На Бетин 143. рођендан…


  • На данашњи датум, 16. априла давне 1872. године у њемачком граду Бамбергу рођена је Бабет-Бета Бахмајер.

beta
Док је одастала и у школи образовала свој сликарски таленат није ни слутила да ће је љубав према једном Требињцу, за цијели живот везати за српски народ и Херцеговину. Још мање да ће једна мала улица у центру Требиња много касније носити њено име.
Табла са натписом „Улица Риста и Бете Вукановић“ и за већину наших суграђана упитник је без одговора – које је био и због чега је заслужан овај пар да се њиховим именом обиљежи једна од требињских улица…
Али, најприје нешто о Ристу: рођен је у Буговини код Требиња, 3. априла 1873. године, одакле се, као и сви Херцеговци бременити талентом и амбицијама, из скромног завичаја отиснуо у свијет. Основну школу је учио у Турн Северину у Румунији, а гимназију у Београду. Године 1890. као државни стипендиста уписао је сликарску академију у Петрограду, а послије годину дана је прешао у Минхен, где је наставио студије код Антона Ажбеа, а потом код Вагнера.
Највише је радио портрете и слике са историјском тематиком и био је један од најзначајнијих представника минхенске импресионистичке школе. Излагао је на свим тадашњим југословенским изложбама, а 1914. године је учествовао на изложби у париском Салону.
Бабет Бахмајер, по завршетку основне и више женске школе, уписала се 1890. године у приватну сликарску школу у Минхену, где се упознала са већ познатим и признатим српским сликаром Ристом Вукановићем. Између Бете и годину дана млађег стаситог Херцеговца Риста, убрзо се рађа љубав, која бива крунисана браком, а супружници 1898. одлазе за Београд. Брачни пар Вукановић 1899. године добија дозволу Министарства просвјете да наслиједи прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутљика, послије његове смрти.

Једна од првих слика које је насликала у Србији била је „Крсна слава“. Изложила ју је на Свјетској изложби у Паризу 1900. године. Четири године касније, оснива Друштво српских умјетника „Лада“ у част стогодишњице Првог српског устанка.
По почетку Балканских а касније и Великог рата, Бета Вукановић сликарски кист замјењује униформом болничарке, добровољно, са огромним пожртвовањем његујући тифусне болеснике и тешке рањенике. Са болесним супругом и рањеницима, стигла је до Солуна, а одатле у Марсеј.

Сачувана су само два њена акварела из тих ратних година. Обје слике налазе се данас у Војном музеју у Београду. Ристо Вукановић је умро у санаторијуму 1918. и сахрањен је на војничком гробљу у Тијеу у Паризу. Скрхана болом због смрти животног и умјетничког сапутника, Бета се вратила у Београд са посљедњим транспортом избјеглица 1919. године.
Ускоро оснива Удружење ликовних умјетника у Београду, а 1921. постаје наставник у умјетничкој школи. Бета Вукановић је била и једна од првих ликовних умјетница код нас, бавила се и карикатуром, а својим карикатурама је илустровала и роман познатог комедиографа Бранислава Нушића „Општинско дете“, 1902. године.
На својим сликама представљала је животе обичних људи, призоре из свакодневног, народног живота. Дом са школом брачног пара Вукановић био је подигнут на углу улица Јованове и Капетан Мишине, а његови, бомбардовањем Београда тешко оштећени и потом дјелимично обновљени остаци – могу још да се виде.
Умрла је у Београду, након читав вијек дуге животне приче, 31. октобра 1972, скоро шест деценија након свога доживотног „дугајлије“, Херцеговца Риста Вукановића. Ову причу о Требињцу и Њемици, животним и умјетничким сапутницима, крије табла на уласку у пасаж између главне улице и Трга слободе…

Извор: Радио Требиње


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар