Увијек сам са поносом изговарао одакле сам, где сам рођен и одрастао. Дичили смо се урбаном и уличном етиком који је мало који град имао.
Момци са оне стране закона господсвено су се односили према својим комшијама и суграђанима спремни увек да притекну сваком у невољи. Нигде, као у Никшићу, коректив средине и осећај за правдом, није био тако изражен. Битангама и лошим људима није било места са честитим грађанима. Знало се ко се са ким дружи и ко за којим столом седи. Поштен свет се није мешао са моралним талогом кога је било по буџацима а не, на површини, као данас.
Породице су изроде изопштавале не дозвољавајући ни једном члану да натруни морални кредибилитет фамилије, који су генерације у тешким временима мукотрпно стицале у миру и на бојном пољу.
Никшићани староседеоци и они већински, ослободиоци, настањени из Катунске нахије, створили су јединствен дух отмености утемељен у постулатима витештва и образа.
Братство јединство, градња фабрика и развој индустрије захтевали су прилив становништва из разних крајева, што је довело до малог дисбаланса али је Никшић својом унутрашњом снагом успео да амортизује све те различитости и да начини јединствен миље у оној великој Југославији као највећа општина по пространству. Предњачио је Никшић у СФРЈ у односу на број становника са највећим процентом академских грађана, кошаркашким асовима у репрезентацији, фудбалерима у дресовима вечитих ривала, карате и џудо шампионима, научним и јавним радницима… Готово да нема области друштвеног живота у којој Никшићани нису остварили…
Мој побратим и кум познати Колашинац испричао ми је да се и сам када је дошао на студије представљао да је Никшићанин: “ Био сам импресиониран колико су Никшићани били познати и утицајни у Београду, да сам се и сам осећао Никшићанином јер су моји најбољи пријатељи били Никшићани”, рекао ми је једном приликом Рале.
Предводили су раднике на отуђену комунистичку власт, попили пендреке на Жутој Греди, нагутали се сузавца и на крају победили и не слутећи да ће том победом осудити и себе и Црну Гору на дугогодишњу робију. Никшићани су својим правдољубљем допринели да се устоличи човек који је потпуно маргинализовао свој родни град. А шта друго очекивати од човека са маргине. Човека из моралног предграђа. Његов успех значио је пораз Никшића.
За три деценије владавине разорен је град, уништена привреда, девастиран дух, руунирана култура, срозан морал, обезличено лице ведрог и поносног Никшића, створино хиљаде зависника, депресивних и дезорјентисаних грађана.
Али ипак то насиље над здравим разумом и економско исцрпљивање грађана,није успело да сломи до краја Никшићане нарочито духовна чеда Светог Василија Чудотворца заштитника града и његових житеља.
Показало се да је град жив и жилав, да млади људи носе стару енергију Никшића, да се не плаше сузавца и пендрека и да не носе заблуде својих родитеља.
Та младост не само да буди наду у боље сутра већ враћа веру у смисао живота.
Зато напред Никшићани!
Ми смо га попели на престо, ми ћемо му помоћи да сиђе, за његово и наше добро.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
