MITROPOLIT PORFIRIJE ZA EKSPRES: Hrvatska bi trebala pozvati i pomoći svim Srbima koji se žele vratiti!

MITROPOLIT PORFIRIJE ZA EKSPRES: Hrvatska bi trebala pozvati i pomoći svim Srbima koji se žele vratiti!

 

Foto: Trifko Ćorović / SRPSKO KOLO

Vaše Visokopreosveštenstvo, Vi ste, van sumnje, jedan od najuglednijih duhovnika Srpske Pravoslavne Crkve i svakako niste slučajno postavljeni da službujete u Zagrebačko-ljubljanskoj mitropoliji. Dodeljen Vam je delikatan zadatak, kako Vam je taj izazov izgledao u početku, a kako danas vidite ovu svoju misiju?

Pre svega želim da zahvalim na prilici da se još jedamput družim sa Vašim čitaocima, Vama lično i redakciji Ekspresa, koji je u relativno kratkom roku postao relevantan, ozbiljan i citiran nedeljnik. Ocena koju ste mi pripisali, svakako mi ne pripada. Bilo kakvu pohvalu upućenu meni, treba adresirati na one sa kojima živim i radim. To su braća sveštenici i monasi u mojoj Eparhiji, a pre svih ono malo hrabro stado, vernici u Zagrebu i okolini, naravno i u Sloveniji. U Hrvatskoj su, Bogu hvala, pored mene još četiri vredna i bogoljubiva arhijereja. Sa zadovoljstvom ću podsetiti čitaoce na njihova imena, preporučujući njih, njihove sveštenike i vernike ljubavi i molitvama. To su vladike gornjokarlovački Gerasim, slavonski Jovan, dalmatinski Nikodim i osečkopoljski i baranjski Heruvim. Mi svi zajedno činimo duhovno vođstvo pravoslavnih Srba u Republici Hrvatskoj. Dakle mi zajedno, u duhu sabornosti koja je imanentna Pravoslavnoj Crkvi, treba da pronalazimo i nudimo odgovore na sva važna pitanja i probleme koje na planu identiteta i duhovnog života imaju naši vernici.

Moja uloga koju, ex officio, imam kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski je da osnažim saborno sagledavanje pitanja koja se odnose na položaj i mesto Crkve u državi i društvu na ovom prostoru, s obzirom na to da delujemo u jednoj državi, jedinstvenom ustavno-pravnom prostoru u kojem naš narod živi u istim ili sličnim socijalnim okolnostima.

Kada sam se zamonašio, a 1990. i rukopoložio u sveštenomonaški čin, opredelio sam se za jedno, a to je najvažnije: da služim Božansku službu, svetu Litrugiju. To je ono najbitnije što sam radio pre dolaska u Hrvatsku i Sloveniju, a i potom. Uz to da krštavam, venčavam, kao prvosveštenik Crkve, da sabiram stado Hristovo i nastojim da ga vodim putem spasenja. U tom smislu, isto je i pre četiri godine, a isto će biti i nadalje. Što se tiče odnosa Hrvata prema Srbima i obratno, mogu da posvedočim da mnogi hrišćani, pravoslavni i katolici, zatim agnostici i drugi, nastoje da primerom i životom utiču da se odonosi poprave. Time i da našem narodu život bude lakši, jednostavniji, sa manje teskobe. Ali, kao da svi zajedno igramo nekakav monoton, a istovremeno opasan ples čiji su koraci dva napred tri nazad. I tako u nedogled. Naravno, mi nećemo odustati.

Objavili ste knjigu “Zagreb i ja volimo se javno“. Poznato nam je da ste Vi čovek veoma širokog duhovnog i obrazovnog rakusa, pa zato pitam – kako su Vas prihvatili u Hrvatskoj i da li je ta “ljubav“ obostrana?

Ljubav nema navodnike. Kad ih ima nije ljubav. Odgovor je jednostavan. Ljubavi ima i obostrana je. Naslov pomenute knjige, za ponekog nejasan ili možda provokativan, deo je moje pristupne besede i parafraza je Arsenovih stihova „Zagreb i ja se volimo tajno, jer smo iz zavađenih porodica“. Primer iskazivanja poštovanja, uvažavanja, a zašto ne i ljubavi, može biti i predstavljanje hrvatskog izdanja pomenute knjige u Novinarskom domu u Zagrebu. Dvorana prepuna prijatelja, znanih i neznanih. To je bilo pre godinu dana. Pre toga, svečna akademija povodom dve stote godišnjice od osnivanja prve srpske škole u Zagrebu i desete godišnjice rada naše gimnazije Katarina Kantakuzina u Hrvatskom narodnom kazalištu. Prvi put, a čini mi se i jedini, došla su tri predsednika Hrvatske, gospođa Grabar Kitarović i gospoda Josipović i Mesić. Žargonski rečeno, ceo Zagreb je bio sa nama, pravoslavnim Srbima toga dana. Primeri iskazivanja poštovanja prema meni, samo kao duhovnom vođi naše zajednice, na ulici, u dućanu, kafiću su svakodnevni. Naravno, poznato je, ima i ljudi koji drugačije misle i naročito u poslednje vreme drugačije postupaju. Ne prećutkijući loše i ružne volim da istaknem dobre primere i dobre ljude. U vrlo korektnim sam odnosima sa predsednicom Republike, predsednicima Sabora i Vlade, posebno sa zagrebačkim gradonačelnikom, zatim bratom u episkopatu kardinalom Josipom Bozanićem…

Da vas pitam direktnije: Kako je danas biti Srbin u Hrvatskoj?

Kako gde. Znate, pre nekoliko dana bila je vest u medijima da je stigla struja u neka lička sela, a u neka još uvek ne. I to je dobra slika – slika koja pokazuje kako se živi u pojedinim delovima Hrvatske. To su sela u kojima žive pravoslavni. Pre nekoliko meseci bio nam je u gostima, Srpskoj Crkvi i našem Patrijarhu, Patrijarh aleksandrijski i sve Afrike Teodor. Razgovarali smo na različite teme. Između ostalog, upoznao nas je sa tim kako se živi u nekim delovima Centralne Afrike. Bez struje, više gladni nego siti. Dok sam ga slušao, misli su mi odletele u neka sela, ne tako daleko od Zagreba, ali i na Kordun, Baniju i drugde, gde sam tek par nedelja ranije, sa sveštenicima nosio skromnu pomoć našem narodu. Na umu su mi bile te naše sirote porodice. Žive u neomalterisanim kućama, pojedini su preko prozorskih otvora zalepili najlonsku foliju. Dečica sirotinjski odevena.. Tuga… U gradovima sa problemi drugačiji. Da se ponovo vratimo ohrabrujućim primerima. Navešću gradonačelnika Knina, Marka Jelića koji je pozvao Srbe da se vrate i kaže da mi kao narod nismo poraženi.

Sa suštinskim problemom skrivanja identiteta zbog straha za decu, gubitka posla ili radi boljeg, istaknutijeg položaja u društvu bilo je reči ovih dana na primeru pojedinih istaknutih sportista. Kada neko skriva ili napušta svoj sopstveni identitet, zapravo napušta sopstveno Bogom dano, neprikosnoveno ljudsko dostojanstvo. To neumitno rađa unutrašnje sukobe. To je šizofrena situacija po definiciji. Ni novac, ni slava tu na dužu stazu ne mogu pomoći. Tu sreće nema! Isto tako, zna se da mnogo ljudi ima dvojni identitet. Nekome su roditelji, ili bliski preci, babe i dede Srbi ili Hrvati. To ne treba da bude prepreka i da pojedincima pravi probleme. Pogotovo što smo hrišćani. Ako smo hrišćani.

Nedavno je bilo obeležavanje “Oluje”…?

Moleći se za braću i sestre naše koji su postradali u Oluji i poslednjem ratu na ovim prostorima i drugde, molili smo se i za sve druge nevine žrtve bez obzira kom narodu i kojoj crkvi pripadaju, pokušavajući da nadidjemo svaku našu ograničenost i budemo u Hristu slobodni ljudi, koji mogu, ne samo reći, nego i istinski doživeti svakog čoveka kao bliznjeg, kao brata. Molili smo se da se zlo zaustavi i da ne idemo neprestano unazad. Ako se izuzmu zlonamerni revizionisti istorije, činjenica je da većina običnih, dobronamernih i Srba i Hrvata različito gleda na iste dogadjaje iz prošlosti. Potreban nam je razgovor bez oštrih tonova, potrebno je da u razgovoru slusamo jedni druge. Jednostrano traganje za uzrokom nesporazuma, za onim ko je prvi počeo i ko je kriv, ili ko je više kriv, preti da nas kao sužnje drži u okovima minulih vremena, i da produbi spiralu nesporazuma, sukoba i zla, a tragičnu prošlost učini jedinom realnošću u sadašnjosti i budućnosti. Istina je da smo se svi, neko prvi neko drugi, neko manje, neko više, ali ipak svi ogrešili jedni o druge. Zato je ključno pitanje hoćemo li, i naročito žele li, naše svake vrste, i crkvene i političke i kulturne elite iskreni dijalog i pomirenje. Ako hoćemo, sigurno možemo, a kao hrišćani nemamo drugog izbora, a nemamo ni izgovora.

Gde se završavaju Vaše ingerencije i gde Vam je potrebna pomoć da bi Srbi iz Hrvatske Hrvatsku opet osećali kao svoju domovinu?

Oprostićete, možda će zvučati pretenciozno, ali za episkopa, naslednika apostola, nema granica u ingerencijama. Ja sam pozvan da učestvujem u rešavanju svih problema vernog naroda koji mi je Crkva poverila. Naravno, ne na nivou stranačke politike. Evo, i sa stranica Vašeg lista, ja pozivam sve saborske zastupnike, ministre u vladi Hrvatske i druge nosioce javnih funkcija i odgovornosti da se više angažuju na jednakopravnosti svih građana Hrvatske i da lično intervenišu ako je zakonom garantovana jednokost narušena. Isto važi i za Srbiju, Republiku Srpsku, Bosnu i Hercegovinu i tako dalje. Sa druge strane često ponavljam da je za pravoslavne Srbe koji ovde žive Hrvatska legitimna i jedina pravna država u kojoj živimo; za mnoge je to otadžbina, za neke druge domovina. Nema druge mogućnosti nego da poštujući pravni poredak Hrvatske činimo sve da možemo da budemo njeni dostojni građani. Naravno, pomoć nam je preko potrebna. Više od druge pomoći suštinski je važan dalji napredak u istinskom bratskom dijalogu i međusbnom razumevanju sa Katoličkom Crkvom. Sarađujemo i međusobno se pomažemo na različitim planovima sa organizacijama civilnog društva, sa Srpskom narodnim većem, Prosvjetom, Privrednikom i drugim. Pomoć, nama pravoslavnim Srbima u Hrvatskoj je potrebna, zaista nužna. U nekoliko crta sam rekao kako naš narod živi u pojediniim krajevima. Naša i druge eparhije nastoje da pommognu koliko god mogu. Na primer, u neka domaćinstva odneli smo veš mašine, znaju ći da ih nemaju, a imaju malu decu. Kad ono, oni nemaju ni tekuću vodu. Nosili smo stolariju: vrata, prozore.. novac… Ali, to je malo. Potrebna je pomoć, preduzeća, fondacija, države..

Da li su to samo glasine, nagađanja ili opravdana i već viđena istorijska stvarnost da su mnogi Srbi u Hrvatskoj od 1990. (govori se o dve – tri desetine hiljada), bili egzistencijalno ili životno primorani da pređu u katoličanstvo?

Ne znam za tu brojku, ali sam svestan problema asimilacije. U pristupnoj besedi dao sam obrise programa svog rada. Budući da sam upoznat sa pomenutim problemom, citirao sam svetog vladiku Nikolaja, ohridskog i žičkog, koji za Svetog Savu kaže da je svet poštovao i zavoleo njega, pa zatim i njegov narod, ne zato što je proslavljao Srbe nego zato što je proslavljao Hrista. Vladika Nikolaj rekao je zapravo šta je posao Crkve i sveštenika: da služe Liturgiju, da propovedaju Jevanđelje, da čine dobro svim ljudima. To je najviše, najdelotvornije i, rekao bih, jedino što Crkva treba da radi i po pitanju asimilacije, odnosno očuvanja identiteta.

Hrvatska i srpska državna politika su u “predratnom“ stanju. Srbi, ne samo u Hrvatskoj, strahuju pred ružnom i bestidnom revizijom istorije, Srbi u Hrvatskoj imaju sva manjinska prava na papiru, a iz vrha države Hrvatske je bilo ponuđeno da se opet osnuje “Srpska pravoslavna crkva u Hrvatskoj“?

Zaista nisam čuo da je neko iz vrha hrvatske države tako nešto predložio? Vreme je složeno i bez glasina i poluistina koje mogu doneti samo veću nesigurnost i traume onima koji su u manjini. Isto tako, ne mislim da se radi o nekom „predratnom stanju“. Verujem da će odgovorne ličnosti dve države učiniti ono što je potrebno da se postojeći problemi prevazilaze. Uostalom, predsednik Srbije je pre par dana izjavio da su predsednica Hrvatske i drugi zvaničnici uvek dobrodošli u Srbiju. Moramo se svi truditi da se odnosi popravljalju. I mediji. Rane iz prošlosti treba zaceljivati. Naravno da nas boli naopaka interperetacija istorije, ali nas isto toliko raduju i ohrabruju Hrvati koji se veoma glasno i otvoreno tome protive.

Vi i dalje verujete da duhovna i verska saradnja i tolerancija mogu pomiriti čak i Srbe i Hrvate?

Vi me, zapravo pitate, da li ja verujem u Boga ili ne. Pre svega, po mom iskustvu, a ono nije malo, danas je mnogo više i Srba i Hrvata koji žele da žive normalno, ljudski i prijateljski, bez tenzija u svakodnevnom životu sa svojim susedima, a i sa susednom državom. Sa druge strane, pitanjem ste pogodili suštinu. Jer, od primera koji dajemo mi sveštenici dve Crkve, naši vernici će drugog, bez obzira kojoj Crkvi pripada, doživljavati kao brata ili sestru, a ne kao neprijatelja. Ukoliko mi životom svedočimo ljubav, praštanje, pomirenje, spremnost za dijalog, što je suština Hristovog učenja i naše vere, slediće nas i naši vernici.

Pripala Vam je izazovna dužnost da unapredite rad Pravoslavne gimnazije u Zagrebu. Ta ustanova baštini fenomenalnu biografiju, kako to danas izgleda. U jednom intervjuu, ako sam to dobro razumeo, Vi po Aristotelovom modelu jednom nedeljno imate otvorenu debatu gimnazijalaca, intelektualaca iz Hrvatske i drugih koje put i izazov tu dovedu?

Govoreći o osnivanju Srpske pravoslavne gimnazije „Katarina Kantakuzina Branković“, Vladika bački Irinej, uporedio je njenog osnivača i utemeljitelja, blaženog spomena mitropolita Jovana Pavlovića, sa Aristotelom. Otprilike je rekao da se mitropolit Jovan, pri kraju životnog puta, poput Aristotela koji se vratio u Stagiru i osnovao Likej, vratio u svoj Zagreb, i osnovao Pravoslavnu gimnaziju. Mitrpolit Jovan je imao viziju. To je grandiozno delo. Važno, ne samo za Srbe u Hrvatskoj, nego za srpski narod u celini, rekao bih i za Zagreb i Hrvatsku. Trudimo se da gimnaziju održimo i unapredimo. Naši učenici koji su završili četvrti razred među najbolje su rangiranim kada upisuju različite fakultete zagrebačkog i drugih sveučilišta.

Dobro ste obavešteni. Zaista, nešto duže od godinu dana okuplja se u gimnazijskoj sali grupa uglednih intelektualaca svih profila. Ima nas vernika različitih konfesija, a ima među diskutantima i nevernika, bilo da su agnostici ili ateisti. Diskuktuje se, uz međusobno poštovanje i uvažavanje veoma živo, na različite odabrane teme. Imamo moderatora, uvodničare, neko zaključuje raspravu, pa se i družimo. Dogovorili smo se da ne govorimo ko dolazi na te susrete niti da iznosimo šta je ko govorio. Na taj način stvaramo atmosferu poverenja i slobode. Predloženo je da na jesen održimo susret sa učenicima 4. razreda, možda i sa ovima koji su sada maturirali pa da vidimo kako mi gledamo na mlade i što je važnije, kako mladi gledaju na nas starije, šta ih muči, što žele od društva, kakvu viziju sveta imaju…

Na posletku da kažem i ovo. Troškove Gimanzije, koja radi u zaista ultamodernoj zgradi, pokriva naša Eparhija, uz pomoć države Hrvatske. Hvala Vladi Hrvatske i nadležnom ministarstvu. Čine više nego što sam očekivao. Ali, i tu je pomoć nužna, neophodna. Iskreno, više mislim o tome kako da sastavimo kraj sa krajem i popunimo rupe u budžetu, nego kako da unapredimo nastavu, osmislimo vannastavne aktivnosti i slčno. Učenici su, takođe, jasno je, slabijeg imovinskog stanja.

Srbi, na žalost i sramotu, malo znaju o pravoslavnim vernicima u Sloveniji. Tamo je većina njih početkom 1990. izgubilo građanska prava, nisu bili u javnom registru građana, koliko ih ima i gde idu na službu Božiju?

Bez obzira na nesrećna dešavanja devedesetih godina prošloga veka, koja nisu mimoišla ni pravoslavne u Sloveniji, sa radošću mogu da posvedočim da je Pravoslavna Crkva u Sloveniji u poletu. Iako je Pravoslavlje na njenim prostorima prisutno relativno kratko, veliki broj naših sunarodnika koji su se u Sloveniji većinom obreli trbuhom za kruhom, otvorila je neke nove perspektive i postavila pred sve nas nove izazove. Mi danas na području Slovenije imamo petnaest parohija i svaka od njih ima svoje bogoslužbeno mesto. Divni hram sv. Kirila i Metodija jedan je od ukrasa Ljubljane. Postoje ideje ali i konkretni potezi da se otpočne sa izgradnjom novih hramova u Mariboru, Celju i Kopru. Sve u svemu, Pravoslavlje u Sloveniji ima svoje mesto. Ne mogu a da ne pomenem izuzetno dobru saradnju, mogu slobodno reći bratsku, sa tamošnjom Rimokatoličkom Crkvom ali, isto tako, i više nego dobru saradnju sa političkim vođstvom države. O ovome bi se moglo naširoko i nadugačko odnosno, ceo jedan razgovor bi se mogao posvetiti Crkvi u Sloveniji.

Vaše Visokopreosveštenstvo, ima li i u Božjoj kući sukoba generacija? Pitam zbog toga što ste dolaskom za igumana manastira Svetih arhangela u Kovilj svojim načinom i manirom pokazali da se razlikujete od mnogih visokih duhovnika SPC. Za Vama su došli mnogi mladi monasi, iskušenici, a manastir je postao mesto okupljanja glumaca, rok muzičara, slikara, novinara. Osnovali ste Terapijsku zajednicu “Zemlja živih“ – veoma uspešan projekat za lečenje narkomana. Jeste li imali bilo kakvih nesporazuma u vrhu SPC zbog ove nove prakse u njenom okrilju?

Nema nikakvog međugeneracijskog nesporazuma, a kamoli sukoba. Sve što smo postigli u manastiru Kovilju i drugde u to doba, bilo je po blagoslovu, uz podstrek, jasan podsticaj i uputstva mog duhovnog oca, vladike bačkog Irineja. Ovde u zagrebačko-ljubljanskoj dijecezi, u mnogome se ugledam i na mog, već pomenutog velikog prethodnika. Naravno da ima razlike u mišljenjima, pristupu problemima… ne bi bilo ni napretka da toga nema. Potičemo iz različitih sredina, kulturnih uticaja i slično. Ta nije prepreka, nego dar Božiji, koji dovodi do kreativnog susreta starih i novih generacija. Ja, po godinama života, pripadam starijoj generaciji, tako da vas opominjem da je moj pristup za Vas mlade možda konzervativan. Postavite takvo pitanje nekom mlađem episkopu, možda će me demantovati. Uglavnom, važno je da postoje inicijative i hrabrost za odgovorno suočavanje sa izazovima vremena.

Da li i dalje radi ekonomija manastira u Kovilju, radionica za izradu sveća, poljoprivredna proizvodnja, od pšenice, sira, pekmeza do šljivovice i dunjevače, sve to ste Vi osnovali?

Svakodnevnim životom koviljske obitelji danas rukovodi, novoizabrani Vladika mohački gospodin Isihije. Sve ovo što ste u pitanju nabrojali ne samo da postoji, nego je trudom vladike Isihija i bratstva napredovalo. Monasi su se oduvek izdržavali od sopstvenog rukodelja pa je tako i danas. Naravno da je u međuvremenu manastirska ekonomija uzrasla jer se Bogu hvala i monaško bratstvo uvećalo, a time i njegove potrebe.

Na Bogoslovskom fakultetu nasledili ste čuvenog psihijatra, akademika dr Vladetu Jerotića na katedri Pastirske psihologije. Veliko uvažavanje ali i izazov?

Važno je biti u dodiru sa studentima i naučnicima, imati uvide u dostignuća ne samo iz teologije, nego i iz psihologije, filosofije, sociologije, politikologije, bioetike i drugih nauka. Ta saznanja mogu da obogate naš pastirski pristup vernicima. Bitno je razumeti antinomije modernog čoveka. To je nemoguće bez saznanja, a najvitalniji istraživači na tom polju su studenti. Mladost je otvorena prema večnim pitanjima. Isusu je mladi čovek postavio pitanje: “Učitelju blagi, šta da učinim da zadobijem život večni?“

Osmislili ste i osnovali Humanitarni fond “Privrednik“ koji stipendira siromašne talentovane učenike i studente svih nacionalnosti i konfesija. Kako to funkcioniše?

Humanitarni fond “Privrednik“ osmislio je i osnovao je u Zagrebu veletrgovac i privrednik Vladimir Matijević, krajem 19. stoleća. Cilj je bio: pomoć u školovanju darovite ali siromašne srpske dece sa područja Austro-Ugarske. Posle ujedinjenja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca nastavljena je njegova delatnost sve dok komunistička vlast u novoj Jugoslaviji nije odlučila da joj takvi fondovi nisu potrebni i nacionalizovala sve što je ovaj, izuzetno uspešan i koristan fond imao. Obnovili su ga, početkom 90-tih godina, u Novom Sadu akademici Dejan Medaković, Berislav Berić i vladika šumadijski Sava Vuković, takođe srpski akademik. Možda nekog zaslužnog nisam pomenuo. Nešto docnije je obnovljen i u Zagrebu. Zadnjih desetak godina palo mi je u deo da budem predsednik novosadskog Privrednika i smatram to velikom čašću ali još većom odgovornošću. Osnovna Matijevićeva načela: rad, štednja česitost se nisu menjala. I Privrednikova uloga ostala je i dalje ista, s tim što su njegova vrata sada širom otvorena svima, bez obzira na nacionalnu pripadnost, pod uslovom da ispune uslove potrebne za stipendiju. Uprkos nezavidnoj ekonomskoj situaciji za novac se nekako snalazimo pri čemu je ključnu ulogu u njegovom finansiranju preuzeo jedan priznati novosadski poslovni čovek i njegova porodica čija imena namerno ne pominjem. Bez preterivanja mogu reći da je Privrednik najznačajnija institucija takve namene u novojoj srpskoj istoriji.

“Upleli“ ste prste i u moju profesiju, bili ste predsednik Saveta RRA, o Vama mi je pokojni Tijanić pričao bajke. Kako gledate na novinarstvo u Srbiji i da li su mediji i novinari saučesnici u mnogostrukom posrtanju Srba i Srbije?

Da, bio sam neko vreme na čelu nezavisnog regulatornog tela, ali time nisam imao veći uticaj na televizijske programe. Uostalom, svaka medijska kuća, pa i javni servis, ima svoju programsku koncepciju, svoju uređivačku politiku. U to vreme otvorene su radio stanice u vlasništvu Pravoslavne Crkve i Katoličke Crkve. Pokrenute su i televizijske emisije sa verskim sadržajem. Nikad dosta Božje reči. Čovek ne živi samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih. Istina, bilo bi dobro da imamo više novina i medija kao što je Ekspres.

Na Majskom zasedanju Sabora SPC iskazane su neke nove ideje, od promene Ustava SPC do promene načina izbora patrijarha? Da li to naša sveta crkva hvata korak sa modernim trendovima, ili je u pitanju ekumenizam, odnosno priblažavanje dveju pomesnih hrišćanskih crkava, na štetu SPC?

Crkva promišlja o sopstvenom ustrojstvu i presazdava ga u skladu sa novim socijalnim okolnostima i izazovima, ne gubeći ništa od svoje istinske prirode. Nekome to može da izgleda kao modernizacija, nekome kao, kao Vi rekoste, ekumenizam, ali meni se čini da je u pitanju jedan proces neophodan u ovom trenutku. Nacrt novog Ustava, na kome će se još raditi, zaista nema neku dodirnu tačku sa ekumenizmom. Da ne budem pogrešno shvaćem, nisam protivnik, nego zastupnik i protagnosta dijaloga i saradnje sa drugim Crkvama i verskim zajednicama.

Da li je sedište SPC trebalo da se premesti u Pećku patrijaršiju, i kako mislite da bi valjalo rešavati „Kosovski čvor“?

Ne vidim šta bi se suštinski promenilo u premeštanju patrijarhovog sedišta iz Beograda u Peć. Sama inicijativa je površna i politikantska. Pećka Patrijaršija je drevno sedište Srpske Pravosavne Crkve i titula pećkog arhiepiskopa i danas krasi našeg Patrijarha. Kosovo i Metohija su bili i uvek će biti centar našeg molitvenog ali i svakog drugog pregnuća. „Kosovski čvor“, kako ga Vi nazivate, su mrsili decenijama mnogi kojima Kosovo nije bila „najskuplja srpska reč“ i ostavili da ga drugi odreše. Kako i moze li bezbolno? Ne znam. U poređenju sa kosovsko-metohijskim problemom, čini mi se da smo potpuno nonšalantno prihvatili izdvajanje iz nacionalnog korpusa klasične srpske zemlje Crne Gore.

Nisam političar, nego sveštenik. Mi sveštenici, književnici, istoričari, filozofi … rasuđujemo na osnovu iskustva, istorije, predanja, zaveta, emocija a političari na osnovu egzaktnih pokazatelja, privrednih, statističkih, diplomatije, onoga što se zove Intelligent Service. Mi sveštenici o tome često ne znamo dovoljno, ili možda neki i znaju, ja svakako ne. Valjda zato i postoje država, izbori i demokratski poredak. Pitanje Kosova je toliko bolno i istovremeno važno da ne smemo dozvoliti da bude zloupotrebljeno za postizanje bilo čijih ličnih ili partijskih politikantskih interesa. Ono ne sme da produbi postojeće i stvori nove podele među nama. Naprotiv, normalno bi bilo da nas približi jedne drugima, da objedini naše snage, da nas pokrene na saradnju, da nam pomogne da oštre emocije i reči kao i međusobna optuživanja ostavimo po strani i počnemo da sarađujemo tragajuci za rešenjem.

Sa iskustvom naše raspete Crkve na prostorima Hrvatske, molim se za vladiku Teodosija, njegovo sveštenstvo i verni narod, da im Gospod da mudrosti i snage. Molim se za pomirenje srpskog i albanskog naroda. Molim se Bogu da, uzimajući u obzir sve izrečene stavove i misljenja, naši politički lideri u dijalogu sa albanskim i međunarodnim faktorima, što je neminovno, budu kadri da pronađu rešenje u kojem će stepen nezadovoljstva obe strane biti sveden na minimum. Bojim se da idealnog nema.

Srbi u Crnoj Gori izloženi su mentalnoj torturi, zabranjen je srpski jezik, srpska književnost, nasilno je formirana nekakva “crnogorska crkva“. Ovih dana Milo Đukanović, predsednik Crne Gore, kaže da je “crkveno pitanje pravoslavnih vernika SPC najopasniji faktor destrukcije u procesu snaženja crnogorskog nacionalnog identiteta“?

Voleo bih da Vas demantujem i da kažem da su Vaše ocene prejake. Na žalost, nisu. Sam Patrijarh Irinej je to nedvosmisleno potvrdio. Lično, bez ulaženja u demokartska i ljudska prava, kao i gotovo svi Srbi, ne doživljavam Crnogorce kao poseban narod. Reč je o manje ili više, u istoriji već viđenom, nasilnom inženjeringu stvaranja nacije. Ne mislim da je Srpska Pravoslavna Crkva u Crnoj Gori faktor destrukcije bilo čega. I u tim uslovima, Crkva napreduje. Gradi nove velelepne hramove, čijem osvećenju prisustvuje tamošnji državni vrh. Crkva napreduje i u privrednom, preduzetničkom smislu. Gradi hotelska naselja na Jadranu, itd. Dakle, Crkva u Crnoj Gori samo doslednom nekalkulantskom politikom koju vodi i treba da vodi, očigledno je ima, da tako kažem diplomatski, ekonomski, a pre svega duhovni potencijal da odbrani pravoslavni verski i kulturni identitet srpskog naroda. Lično ne verujem da među onima koji sebe nazivaju etničkim Crnogorcima ima iskrenih pravoslavnih vernika.

Kako razumeti predlog hrvatskog istoričara Hrvoja Klasića koji predlaže da se demografski pad u Hrvatskoj zaustavi povratkom iseljenih Srba?

Poznajem prof. Klasića, družimo se, pročitao sam njegov predlog, recimo, apel, i smatram ga veoma dobrodošlim i logičnim. U zadnjih nekoliko godina, a posebno zadnjih nekoliko meseci nema dana da se ne spominje demografska katastrofa, pad stope nataliteta i odlazak građana Hrvatske u potragu za ekonomski, politički i pravno stabilnijim društvima. Posledice svih navedenih procesa se već vide u nedovoljnom broju radnika potrebnih za normalno funkcioniranje turističke sezone, a tek će se videti kada broj penzionera nadmaši broj onih koji će u Hrvatskoj raditi i plaćati poreze i doprinose. Te probleme imamo, naravno, i u Srbiji. Problem prirodnog priraštaja, odnosno postepenog nestajanja naroda lično vidim kao bez konkurencije najveći problem Srba, kao i Hrvata. Svi drugi uspesi i pobebede su prividni, kratkotrajni, odnosno jasno oročeni.

Tako barem razmišljaju zreli narodi koji su u odnosu na Hrvate i Srbe u prošlosti mnogo češće i intenzivnije između sebe ratovali, a za razliku od Hrvata i Srba mnogo ređe međusobno sarađivali i pomagali jedni druge. Narodi koji su viševekovna neprijateljstva zamenili dobrosusedskim odnosima i saradnjom u postizanju mira i napretka.

Jesmo li mi napokon sazreli da brojne pozitivne primere počnemo primjenjivati u vlastitoj domovini? Ili smo još uvek više opterećeni odnosima iz prošlosti nego građenjem novih odnosa u budućnosti?

Odgovore na ova pitanja ne treba tražiti kod demografa, a pogotovo ne kod političara. Nažalost, dovoljno je da se provezete Banijom, Likom i Slavonijom, ili jednostavno odete na bilo koju veću autobusku stanicu ili aerodrom u Hrvatskoj. Hrvatska se prazni. Da, naravno, prof. Klasić je u pravu: Hrvatska bi trebala pozvati natrag sve Srbe koji se žele vratiti, i pomoći im u tome. Kao što znate još ima sela u kojima Srbi žive bez struje i bez vode. To je priznata činjenica od strane predsednice Kolinde Grabar-Kitarović prilikom zvanične posete predsednika Aleksandra Vučića Hrvatskoj.

Preuzeto sa Mitropolija Zagrebačko-ljubljanska

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar