекривале земљом и камењем. Отвор јаме код јадовничког логора забетониран је у комунистичкој Југославији и над њим је подигнут споменик са спомен-плочом безличног натписа. Порушен је 90-их, са почетком рата у Хрватској.

Први крст овогодишњег ходочашћа постављамо над јамом крај јадовничког логора. Комадић достојанства и васкрсења указа се истог часа. Од заборавне масе постасмо достојни потомци.

Усташки логор-смрти „Јадовно“ био је једна невелика ограда у планинској долини. Четири метра висока ограда од бодљикаве жице ограничавала је затворски простор; међупростор ограде попуњен је „јежевима“; иза опет ред жице везане са букова стабла. Око логора су биле усташке стражарнице на размаку од 50 метара, а заштитни појас пружао се и на километар у дубину.

Постојао је један улаз изнад кога је била слика Анта Павелића, а поред улаза барака у којој је биљежено бројно стање дневног транспорта. Дневно је довођено око 1000 затвореника из Госпића. Свако јутро извођене су групе које се више нису враћале. Сјеверни дио логора чинили су Срби, у јужном дијелу били су Јевреји. Свуда по логору народ је правио заклоне од грања да се бар мало заштити од сунца и ноћне росе.

Логор-смрти „Јадовно“ постојао је 132 дана. Посљедњих 1500 сужања усташе су побиле митраљезима, а остатак живих из Госпића пребачен је у тек основани „Јасеновац“. Поново је послан рапорт у Загреб – „Основан је сабирни логор неограниченог капацитета.“

са иконама свете руске Царске породице и руске Богородице код крста на Јадовну

Остало је забиљежено је да су се из Јадовна спасила само тројица Срба. Први , Серђо Пољак из Карлобага, а који се рањен извукао из јаме. Касније се придужио партизанима и погинуо је 1942. године. Друга двојица су Бранко Цетина и један његов пријатељ. Пријавили су се за сјечу стабала када су се градиле усташке бараке. Искористили су ову прилику и побјегли у врхове планине. Они су оставили једина жива искуства о изгледу логора и мученичком трајању у њему.

Како је свједочио Бранко Цетина, у логору се није дијелила храна. Срби су морали издубити неколико букових корита у која су им усташе једном дневно сипали воду и разријеђену чорбу. Народ је рукама захватао капи.

Званична историја биљежи да је у систему логора смрти „Јадовно“ страдало више од 40 000 Срба и Јевреја. Међутим, у књизи „Од Косова до Јадовна“, епископ Атанасије Јефтић наводи да су му мјештани личких села свједочили да је Јадовно „прогутало“ и више од 80 000 људи.

Крст на средини логора „Јадовно“

„Историчар Милан Баста /Србин из Лике, учесник НОБ-а/ пише, према изјавама и старијих људи из Лике и других крајева, и наводи као број убијених у Јадовном цифру од око 50-60 хиљада, чиме се Јадовно, по њему, после Јасеновца и Старе Градишке, „сврстава у логоре с најмасовнијим жртвама у НДХ“ /књига „Рат је завршен 7 дана касније“, издање 1976/.
У нашим разговорима са људима из Лике, од којих су неки посебну пажњу посветили и посвећују жртвама Јадовна, ми смо чули за бројку од око 80 хиљада жртава, а једно сведочење помиње прецизан број од 86.000. „ („Од Косова до Јадовна“ – еп.Атанасије Јефтић)

На излазу са Велебита дочекује нас група младића са хрватским заставама у истом оном римо-католичком селу Трновцу. Уздижу два прста и испраћају нас злурадим церекањем.
Као да се чује: „Дођите нам опет!“.

Смиљан

У Госпићу је усташка НДХ проглашена већ у поподневним часовима 10. априла 1941. године. Град у чијој је околини рођен један од главних идеолога усташтва Анте Старчевић (по мајци Милици, Србин), није смио каснити за Загребом. Усташе су почеле са хапшењем угледних и богатих госпићкихСрба. Прво српско село које су кренули робити био је Смиљан.
Срби из Смиљана на челу са смиљанским парохом Матијом Стијачићем, иначе Херцеговцем из Требиња, први су бачени у Шаранову јаму. Клани су и спаљивани на кућном прагу. Остатке покланог народа преживјели су сахранили у заједничкој гробници, у порти смиљанске цркве Светог Петра и Павла. И црква је била спаљена и опљачкана. То је иста црква у којој је служио прота Милутин Тесла, а његов син Никола као дјечак стајао за пјевницом.

Крст над заједничком гробницом смиљанских Срба

 

Други крст Јадовничког ходочашћа 2018. године уздигнут је изнад ове заједничке гробнице смиљанских Срба.
У њој је укупно сахрањено 503-оје сељана, а више од 100 их је из породице Тесла. Први споменик Хрвати су порушили почетком задњег рата.

Разгледам смиљанске гробове. Неки су поломљени, поједини су поштеђени. Један гроб је заиста посебан. На мермерној плочи стоји порцеланска слика са лицима четворо дјеце. То су синови и кћери Стева и Маше Лемаић. Усташе су их 1941. затекли у породичној кући у Смиљану. Мајка је била одсутна од куће. Сво четворо њене дјеце, синове Милана и Николу и кћери Љубицу и Марију, усташе су поклале. Мајка је преживјела рат и дјеци је подигла споменик у смиљанском гробљу. И она се упокојила, али њој нема ко да упише годину смрти на мермерној плочи.

 

Медак

Јадовничко ходочашће 2018. завршавамо у српском селу Медак, покрај велике и пусте цркве Рођења Светог Јована Крститеља. Уз црквену порту протиче рукавац ријеке Лике.
Медак је био једно од највећих српских села у Лици за вријеме Краљевине СХС, имао је чак и статус општине која је бројала око 8000 житеља.У комунистичкој Југославији село је намјерно запостављано, одузет му је статус општине и затворена осмогодишња школа.
У Медаку је још у 18. вијеку основана српска православна богословија. „Екуменском дјелатношћу“ римо-католичке цркве брзо су јој подривени темељи и забрањен рад од политичког Беча, а са циљем лакшег прозелитизма.
О старој снази овог села свједоче српски грбови и заставе осликани на зидовима и стубовима медачког храма, а који некада бјеше у чину манастира. Испред олтара велики камени надгробни крстови медачких свештеника из рода Трбојевића.
У задњем рату медији су јављали о тешким злочинима хрватских оружаних снага у тзв. „Медачком џепу“. Испред хрватских бојовника тада није претекла ни српска мачка. Старци, жене, дјеца – све је убијано… тако се градила европска Хрватска.
За злочине над Србима ни Европска Унија није марила, олако је прешла преко људских права на живот и истину.
Бриселска људска права не припадају Србима.

Јадовно – залог обнове српског народа

Велебитски Крст, од Косова ношен,
Пушта капљу крви што к`о ријека тече,
Понирући хучи, савјест свијету пече,
Са Јадовна цвијет понесе покошен.

И чекамо дан нашег васкрсења,
Да распети с Христом, нови живот прими,
Над јамом да звоне манастири живи,
И побједни дух српских покољења!

Велебит и Јадовно су мјеста која нас обједињује у заједницу смисла, бистре нам крваву прошлост и разјашњавају стазе опстанка на несигурној траси будућности.
Страшно је бити жртва и народ који има Јадовно и Јасеновац, али је неподношљиво бити онај ко је то свјесно чинио, а жели се звати човјеком.
И ово треба рећи, хрватска држава остала је непокајана у свом злочинству. У задњем рату њени војници су поново мучили госпићке Србе и бацали их у Шаранову јаму. Хрватски Сабор је усвојио законску одредбу којом је наложено пражњење јама. Циљ је уклонити трагове и прикрити бројеве жртава.

Лобање у велебитским јамама обећавају да ће српски народ васкрснути и снагом и љепотом својих дарова казнити злочин. Имаће коме зидати олтаре и молити се у вијекове.
Слава припада мученичком народу српском јер мучеништвом за истину иде се непролазној слави.
Наше је да Јадовно свједочимо и да му са молитвом тихо прилазимо. И још нешто, обавезни смо на завјет да подучимо бар троје Срба који за ово нису могли чути у школама Србије, Републике Српске и Црне Горе.

P.S. Подучавајмо истином, личним примјером и дјелом макар то било и за таксисту који нас у журби вози.

Горан Лучић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар