MOJI VOJNIČKI DANI U BILEĆI: Povodom smrti legendarnog fudbalera Dragoslava Šekularca

MOJI VOJNIČKI DANI U BILEĆI: Povodom smrti legendarnog fudbalera Dragoslava Šekularca

  •  Povodom smrti Dragoslava Šekularca, legende juigoslovenskog fudbala, donosimo njegovo sjećanje na Hercegovinu i vojničke dane u Bileći, koje je u svojoj knjizi „Ja Šeki – Dragoslav Šekularac“ zabilježio Jovo Vuković

„…Otvorim poziv i vidim: Škola rezervnih oficira u Bileći. Elitna ustanova JNA, jedinica u koju su, uglavnom, išli školovaniji i bolji omladinci. Uglavnom mladi komunisti.

Odmah odjurim u Zvezdu i ispričam šta se dogodilo. Ne mogu da veruju, misle Šeki izmišlja. Znaju moju sklonost za zajebanciju i u najtežim prilikama. Izvadim poziv iz džepa i naredim im da mi pripreme bogat oproštaj. Svi u čudu krenuše da mi čestitaju, da me ljube…

U Bileću, gradić u hercegovačkom kamenjaru, stigao sam u vrlo teškom psihičkom stanju. Ne zato što sam se plašio vojničkih obaveza, nego zbog činjenice da je moj život odjednom dobio neočekivani tok, za šta uopšte nisam bio pripremljen. Munjeviti sled lepih i ružnih događaja odigrao se u svega stotinak dana. Pre toga sam uživao samo u fudbalu i životu, a tada su po glavi počele da mi se motaju, uglavnom, teške misli, jer sam shvatio da mi je, možda, ugrožena karijera…Niko nije mogao da kaže kakav će biti Dragoslav Šekularac kad bude izašao iz vojničkog šinjela. Znalo se da fudbaleri „popuste“ dok su u vojsci i da im, po povratku na teren, treba vreme za vraćanje u raniju formu. Ali, služenje vojnog roka je tada bila obaveza za sve zdrave mladiće, u čemu nije bilo popusta ni za vrhunske sportiste.

Šta da kažem o svom vojevanju? Prvo, grad i okolina  su delovali dosta depresivno za mladića, poput mene, koji je živeo u Beogradu, a, osim toga, već video i dobar deo sveta, obišao mnoge blistave metropole na više kontinenata. Olakšavajuća okolnost mi je bila naklonost lokalnog stanovništva vojsci. Bileća je, pre i posle Drugog svetskog rata, bila poznata po zatvoru, i to za najteže političke zatvorenike. Dugo posle oslobođenja tamo su, iza rešetaka, držani informbirovci, oni što su, kako se govorilo, voleli Staljina, a koje je Titov režim proglasio najgorim zločincima i najvećim neprijateljima naroda i države. Onda je stvoren veliki vojni kompleks u koji je smeštena Škola rezervnih oficira, jedan od elitnih „pogona“ tadašnje JNA.

Ne znam koliko nas je tačno bilo u ogromnom garnizonu, ali bi nedeljom, kad vojnici dobiju slobodno popodne, izgledalo da je u gradu više vojnika nego civila, meštana. Mesta za relaksaciju bile su nekolike kafane i poslastičarnice, koje je vojska stalno „držala pod okupacijom“, kao i lokalni bioskop, za koji se teško dobijala karta, jer je zainteresovanih bilo mnogo.

Bileća je imala nižerazredni fudbalski klub „Hercegovac“ pa sam, ponekad, išao na njihove utakmice. Retko na treninge, jer tu privilegiju nisam imao do pred skidanje uniforme. Nisam uživao ni bilo kakve druge olakšice i privilegije iako sam, kao velika fudbalska zvezda, bio najpoznatiji čovek ne samo u kasarni, nego i u gradu.

Prvih dana mog boravka u Bileći meštani, mladi i stari, su danima zaposedali žičanu ogradu garnizona da bi videli Šekija. Mnogi, pri tome, nisu verovali da sam to ja. Verovatno sam im izgledao neugledniji od onog svemoćnog Dragoslava Šekularca čiju su figuru i lik formirali slušajući prenose Zvezdinih utakmica na radiju.

Sa takvim situacijama sam se sretao i ranije, što nije čudno, jer je televizija bila tek u začetku…“

Šeki poslije pominje i jednu nimalo naivnu povredu koju je zaradio igrajući fudbal u Bileći, te 1963. godine, ali se od nje uspješno oporavio…

Žarko Janjić/ RADIO TREBINJE

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar




* Zakon o javnom informisanju – član 38: Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.

Mišljenja iznijeta u komentarima privatno su mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Slobodna Hercegovina