НАСЛОВИ

Милица Ијачић – Оптимизам који пркоси и немогућем


  • „Када сам видјела све справе, помислила сам да не могу ништа на њима да урадим. Првенствено из разлога што на нашим просторима особе са повредама какве ја имам у старту ‘трују’ мишљу да параплегичари никада неће моћи да се опораве. А у Орланду сам чак возила бицикл…“

milica-naslovna

Извор: Радио Требиње
Текст: Маја Бегенишић

„Одлично се осјећам, а бићу још боље!“

Овако на уобичајна питања која су је сачекала на повратку из рехабилитационог центра у Орланду (САД) одговара двадесет четверогодишња Требињка Милица Ијачић, чија борба да поново стане на ноге након повреде кичме траје скоро пет година. Осмијех на њеном лицу и вјера да ће јој бити боље – не престају да пркосе невољама које су јој, стицајем несрећних околности, живот из коријена промијениле.
На лијечењу у Орланду провела је шест мјесеци. За то вријеме, како каже, било је и добрих и тешких тренутака. „Први дан по доласку у рехабилитациони центар био је дан пробе, колико и шта све могу да издржим. Када сам видјела све справе, помислила сам да не могу ништа на њима да урадим. Првенствено из разлога што на нашим просторима особе са повредама какве ја имам у старту ‘трују’ мишљу да параплегичари никада неће моћи да се опораве. А у Орланду сам чак возила бицикл. Осјећај среће када постигнеш оно за шта си мислио да је немогуће не може се поредити ни са чим“, каже Милица.
milica3Милица је четири године након повреде провела у инвалидским колицима. Тетиве на њеним ногама су се скратиле и први корак ка опоравку био је њихово истезање. „То је било јако тешко. Прва три мјесеца у Америци провела сам у исправљању тетива, да бих уопште постигла било какав напредак. У почетку када би ме стављали на разбој да стојим, то нисам могла да урадим, управо због проблема са тетивама. Али охрабрило ме када сам неколико дана прије повратка у Требиње успјела да стојим читавих осам секунди! Држала сам се за шипку усправно и било је величанствено! Први пут послије четири године буквално сам стајала на својим ногама!“
Током шест мјесеци опоравка, ова млада дјевојка невјероватног оптимизма и снаге у Орланду је морала да савлада и вјежбе контроле сигнала из мозга ка ногама. „За напредак је од велике важности успостављање конекције између нога, мозга и остатка тијела. Док сам возила бицикл, питала сам свог терапеута Ричарда – да ли то ради машина или ја? Просто нисам могла повјеровати да ћу поново доживјети да видим властите ноге како окрећу педале“, прича Милица додајући да је прошла и кроз третман електростимулација, који јој је у ноге вратио циркулацију крви.

milica1-300x231

Ћирилица за Милицу: Порука особља центра на опроштају

„Сада ми је много лакше јер некада, због осјећаја хладноће у ногама усљед лоше циркулације, нисам чак могла ни да спавам. Ипак, грчеве у ногама, неопходне за контролу ножних мишића, осјећам само у стопалима, тако да су преда мном дуготрајна борба и напорне вјежбе како бих и то постигла. Али нећу престати да се надам да ће се и то једног дана побољшати“, каже Милица увијек оптимистична када говори о свом опоравку, иако свјесна да прогнозе, нажалост, не нуде још никакве гаранције у извјесност успјеха.
„Ја и даље не могу да устанем, да стојим, нити да ходам. Потребно ми је 20 минута да стојим у разбоју са фиксираним кољенима да бих потом могла неких 10 секунди да стојим без помагала. Дакле, морам стално вјежбати и бити стрпљива. Све је питање времена, а искрено се надам да је вријеме на мојој страни“.
За сада Милица остаје у Требињу, иако су јој рекли да у Орландо може да се врати кад пожели. Напорно вјежба сваки дан – за који секунд више наново освојене способности да стоји и управља властитим ногама. Покрећу је несаломиви оптимизам и вјера да ће једног дана бројни третмани, лијечења и терапије уродити плодом. У међувремену, жеља јој је да помогне и другима који живе са сличним хендикепом.
„Моја је жеља да у Требињу оснујем рехабилитациони центар сличан оном у Орланду. Ријеч је заправо о теретани у којој су справе прилагођене особама са инвалидитетом, што би у сваком случају изискивало много мање новца него што је потребно свима нама да путујемо у Америку на лијечење. Поготово што ни један сличан центар не постоји нигдје на простору бивше Југославије, а нас којима је овакав третман неопходан има много“, истиче Милица, додајући да је позитиван дух сачувала захваљујући подршци породице, пријатеља и највише момка Дејана, који је сво вријеме остао уз њу.

Да се ни једног тренутка није предала ни препустила малодушности казује и то да ријетке слободне тренутке од захтјевних вјежби проводи сликајући и студирајући веб дизајн у Београду преко интернета. „Када је човјек тужан мора да нађе смисао у нечему што га испуњава. То онда даје нову снагу за напредак и држи вас у животу. На моју срећу, изнутра сам остала иста особа као и прије повреде“, каже Милица пред којом су нове битке за опоравак, исцрпљујући сати вјежбања и надања, чије су муке и радости знани само њој. Желимо јој срећу у овој неравноправној борби за живот достојан човјека, увјерени да је неће изневјерити. Срећа увијек прати храбре.“


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар