MONAH GEORGIJE SVETOGORAC: Mi smo djeca Vaskrsenja!

MONAH GEORGIJE SVETOGORAC: Mi smo djeca Vaskrsenja!

Pomen – monah Georgije Svetogorac (Vitković)
(1920. – 8. septembar 1972.)

  • Monah Georgije (Vitković), rođen je u Hercegovini u selu Miruši, srez bilećki 24. septembra 1920. godine. Krstio ga je u manastiru Dobrićevu, jeromonah Timotej. Na krštenju dobio je ime Branko. Rano je ostao bez roditelja, pa je o njemu brigu i starateljstvo uzeo na sebe njegov srodnik iz familije Mitar Vitković.

Osnovnu školu, Branko je završio u Bileći sa odličnim uspehom 1932. godine. Posle nekoliko godina 1939. upisuje se u inžinjersku podoficirsku školu, koju je završio takođe sa odličnim uspehom 1941. godine.
Početkom rata 1941. bude zarobljen kao vojni obaveznik i sproveden u Italiju. Posle dve godine prebegne u Francusku, a 1946. pređe u Nemačku, gde je u Bavarskoj u Landekutu završio osmi razred gimnazije i maturu. Zatim 21. jula 1947. dobija i diplomu zrelosti. Uskoro potom, upisuje se na mašinski i elektrotehnički faklutet.

SUSRET SA MITROFANOM

Tokom svog boravka u Minhenu, nakon jednog večernjeg bogosluženja, Branko Vitković upoznao se pobliže sa Milanom (kasnije monahom Mitrofanom Hilandarcom) i još nekolicinom koji su tu oko crkve živeli. U razgovoru s njima počeo im je objašnjavati kako on, kao elektrotehničar doživljava Pravoslavnu veru, i kako gleda na Nebeski domostroj. Njegove crne oči preletale su često preko likova svojih sagovornika i plenile ih. Svi su videli da taj mladi čovek doživljava veliki duhovni preokret. Možda je baš taj susret Branka i Milana bio odsudan za njihov budući život. Od tada, Milan njega posećuje u njegovom studentskom skromnom stanu, gde dugo razgovaraju o Svetim Ocima monaštva. Posle završenih ispita 23. novembra 1952. g. sa vrlo dobrim uspehom, prekida ove studije i odlazi u oktobru iste godine na Pravoslavni teološki institut Svetog Sergija u Pariz. Međutim, njegova duša se ne zadovoljava ni na tom mestu studentskim i gradskim životom. Monaški, već opredeljen, on hoće i traži bliži i stalni molitveni kontakt s Bogom. Grad nije za to pogodan. Zato on traži drugo mesto, manastir, molitvenu pustinju poput svetog Save.

JORDANSKE VLASTI GA PROGNALE U SIRIJU

Tako Branko odlazi iz Pariza meseca avgusta 1954. u Palestinu da se prvo pokloni Grobu Gospodnjem i ostalim svetim mestima, a zatim odlazi u posetu manastiru Svetog Save Osvećenog, nedaleko od Jerusalima. Tamo želi da ostane kao iskušenik u manastiru. Iguman i bratstvo te svete obitelji primaju ga, i daju mu poslušanje da bude vodič za strance. Pošto je poznavao nekoliko evropskih jezika, on je tu dužnost dobro obavljao, premda je očekivao da će u manastiru imati veći mir, bez stranaca. Kao iskušenik, dobio je odmah blagoslov igumana da nosi mantiju to jest podrasnik, pa se brzo pronela vest da se Branko tamo zamonašio. Međutim, po promislu Božijem, što je bilo i na njegovu sreću, ali i na mali podvig, on je uskoro morao napustiti taj, poznati u Pravoslavlju, grčki manastir. Kao stranac postao je sumnjiv jordanskim vlastima, i bez ikakvih opravdanih razloga, oni ga izbace preko granice u Siriju. Kako u Siriji ima i Pravoslavnih hrišćana, on potraži Pravoslavnu Crkvu da se pomoli Bogu za pomoć šta dalje da radi.
Bio je bez novca. Veče se približavalo. Stao je u ugao crkve, koju je sve više ispunjavala večernja tama i molio se. Neko mu je prišao sa nekoliko upućenih reči, koje on nije mogao dobro da razume. Pružio mu je ruku radi pozdrava, i u stisnutoj šaci nešto ostavio. Kada je izašao napolje video je da ima u ruci 10 funti sterlinga. To mu je bilo sve od novca što je tad imao zahvaljujući darodavcu kojeg mu je Bog poslao.

PJEŠKE DO CARIGRADA

U razmišljanju posle molitve u crkvi kuda će, prva misao u tom trenutku bila mu je Sveta Gora. Tako je i učinio. Usput svrati u Carigrad radi dozvole. Sa tako malo novca nije mogao računati da će mu biti dovoljno do Svete Gore. Zato se on odluči te pođe u Carigrad peške. Putovao je više dana. Kada je došao u Carigrad pred Vaseljensku Patrijaršiju, nije se osećao toliko umornim od puta, koliko mu je bilo teško kad je čuo da ne može brzo dobiti dozvolu, za koju će biti potrebno višednevna procedura. Ovaj svetogorski putnik i njen budući žitelj i podvižnik, prihvatio je to mirno, kao Božiji ispit njegove vere i smirenja. Zato on, isto tako mirno odgovara da će sve to vreme, sačekavši, provesti na stepennštu Patrijaršije. Takav njegov stav i upornost izazvali su kod Patrijaršijskog službenog osoblja negodovanje. No, on je ostao pri svome. Stajao je i sedeo na stepeništu Patrijaršije, molio se Bogu i čekao ishod. Njegovo takvo uporno držanje izazvalo je kod prolaznika ljubopitljivost i radoznalost, a zbog stalne molitve i poštovanje. Na taj način, on je sa mnogim pitanjima i primedbama proveo i prvi i drugi i treći dan. Potom, umesto dozvole on dobija pismenu preporuku za Atinu, da bi otuda „redovnim putem“ pribavio hartije i dokumenta za Svetu Goru.

PREKO LOGORA DO SVETE GORE

Tako se nastavlja pešačenje, a i funte su se morale menjati radi puta i hrane. Atina je postajala sve bliže. Kada je najzad stupio u taj veliki prestoni grad Grčke, uputio se u Ministarstvo spoljnih poslova, u odelenje za crkvena pitanja u koje spada i Sveta Gora. Tamo mu je rečeno, da se prijavi u izbeglički logor „Lovrion“, odakle će moći da pribavi potrebne papire za Svetu Goru. No, on se, kao i u Carigradu nije složio sa odlaganjem. Zato je sedeo na stepeništu pomenutog ministarstva i, ćuteći u sebi molio se Bogu. Na takav njegov stav i policija je reagovala. No, on je trpeljivo ostao pri svom. Tu je imao sreću što se u Grčkoj poštuje rasa koju je on nosio na sebi, pa je sva njegova procedura ubrzana. Tako je ovaj novi Svetogorac Srbin iz Hercegovine, bez dugog čekanja, primivši potrebne isprave, iz Atine krenuo preko Tesalije i Halkidike za Svetu Goru Atonsku, gde je doputovao 1955. godine.

U Hilandaru je Branko primljen od Staraca iz uprave bratstva sa radošću kao dobrodošao novi iskušenik, prvi među trojicom četvoricom mladih iskušenika, koji su očekivani da dođu ili su tek došli, te da se novim snagama podmladi Hilandarsko bratstvo. Svi su u manastiru u iskušeniku Branku primetili sposobnog, obrazovanog i veoma pobožnog mladog čoveka spremnog za svako poslušanje u toj svetoj obitelji. Osim prisustva na svakodnevnom bogosluženju, on je strogo obavljao i svoje kelejno pravilo sa mnogo metanija. Njegov prijatelj, pomenuti otac Mitrofan u svom opisivanju života tog revnosnog iskušenika veli: da je stogodišnji monah otac Sisoje, čija se kelija nalazila na spratu ispod Brankove, znao za njegove podvige i bio zabrinut za njegovo zdravlje i dalji ishod i duhovni razvoj. Njegova bespoštedna revnost, nije trpela zastoj i granice. Hteo je, spremajući se za monaški angelski obraz, da poput svetih svetogorskih monaha podvižnika uzdigne se celim svojim bićem u angelske visine. Zato i nije hteo da brine da ugađa svom telu i telesnim potrebama, već se u krajnje iscrpljujućim podvizima trudio kako da ugodi samo Gospodu. U takvoj duhovnoj revnosti proveo je u Hilandaru punih osam meseci.

ZOV PUSTINJE

U to vreme, po kazivanju igumana oca Tadeja, došao je u Hilandar sa trojicom iskušenika iz Srbije jeromonah Naum Miljković, potonji starac Stefan Karuljski. U Hilandaru su tada monasi živeli u idioritmiji. Takav način života bio je ustanovljen u Svetoj Gori od pre mnogo godina, i manji je broj manastira ostao u opštežiću. Podsećao je na pustinjački ili skitski način života. Svi su monasi bili obavezni da učestvuju na bogosluženju u glavnom hramu, sa poslušanjem, koje im uprava manastira dodeli, ali nisu učestvovali u zajedničkoj trpezi. Svak se hranio prema svom nahođenju i duhovnom uzrastu od onog što mu je dohijar u dohiji davao.
Takav način života često se nije sviđao novopridošlim monasima i iskušenicima, pa su izražavali želju ili za opštežićem, ili za pustinožiteljnim životom, kako žive usamljeni mnogi monasi po razasutim kelijama Svete Gore. U Hilandaru, u tom pravcu, u to doba najusmereniji su bili Branko i Naum. Ne mogući ostvariti takvu svoju želju u manastiru, Branko se jednog jutra pojavi pred Starcima Hilandara. Učini pred ikonom Presvete Bogorodice i pred njima po jedan poklon, i smireno ali odlučno izjavi, da ga pustinja neodoljivo vuče, te zamoli za oproštaj i blagoslov za putinožiteljni način života. Potrebe su bile velike da Branko ostane u Hilandaru, ali znajući ga iz nekoliko proteklih meseci u kakvim je podvizima vodio svoj život i slušajući ove njegove reči pune odlučnosti i pouzdanja, hilandarski Starci teška srca daju mu blagoslov da pođe iz manastira tim putem, koji je mnogo opasan bez opitnog duhovnog vođe.

KELIJA SVETE TROJICE – POČETNO PODVIĆŽNIČKO PREBIVALIŠTE

Dok je bio u Hilandaru, on bi povremeno, pogotovo o praznicima odlazio iznad manastira uz jedan planinski potok, stazom oko dva kilometra, do poznate Hilandarske kelije Sveta Trojica na Spasovim vodama. Sav ovaj prostor oko kelije, sve do manastira, kao i po drugim mestima Svete Gore, pokriven je sitnom šumom i poznatim svetogorskim mirisnim žbunjem i ruzmarinom. Ovu keliju podigao je sveti Sava. Domentijan je u njoj živeo i pisao, a takođe i mnogi drugi hilandarski podvižnici, monasi, sve do oca Ilariona, koji je u toj keliji podvizavao se negde do početka 20-og veka, gde mu se sada teško i grob nazire. Iako je ova kelija sa crkvicom veoma značajna kao svetinja, tada je ona toliko oronula od vremena, da je bez obnove gotovo neupotrebljiva. Ipak, Branko se odlučio da mu to sveto mesto bude makar privremeno, početno podvižničko prebivalište.

Otac Tadej Štrbulović, koji je u to vreme došao iz Srbije u Svetu Goru, u Hilandar kaže, da su tada i Branko i jeromonah Naum Miljković povukli se iz Hilandara u neku od Kelija na isihastički, podvižnički život. Naum ode u manastir Sveti Pantelejmon, gde ga Rusi zamonaše u veliku shimu i dadu mu novo monaško ime Stefan. Otac Stefan ne ostaje dugo u Svetom Pantelejmonu, već se povlači u pustinju Svete Gore, Karulju. Branko se nastanio iznad Hilandara u keliji Svete Trojice. Zamonašio ga je otac Stefan u malu shimu i dao mu monaško ime Georgije. Docnije će otac Georgije primiti od Rusa veliku shimu u manastiru Pantelejmonu.

STARAC JOSIF DUHOVNI OTAC

Samoća i pustinožiteljni život za mladog monaha novopočetnika, veoma su opasni. Zato im je neophodan opitni starac, koji ima veće i duže duhovno iskustvo u podvižništvu. To je odmah, još prvih dana i meseci osetio otac Georgije u Keliji svete Trojice. Zato se on odlučuje da danima ide i prokrstari svetom Gorom tražeći sebi duhovnog Starca i učitelja u tom, molitvenom pustinjačkom hodu, s brojanicama u levoj i štapom u desnoj ruci, s nešto malo suvog hleba (suharki) i dve tri knjige u torbi, posetio je on mnoge svetogorske manastire, kelije i poznate iskusne monahe i duhovne Starce podvižničkog života. Kad bi ga savladao umor, zadržao bi se kraj nekog planinskog izvora, da se malo u hladu odmori, utoli žeđ planinskom vodom i glad suharkama, a pročitanom kojom svetootačkom ili jevanđelskom poukom da se duhovno osveži. Više bi puta tako krstario Svetom Gorom, dok u „Novom Skitu“ (Nea skitu) nije sebi našao duhovnog oca u Starcu Josifu.

Ovaj starac svetog života, poznat je celoj Svetoj Gori po svom duhovnom iskustvu. Kod njega otac Georgije ostaje oko šest meseci. Starac Josif dao mu je jednu keliju, koja je pripadala njegovom malenom duhovnom bratstvu. U toj keliji, udaljenoj stotinu metara, koju čini jedno, dosta zapušteno odelenje, podvizavao se tada otac Georgije. Pod rukovodstvom starca Josifa, on se revnosno učio isihastičkim podvizima, koji su neophodni za monaha, koji se odlučio da živi pustinožiteljnim životom. Kada je dugim i upornim vežbanjem savladao „neprestanu molitvu“, koja se zove još i duhovna, srdačna ili Isusova molitva, on je savladao suštinsku molitvu isihastičkog života Svetogorske mistike. To je najkraći put nebu i Bogu, ali i najteži i najopasniji. Apostol Pavle, ispunjen Isusom i Isusovom molitvom uzdigao se do trećeg neba (II Kor. 12, 1-10), sveti Antonije Veliki, sveti Makarije, Isak Sirin i još neki od svetih otaca imali su dar takve duhovne snage i molitve, da su postali velika svetila Crkve Hristove, ali ih je veoma malo. Takvim primerima hteo je da sledi i otac Georgije Vitković.

BORAVAK U RUSIKU

Posle nekoliko meseci ovaj uvežbani podvižnik, s blagoslovom svog duhovnog starca Josifa, udaljavao se iz njihovog skita, ali ne za stalno. Jedno vreme, boravio je u Kareji u Posnici Svetog Save. Zatim odlazi u Rusik, gde je naš sveti Sava zamonašen. Za duži boravak u Rusiku dobio je odobrenje od uprave ruskog manastira Svetog Pantelejmona. Želio je da se nastani u napuštenom konaku tog starog ruskog manastira kraj pirga na kome je sveti Sava primio monaški postrig, kada je iz Srbije sa ruskim kaluđerima došao u Svetu Goru. Tu, u skromnoj svojoj keliji, kraj samog pirga, podvizavao se otac Georgije i u kapeli pirga palio kandilo svetom Savi. Smatrao je da je njegova svakodnevna sveta dužnost a i čast, da se tu podvizavajući, pali kandilo našem najomiljenijem svetitelju i prosvetitelju, koji je na tom mestu od ruskih duhovnika primio monaški postrig i otpočeo prve monaške podvige. Odatle je, sa pirga, i svoje postrižene vlasi poslao svome ocu i majci u Srbiju.

Ugledajući se na svetog Savu, otac Georgije prima takođe od ruskih duhovnika, tu, u njihovom manastiru monaški postrig velike shime, i mnogostruko povećava svoje molitvene monaške podvige. Njegova hrana za jedan dnevni obed bio je osušen i, malo vodom nakvašeni hleb. Subotom je kuvao i za nedelju neko divlje zelje i travu sa zejtinom za dva obroka dnevno, i to je računao boljom, prazničnom hranom. Svetu tajnu pričešća primao je svake druge ili treće nedelje.

BROJANICA OD 300 ČVOROVA

Molio se neprestano na brojanice sa 300 čvorova provlačeći ih između palca i kažiprsta. Po 20 takvih brojanica, trebalo je da okrene u toku dana uz izgovaranje Isusove molitve. Ta molitva bila je usklađena sa ritmom disanja i otkucajima srca. Povezana sa umom i disanjem, molitva se svodila u srce, gde se um sabirao i oslobađao podvižnika od rasejanih misli i iskušenja, koja mu čine duh odsutnim. Osim toga, budni stražar svetosavskog kandila da se ne ugasi, činio bi dnevno i pet stotina metanija.
Takvom vrstom podvižništva, otac Georgije postao je čuven među monasima Svete Gore, a i van granica svetogorskih. Kod njega su često dolazili mlađi monasi da razmene iskustvo i da se posavetuju, pa su sa divljenjem i radošću odlazili od njega obogaćeni novim iskustvom, i o njemu često pričali kao primeru monaškog podvižništva.

Svog duhovnog oca, starca Josifa kad god bi mogao posećivao bi, ispovedao mu svoje duhovno stanje i praksu, i bogatio se novim starčevim iskustvom. Posećivao bi Hilandar i bratiju, a tako i druge svetogorske manastire, kao i pojedine poznate duhovnike po skitovima i kelijama Svete Gore. Posećivao je obično manastire, skitove i kelije za koje je znao da se raduju njegovoj poseti. I to je sve činio nekako iznenada.

NAJVEĆA ČAST DUHOVNI RAZGOVORI

Otac Mitrofan, govoreći o ocu Georgiju i njegovim podvizima kaže: „Tako je naš pustinjak živeo više od dve godine pre našeg susreta u Kareji. Zato je meni u prvom trenutku bilo teško da ga prepoznam. Umesto nekadašnjeg kršnog Hercegovca, preda mnom je stajala jedna prilika srednjovekovnih asketa kakve se mogu videti na freskama“. Takođe, otac Arsenije (Agaton), kao i o. Mitrofan i drugi hilandarski monasi bilo da su u Kareji ili u manastiru, o ocu Georgiju pričaju čudesne stvari. Tako, otac Mitrofan, kao njegov poznanik još iz Nemačke, pozivao bi ga često, dok je bio u Kareji, na duhovne razgovore i da mu bude gost. Otac Georgije nije odbijao takvu bratsku ljubav, ali je dolazio iznenada, kad bi ga put naneo, kao slučajno. Za njega su gostoprimstvo bili duhovni razgovori, ne jelo i konačište. Na to, on nije obraćao pažnju.

„Od svega što je oca Georgija karakterisalo“, otac Mitrofan kaže, „na mene je najveći utisak činila njegova radost. I one dve prve moje godine provedene u Kareji, kao i svih godina do pre par meseci, kad sam ga poslednji put video, iz njega je izbijalo ono radosno ushićenje, samo njemu svojstveno. I to uvek: i kad je bivao u blagodatnom stanju, i u stanju suhote, to su stanja koja pustinjački život naizmenično prate.“

Jednom prilikom, otac Georgije otkazao je ocu Mitrofanu gostoprimstvo sa prenoćištem u konaku na Kareji, i to na njemu svojstven pustinjački način, iako je bilo toliko praznih soba. On je otišao u kraj dvorišta, u jednu šupu, gde je uvek, kad bi navraćao, ostajao na konačištu.

Uveče posle dužeg razgovora otišli su u konak na otpočinak. Međutim, u osvit zore, kada je o. Mitrofan izašao iz konaka u dvorište, koje je kao i konak na najlepšem mestu u Kareji, odakle je i najlepši pogled na Aton i najveći deo Svete Gore sa manastirima i ostalim monaškim keliotskim naseljima, on je ugledao pred sobom oca Georgija, kako ga raširenih i podignutih ruku, sa svetlim licem i krepkim glasom pozdravlja: „Hristos voskrese, oče moj Mitrofane!“

Pun unutrašnje radosti, priča otac Mitrofan, koja se izlivala preko zaostalog osmeha na njegovom ozarenom licu, priđe mi, dok sam ja stajao bespomoćan. Kako da mu otpozdravim kad danas nije ni Uskrs ni nedelja? „Mi smo deca Vaskrsenja, uzviknu on. Nama monasima bez uskršnje radosti nije moguće ni živeti ni spasti se, zato kaži slobodno: Vaistinu voskrese!“ i ja stidljivo za njim ponovih te reči. Nikad mi punoća ljudskog života nije bila tako očigledna, kao u tom trenutku, a naš velelepni trospratni konak nije tog časa stizao ni do praga one uboge zgradice, u kojoj je otac Georgije probdio časove protekle noći.

Arhimandrit Jovan Radosavljević

Monah Georgije Vitković je sahranjen u Starom Rusiku. Mošti oca Georgija su izvađene 2005. godine trudom hilandarskog bratstva i oca Porfirija Simonopetritskog, a blagoslovom matičnog Svetopantelejmonovskog manastira. Veći deo moštiju je prenešen u paraklis Svetih Apostola u manastir Hilandar.

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar