На данашњи дан рођен је Иво Андрић: Не смемо престати да исправљамо криве Дрине


  • Иво Андрић је најпознатији српски писац и једини Србин добитник Нобелове награде. Рођен је 9. октобра 1892. у селу Долац код Травника, од оца Антуна и мајке Катарине.

andric

Отац му је преминуо када је имао само две године. Детињство је провео у Вишеграду, где је завршио и основну школу. Године 1903. уписује Велику гимназију у Сарајеву, када почиње да пише прве песме. Као гимназијалац, Андрић је био велики поборник интегралног југословенства и припадник националистичког покрета Млада Босна, чије деловање је кулминирало убиством Франца Фериднанда у Сарајеву на Видовдан 28. јуна 1914. године.

Године 1912. почиње да студира на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Затим одлази у Беч, који не прија његовом крхком здрављу, па прелази у Краков да би наставио студије на тамошњем филозофском факултету. У Кракову га затиче вест о атентату који је извео његов саборац из Младе Босне, Гаврило Принцип, па Иво одлази из Пољске и креће према Босни. Аустријска полиција га хапси у Сплиту и пребацује га у тамницу у Марибору, у којој ће као политички затвореник остати до марта 1915. године. Бележи песме које ће, заједно са другима, касније бити објављене у збирци песама „Еx понто“.

По изласку са робије, Андрић у Овчареву и Зеници остаје све до лета 1917. године и због поновљене болести плућа одмах одлази на лечење у Загреб. Ту Андрић дочекује општу амнестију и активно се укључује у припреме првог броја часописа „Књижевни југ“. У Загребу га затиче и слом Аустроугарске монархије, а потом и уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У данима који непосредно претходе формалном уједињењу, Андрић у тексту „Незвани нека шуте“, објављеном у загребачким „Новостима“ оштро одговара на прве симптоме неслоге у држави која још није ни створена и позива на јединство и разум. Ипак, ни у Загребу Андрићу није сасвим удобно, па у октобру 1919. године почиње и своју политичку и дипломатску каријеру као чиновник у Министарству вера у Београду. За разлику од Загреба, Београд му прија, а посебно узврела књижевна атмосфера у којој учествује, проводећи време са Милошем Црњанским, Станиславом Виневаром и Симом Пандуревићем. Само годину дана касније, Андрић креће у свој дипломатки поход постављањем у посланству у Ватикану.

У Београду му је те 1920. године штампана приповетка „Пут Алије Ђерђезела“. По повратку из Ватикана, 1921. године, Андрић је постављен за чиновника у Генералном конзулату Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, а већ следеће дипломатски пут га води у конзулат у Трсту. Објављује приповетке „За логоровање“ и „Жена од слонове кости“, као и познати циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“. Године 1923. постаје вицеконзул у Грацу, а настаје проблем зато што није завршио факултет, па му прете отказом из надлежног Министраства иностраних дела.

Понудили су му да факултет заврши државним испитом или докторком дисертацијом, а Андрић бира другу опцију. У Грацу је 1924. године одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске власти“ и тако стекао право да се врати у дипломатску службу, што и чини када бива постављен у политичко одељење Министарства иностраних дела. Године 1926. примљен је у Српску академију наука и уметности, а СКЗ му објављује збирку приподедака.

Следи постављење за вицеконзула Краљевине Југославије у Марсељу, а затим и мирнији дипломатски период у Паризу, у који стиже 1927. године, на три месеца. Андрић је искористио боравак у граду светлости да зарони међу полице Националне библиотеке и архива Министарства иностраних послова, прикупљајући грађу о Босни на почетку 19. века за своја будућа велика дела. У истраживању му много помажеу писма Пјера Давида, француског конзула у Травнику.

Посао вицеконзула преузима у југословенском осланству у Мадриду. Објављује приповетку „Мост на Жепи“, а затим иде у Брисел, па у Женеву, где ради као секретар делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Друго дипломатско путовање Иве Андрића 1933. године га поново враћа у Београд, када постаје саветник у Министарству иностраних дела.

Остаће забележено да је одбио да његове песме буду уврштене у Антологију новије хрватске лирике. Пише интезивно, мада мало објављује, а 1934. године у „Српском књижевном гласнику“ му излази први део књиге „Јелена, жена које нема“. У међувремену постаје начелник политичког одељења Министарства иностраних дела. Велики писац, који у плодној дипломатској каријери био сведок важних тренутака, године 1939. постаје опуномоћени министар и посланик Краљевине Југославије у Берлину. Акредитиве приликом доласка у главни град Немачке предаје канцелару Рајха Адолфу Хитлеру.

Видевши у ком правцу иде Немачка, у пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку. Његова оставка није прихваћена и 25. марта у Бечу присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда 1941. године, Андрић се са особљем Посланства повлачи из Берлина и враћа у окупирани Београд.

Одбија да прими пензију и живи као подстанар у бурним ратним годинама. Није потписао пронемачки „Апел српском народу“ и одбија да му се објављују приповетке док народ пати и страда. У стану у Призренској улици и тишини коју пресецају бомбе и ратна разарања, Андрић довршава своја два највећа дела — „Травничку хронику“ и „На Дрини ћуприја“. Оба су објављена 1945. године као и роман „Госпођица“. Године 1958.

Иво се оженио својом великом љубави Милицом Бабић. Заједно почињу да живе у Улици пролетерских бригада 2а. Велико признање му стиже у виду Нобелове награде 1961. године за роман „На Дрини чуприја“. Иво Андрић је био масон. Ово су његове речи о томе: „Кад ми је понуђено да ступим у Слободну зидарску ложу, био сам млад човек кога нису привлачили ни друштвене забаве ни партијско-политички живот. И врло сам радо прихватио прилику да се нађем у друштву озбиљних и добронамерних људи, где бих могао, можда, и користити земљи и друштву и усавршавати се и подићи лично“.

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар