Milenko Jahura: Ako Gospod ne čuva grada, uzalud straža ne spava!

Milenko Jahura: Ako Gospod ne čuva grada, uzalud straža ne spava!

  • Milenko Jahura, predsednik Srpskog nacionalnog društva Prebilovci, za Slobodnu Hercegovinu otvorio je dušu i ispričao genezu prebilovačkih muka, od kojih mnoge traju i danas

 

Razgovarao:  Trifko Ćorović
Foto: Slobodna Hercegovina
Izvor: Slobodna Hercegovina – prvi  hercegovački elektronski magazin

Malo je prostora na ovim stranicama ka­ko bi se navele sve akcije udruženja Srpskog nacionalnog društva Prebilovci (u daljem tekstu SND Prebilovci), koje su odavno prevazišle okvire Prebilovaca i doline Neretve. SND Prebilovci i Milenko Jahura bave se mnogim aktivnostima od velike važnosti i nacionalnog značaja.
Teško je naći kompetentnijeg sagovornika za razgovor na temu stradanja srpskog naroda u NDH, naročito na prostoru Donje Hercegovine. Milenko nije proučavao stradanje Srba samo na osnovu podataka iz knjiga, već se na terenu upoznao sa srpskim stratištima i svedocima stradanja.

Da li danas ljudi u Srbiji i Republici Srpkoj imaju izgrađenu svest o strahoti koja je zadesila narod u dolini Neretve?
– Osnovni cilj SND Prebilovci je utvrđivanje i objavljivanje činjenica o stradanju našeg naroda, posebno sa područja doline Neretve i Donje Hercegovine, u hrvatskoj državi od 1941. do 1945. godine, i u ratu od 1991. do 1995; kao i očuvanje uspomene na srpske žrtve genocida. U skladu sa tim, poseban cilj bilo je pitanje sudbine zemnih ostataka mučenika iz hercegovačkih jama, koji su bili položeni u kriptu nekadašnje spomen-crkve u Prebilovcima. Mislim da smo uradili jako mnogo na tom planu. Tu smo među onima koji su najviše učinili, ali to je opet nedovoljno da se za kratko vreme preokrene odnos srpskog naroda prema svojim nevinim žrtvama. Taj odnos je ispod svakog nivoa, kao i sve drugo vezano za nacionalno dostojanstvo i identitet. Ove žrtve su kod naroda prosto odbačene. Ne znam da li išta gore može da se uradi?! Ljudi u Srpskoj, Srbiji i Crnoj Gori uglavnom nemaju izgrađenu svest ne samo o strahotama učinjenim Srbima u dolini Neretve nego uopšte o hrvatskom genocidu nad Srbima u 20. veku.

Koliko smo sami doprineli da srpske žrtve padnu u zaborav?
– Kultura sećanja kod nas praktično i ne postoji, a tradicija zaborava i odbacivanja svojih vrednosti je ukorenjena. Tu izopačenu svest je teško menjati, i pitanje je vredi li na to trošiti energiju. Bolje je okupljati i udruživati snage onog dela Srba koji pamti i poštuje svoje žrtve, i udruženim snagama od srpskih država tražiti da se pomenuti odnos ispravi. Mislim da se te zahteve treba koncentrisati na priznavanje činjenice da je Hrvatska izvršila genocid nad Srbima; kroz usvajanje odgovarajućeg skupštinskog akta – Deklaracije o genocidu nad Srbima na prostoru Hrvatske, BiH i Srema, posebnog zakona i drugih propisa kojima bi se obezbedilo poštovanje žrtava genocida. Trebalo bi popisati i obeležiti (tamo gde sami to možemo) sva stratišta i ugašena naselja, prikupiti imena stradalih (tu se ne dâ popraviti sve propušteno), sakupiti dokaze o genocidu na jedno mesto, utvrditi poseban svesrpski dan sećanja na žrtve i tek potom sagraditi u starom delu Beograda memorijalni centar sećanja na srpske žrtve hrvatskog genocida.
Inače, mogu posvedočiti da veliki broj stratišta nije nikada ni obeležen, da su mnoga pretvorena u deponije otpada, da se u jame pušta kanalizacija ili bacaju kese sa smećem, da su nad nekima čak napravljene kuće… Sama mesta velikog stradanja, kao što su Jasenovac, Jadovno i Prebilovci, potpala su pod neke parkove prirode i slično, a druga, kao Šurmanci i Međugorje, u turističke destinacije katoličkih hodočasnika. Ovim ne kritikujem Hrvate i muslimane. Oni štite svoje državne i nacionalne interese i kroz prikrivanje istine o genocidu i uništavanje dokaza o njemu. Pitanje je zašto Srbija i Srpska ne protestuju javno zbog skrnavljenja memorijalnih mesta? Kako to nikome ne padne na pamet. Što će nam konzul Srbije u Mostaru (kako li se zove i da li ga je neko video tamo?), ako ne zna za Prebilovce, ako ne zna i ne obaveštava vladu da su deponije smeća oko najvećih mesta stradanja srpskog naroda u Hercegovini – jame Bivolje brdo i nekadašnjeg silosa na Modriču iznad Tasovčića. A to je sve uz same prometne regionalne puteve!

061

Milenko Jahura sa predstavnicima hercegovačkih udruženja na sastanku sa Patrijarhom Irinejom uoči Hercegovačke akademije

Nadomak jame u kojoj su stradala prebilovačka deca sa svojim majkama nalazi se jedno od najvećih katoličkih svetilišta – Međugorje…
– Blizina jame i mesta navodnog ukazanja Gospe, manje je indikativna od činjenice da svi oni koji su u tu jamu gurali srpski narod bili stanovnici sela u sastavu katoličke župe Međugorje. Oni, većim delom, nikada nisu bili u ustašama, već su zločine činili kao civili, odnosno seljaci. Na poziv starešina sela, preko pozivara, odazivali su se uvek kada bi do železničke stanice Šurmanci stigao neki transport Srba, pohapšenih radi likvidacije. Nisu nosili puške, već su svoje žrtve gurali u jamu golim rukama ili drvenim motkama – pouzicama, dok su malu decu prosto bacali u ždrelo jame duboke 66 metara. Poznato je, iz izjave meštanina Šurmanaca, da su zločinci – jamari, tri dana po zločinu nad prebilovačkom decom, otišli na misu u crkvu u Međugorju. Pretpostavljam da su se tada i pričestili. Njihov odnos prema veri, posebno grehu, sasvim je drugačiji od našeg, što se najbolje vidi na primeru zločina nad Prebilovčanima. Umesto pokajanja zbog masovnog i svirepog ubistva majki sa decom, posle 50 godina, odlučili su da ih ponovo ubiju, uništavanjem njihovih kostiju izvađenih iz jame.
Zahvaljujući Međugorju, Zapadna Hercegovina je doživela i ekonomski procvat?
– Turistički kapaciteti Međugorja, koje godišnje poseti šest miliona hodočasnika, šire se i prema samoj Šurmanačkoj jami. Prostor Šurmanaca je obuhvaćen projektom razvoja turizma, koji je usvojila opština Čapljina. U samim Gornjim Šurmancima nema ništa što bi turistički moglo biti zanimljivo osim jame, za koju ne znaju, pa je i ne posećuju, za sada. Spomenik iznad jame je miniran u februaru 1992. U samom Međugorju i okolini ima još nekoliko jama u kojima su Srbi masovno ubijani tokom 1941. godine.
Zanimljivo je i to što je glavna „vidilica” Gospe, Vicka Ivanković, iz Bijakovića, odakle je i Mate Ivanković. On je trećeoptuženi i osuđeni na smrt zbog zločina u Šurmancima, na suđenju Mostaru 1957. U kom je stepenu srodstva sa Vickom, to ne znam. Po Vickinoj izjavi, ona je pred veče 24. juna 1981, ugledala ženu kako ide sa malim detetom u naručju, na strani brda Crnica, suprotnoj jami, tako da izgleda da je Gospa dolazila od pravca jame. Još je zanimljivo da se to navodno viđenje desilo tačno 40 godina od prvog masovnog zločina na Srbima, „kod Brijesta” u obližnjoj Čapljini. Njime je, 24. juna 1941, u prvim večenjim satima, počeo vidovdanski pokolj Srba u Donjoj Hercegovini. Ubijeno je i zatrpano u rupe oko 80 nevinih ljudi, dovedenih kamionom, autobusom i automobilom iz silosa u Tasovčićima. Sa mesta zločina pobegao je i preplivao Neretvu Desimir Mihić iz Stoca, koji je ovaj događaj detaljno opisao u svom svedočenju. Vicka „prenosi” da je tu župu(!) Gospa posebno izabrala!? Zašto baš nju, posebno, možemo reći i specijalno!? Da li zbog srpskih žrtava koje su tu dovedene i svirepo ubijene, ili zbog meštana župe koji su te žrtve poubijali u jamama!? Preteška pitanja, od kojih normalnom čoveku staje mozak.

jahura

Na hercegovačkoj akademiji održanoj 8. juna u zadužbini Ilije M. Kolarca nije bilo slobodnog mesta

Zanimljivo da se navodno viđenje Gospe u Međugorju desilo tačno 40 godina od prvog masovnog zločina na Srbima, „kod Brijesta” u obližnjoj Čapljini. Njime je, 24. juna 1941, u prvim večenjim satima počeo Vidovdanski pokolj Srba u Donjoj Hercegovini.

Uprkos navodnim dobrokomšijskim odnosima, ni danas lokalne vlasti u Čapljini nisu voljne da postave putokaz za Prebilovce?
– Sami komšijski odnosi su u mnogo čemu dobri, kao i obično u doba mira. To naravno ne menja stav okruženja prema Prebilovcima. Okruženje u suštini ne može da podnese da selo postoji i još da ima i putokaz! Smatraju da bi to prevršilo svaku meru! Tako najstradalnije selo u Evropi u Drugom svetskom ratu postoji, a kao i da ne postoji. Selu je NDH 1941. godine, posle pokolja stanovnika, promenila naziv u Novo Selo i takva tabla je bila postavljena. U većem periodu od 1945. do 1992. godine, u državi Jugoslaviji, Prebilovci isto nisu imali putokaza. Sada imaju problem oni koji traže Prebilovce pa ne mogu da ih nađu, iako je centar sela samo tri kilometra od glavne putne komunikacije u Bosni i Hercegovini. Drugi, koji traže put za Neum ili Hutovo blato, zalutaju u Prebilovce pa vide desetine spaljenih i neobnovljenih kuća. Inače, dnevno kroz Prebilovce (zaselak Kuline) prođe stotine vozila na putu za hotel Karaotok i Park prirode „Hutovo blato”. Većina i ne zna da prolazi kroz Prebilovce.

Svedoci smo da druga strana ne preza od falsifikovanja istorije. Kakvo je Vaše iskustvo na primeru donje Neretve?
– Pažnju treba obratiti na odnos hrvatsko-katoličkog faktora prema srpskom narodu i to kroz odnos prema žrtvama iz Drugog svetskog rata, odnosno prema NDH. Sada se vodi rat protiv mrtvih Srba, odnosno srpskih žrtava, i istorijske istine o njihovom postojanju i stradanju, i protiv srpskog kulturno-istorijskog nasleđa, koje se bezočno prisvaja. Rat se vodi javno, tako da se vidi skoro sve, kako na terenu, tako i na internetu. Ipak, Srbi o svemu tome skoro i da nemaju pojma, jer su u pojmovnom haosu i političkom slepilu. U samoj Hercegovini, desetine hrvatsko-katoličkih sajtova, brojne štampane publikacije, a posebno tzv. Humski zbornici godinama guraju iste laži.

sveto

Prebilovci briga cele Hercegovine: Mileko Jahura sa predstavncima hercegovačkih udruženja u skupštini Srbije

Možete li navesti neke primere?
– U katoličkim publikacijama piše da Srba i nije bilo u BiH, da je Hercegovina preko Neretve samo deo „Crvene Hrvatske”, da su „pravoslavni Vlasi” došli sa Turcima u BiH i da je od njih pravoslavna crkva napravila Srbe i otela katolicima crkve, a da su katolici silom prešli u pravoslavlje i islam; da je sve što Srbi smatraju svojim u stvari hrvatsko i katoličko, pa i manastiri Zavala i Žitomislić, crkve po Dubravama i Popovom polju… Zatim „hrvatska” je i loza Miloradovića i njena nekropola kod Stoca. I ne samo Miloradovići, već i Kosače, i sam Šćepan Kosača Herceg od Svetog Save! I ne samo on, već i Nemanjin brat, humski knez Miroslav, poznat po čuvenom Jevanđelju. A ako je on Hrvat, šta je drugo nego Hrvat i brat mu Stevan Nemanja sa svojom lozom: Stevanom Prvovenčanim, Svetim Savom, Milutinom i carom Dušanom?! Onda, ako su oni Hrvati, Srba niti ima, niti su ikada postojali, a ako nisu postojali, nad njima nije ni mogao da se izvrši genocid. I po biskupu Ratku Periću genocid je izvršen baš nad Hrvatima, i to 1945. od strane komunista?! Tu priču pričaju i njegovi sveštenici. Uglavnom, za njih rat počinje 1942, a intenzivno 1944, kada NDH počinje da se kreće ka slomu, dok je 1945. godina „katastrofa Hrvatske” i doba „genocida na Hrvatima”.

Biografija Milenka Jahure
Milenko Jahura je rođen 3. maja 1957. godine u Čapljini, od oca Marka i majke Joke rođ. Ekmečić. Osnovnu školu učio je u Prebilovcima i Vinči kod Beograda. Gimnaziju je završio 1976. godine u Čapljini. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Jedan je od osnivača Srpskog nacionalnog društva Prebilovci iz Beograda, čiji je sada predsednik Upravnog odbora. Od 1984. aktivno se bavi sakupljanjem građe i istraživanjem genocida nad srpskim narodom u NDH. Takođe, Jahura je jedan je od pokretača i učesnika akcije otvaranja kraških jama u Donjoj Hercegovini i eshumacije srpskih žrtava iz njih, kao i gradnje Spomen crkve u Prebilovcima. Objavljeni su mu radovi: Prebilovci – naselje i porodice, -Pregled stradanja Srba Donje Hercegovine u genocidu NDH 1941 – 45. i Prebilovci i Lidice, i više članaka i feljtona u štampanim i elektronskim medijima vezanim za prošlost Donje Hercegovine, posebno o stradanju srpskog naroda u 20. veku. Sarađivao je i na više knjiga drugih autora o stradanju srpskog naroda u genocidu: Milan Bulajić – Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću; Đuro Ekmečić – Prebilovci – neprebolna rana srpska; Ulrih Šiler – Njemačka i njezini Hrvati.

Da bi se srpski kulurno-istorijski spomenici prikazali kao hrvatski, tj. oteli od naroda nad kojim je izvršen genocid, čak se i ćirilica, inače nešto najomrznutije što Srbi imaju još uvek, proglašava „starim hrvatskim pismom”, te joj se i spomenik podiže.
Vrši se revizija istorije, bolje reći brutalno falsifikovanje. Svi spomenici nad jamama i drugim stratištima gde su Srbi poubijani 1941, su eksplozivom, ili na drugi način, uništeni ili oštećeni. Kosti žrtvava u grobnicama su uništene (Prebilovci, Gornje Hrasno, Žitomislić itd.). Pored jama i drugih mesta stradanja, ako su blizu puteva, gomilaju se deponije otpada, što sam već naveo (Bivolje brdo, Kukauša, bivši silos u Tasovčićima itd.).
Kako se Hrvati odnose prema perjanicama NDH?
– Poginule ustaše i drugi koji su učestvovali u zločinima nad Srbima proglašavaju se mučenicima, a njihove pogibije se proglašavaju genocidom. Organizovano, od strane crkve i vlasti, dirigovano se istražuju i eshumiraju grobovi teških ratnih zločinaca, za koje je dokazano da su mučili, silovali i ubijali svoje žrtve. Za to su po svim opštinama postavljene komisije „povjerenstva”, koje vode brigu o pronalaženju, popisivanju, spomeničkom obeležavanju mesta ustaških pogibija, te snimanju, eshumaciji i svečanoj sahrani ispred crkava ustaša, križara, pripadnika vlasti NDH… Od njih se pravi kult mučenika, boraca za Hrvatsku, koji ulazi u sistem i doktrinu vere.

 

78

Da se istina o Prebilovcima daleko čuje: Milenko Jahura na Spasovdan, slavu srpske prestonice otvorio izložbu o Prebilovcima koja je održana u Galeriji Narodne banke Srbije

Uprkos razlikama, zar i jedna i druga vera nisu hrišćanske, samim tim trebalo bi da neguju slične vrednosti?
– Ne želim da se mešam u to šta će i koga katolička crkva slaviti. Međutim, ovo sve govori da nam, u stvari, vera nije ista! A mnogi kod nas već govore da nam je i crkva ista?! Isto tako, ovo govori šta su za njih Srbi i srpske žrtve, među kojima su i brojni sveštenici? Prosto nas ne vide, nas nema u njihovom pogledu na svet i ciljevima koje na osnovu njega prave!
Za manje upućene čitaoce, da kažem da je Hercegovina, istočna i zapadna, po turskom popisu iz 1474-77 „srpska zemlja od davnina”. A po, u Hercegovini objavljenim, katolički izvorima, isti ti katolici prvi put prelaze na levu stranu Neretve u prvoj polovini 18. veka. Dotle su tamo, po tvrdnjama biskupa, bili samo Turci (domaći muslimani) i šizmatici (pravoslavni Srbi).

Prebilovci su već svetski poznati

Hram u Prebilovcima je samo 2 km od magistralnog puta koji spaja Sarajevo sa morem, koje je od sela daleko 21 km, vazdušnom linijom. Od Čapljine je udaljen 4 km. U okolini su mnoge znamenitosti: Mostar, Žitomislić, Blagaj sa vrelom Bune, Počitelj, živopisni Stolac sa Radimljom, nekropolom starih srpskih spomenika – stećaka čuvene vlastele Miloradovića, Narona. Nisu daleko ni Dubrovnik i Trebinje. Prebilovci će sigurno biti na turi hodočasničkih putovanja hercegovačkim crnogorskim manastirima. Prebilovci, sa svojom prošlošću, duhovnim značajem i Hramom Vaskrsenja prosto moraju da budu svetski poznato mesto, što već i jesu.

 

013

Uspešna poseta minstarstvu sporta: Uz posredstvo Modraga Linte, Milenko Jahura i Svetozar Crnogorac posetili su državnog sekretara nenada Peruničića koji je je prošlog meseca posetio Prebilovce i obećao pomoć u gradnji sportskog terena

Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska je najavila da će saditi maslinjake i da je sledeći stepen obnova kuća. Da li imate ideju na koji način mlađe i raseljene ljude vratiti u Prebilovce?
– Tamo ima mnogo načina da se uz mala ulaganja pokrenu mnogi isplativi poslovi: stočarstvo, prozivodnja najkvalitetnijeg vina, lekovitog bilja, nara, smokve, najkvalitetnijeg meda, suvog mesa, sira, zatim turizam i ugosteljstvo… Prebilovci imaju: odličan položaj, mediteransku klimu, vodu, brdo i šumu sa prostranim i plodnim dolovima, zatim zemlju u ravnici pored reka, park prirode Hutovo blato, železničke i putne komunikacije u blizini…. Verujem da će i masline uspevati. Kulturno-istorijski značaj Prebilovaca je ogroman, i svakom drugom narodu ovo mesto bilo bi nacionalni spomenik prvog reda. Selo ima mnogo toga da pokaže posetiocima.
Povratnici u Prebilovce danas mnogo rade i solidno zarađuju na povrću, posebno iz plastenika. Međutim, mislim da su im na dohvat ruke lakši i unosniji poslovi. Treba malo poslovnog osećaja i hrabrosti, i podrške, naravno. Najveći problem za povratak i opstanak Srba tamo vidim u nedostatku srpskih škola. Postoji opravdanje za otvaranje takve škole u Mostaru.

prebilovci-7

Svaki slobodan trenutak Milenko Jahura provodi u Prebilovcima

Što će nam konzul Srbije u Mostaru, ako ne zna za Prebilovce, ako ne zna i ne obaveštava vladu da su deponije smeća oko najvećih mjesta stradanja srpskog naroda u Hercegovini – jame Bivolje brdo i nekadašnjeg silosa na Modriču iznad Tasovčića

Razmišljate li Vi o povratku u Prebilovce?
– Ja nikoga ne pozivam na povratak odavde iz Beograda, u koji sam došao pre 48 godina. Spreman sam i želim da se vratim u Prebilovce. Ali ne da kao vikendaš uživam u prirodi već da, uz podršku, stvorim sebi i drugima uslove za rad i zaradu, koja bi obezbeđivala standard života, sada bolji nego kod većine u Beogradu. Mislim da sam realan. Naši ljudi, gde god žive, nisu bez problema. Trenutno rizici su im veći u mestima u kojima su pustili korene posle izbeglištva, a mnogi lošije žive i manje imaju od povratnika koji rade svoju zemlju. Naravno, nisam ni naivan. Već sam rekao da se okruženje ne miri sa postojanjem Prebilovaca. Ali to je konstanta, koja je postojala i 1914. godine, i u Kraljevini Jugoslaviji i u SFRJ. Ne treba se zanositi, niti mariti za tim da nas tamo neko voli i želi. Mi smo tamo na svojoj zemlji, koja je naša baština vekovima. Ne treba da joj okrećemo leđa zbog okruženja koje želi da je napustimo. Naši preci je nisu ostavljali u mnogo težim situacijama. Treba poštovati svakog dobronamernog čoveka tamo, i sve zakone, ali i tražiti da se ti zakoni poštuju i kada su u pitanju Srbi, njihova imovina i bogato kulturno-istorijsko nasleđe. Naravno, interes nam je da se sa susedima uspostave normalni odnosi u svemu, ali na zdravim i trajnim osnovama.
Da li ste uprkos navedenim problemima ipak optimista? Vladika Grigorije je izrazio želju da se sahrani u Prebilovcima. Koliko ta činjenica može promeniti budućnost Donje Hercegovine?
– Zahvaljujući ogromnom zalaganju vladike Grigorija, hram u Prebilovcima je skoro završen, za manje od godinu dana. Takođe, imamo i veliku podršku vladike Atanasija, koja traje decenijama. Tu je i zalaganje naših divnih sveštenika, oca Danila i oca Marka. Zatim, podrška velikog broja priložnika, a najveća je od strane Republike Srpske. Znamo da naše vladike vole Prebilovce i da, naravno, razumeju njihov ogroman, pre svega duhovni značaj zbog velikog stradanja, koje sada sa Hramom prelazi u radost i slavu vaskrsa Gospoda i spasa našeg Isusa Hrista. On je sam „smrću uništio smrt” i darovao nam život večni. Tako sada i Prebilovci, posle toliko smrti, patnje, ognja i pepela, vaskrsavaju u naše vreme.
Kroz objavljenu želju da u Prebilovcima jednoga dana počiva njegovo telo, vladika Grigorije je izneo svoju veru, koja i nas ohrabruje da se vratimo svojim Prebilovcima. Trebamo biti dostojni i verovati da ćemo Prebilovce, uz Božiju pomoć i našu ljubav sačuvati, jer „ako Gospod ne čuva grada, uzalud straža ne spava”! (psal. 127.1).

milenko jahura

Milenko Jahura aktivno učestvuje u avim akcijama „Jadovna 1941“ Foto: Jadovno 1941

Ustaše započele, a KPJ dovršila zločin nad Srbima
– Komunistička partija i vlast druge Jugoslavije nije samo zabetonirala neke jame i zataškala mnoge zločine nad Srbima. Ista partija i ista vlast je u svoje redove primila mnoge ustaške zločince, o kojima je imala podatke da su učestvovali u masovnim zločinima. Ivan Jovanović-Crni iz Šurmanaca, okrutni zločinac koji je rukovodio guranjem u jamu žena i dece iz Prebilovaca i ubijanjima Srba iz Sarajeva, iz više transporta, u istoj jami i u reci Neretvi, zatim u gradu Sarajevu i u logoru Jasenovac činio iste zločine. On je rat završio kao partizan i posle rata 11 godina mirno živeo u Srbiji. Drugi veliki zločinac Stojan Raguž, koji je lično ubio stotine Srba i predvodio likvidacije na jami Bivolje brdo i u Opuzenu, je 1952. u zatvoru UDB-e ponudio istoj da otkrije imena četrdesetoro ustaša koji su sa njim učestvovali u tim zločinima. Međutim, inspektor UDB-e je ćutke prešao preko te ponude. Kasnije je Raguž ipak naveo imena nekih ustaša – jamara. Svi su mirno živeli u svojim kućama ili su bili u službi u JNA i policiji. Bili su već članovi KPJ i u rukovodstvu seljačkih radnih zadruga. Dakle, Komunistička partija je nastavila tamo gde su stale ustaše u planu uništenja srpskog naroda. OZN-a je 1944/45 likividarala stotine mladih Srba iz istočne Hercegovine, samo zato što su izbegavali da odu u partizane, bez ikakve druge krivice. Tako su stradala i četvorica mojih Jahura, u selu Obzir kod Ljubinja. Još veće zločine komunisti su nad Srbima u Hercegovini počinili u prvoj polovini 1942. godine, kroz revolucionarni teror: ratne zločine nad nedužnim ljudima kojima nije bilo do te revolucije. Od svog osnivanja Komunistička partija Jugoslavije je programski označila Srbe kao hegemoniste i ugnjetače drugih naroda. Sarađivala je sa ustašama na planu uništenja Jugoslavije. Na kraju su je, zajedno, posle raznih epizoda saradnje i sukoba, razbili i sahranili devedestih godina prošlog veka.
Prebilovcima, koji su ratu izgubili 85% stanovništva, komunističke vlasti su početkom šezdesetih godina oduzele naplodniju zemlju, koju je vlast HDZ posle 1995. godine dodelila Hrvatima. Školu u selu su zatvorili 1971. godine. To je izazvalo odlazak mladih bračnih parova iz sela koje je postalo staračko i kao takvo dočekalo rat 1992. U tom ratu ga je spalio bivši Titov general Janko Bobetko.

 

Ovaj tekst prenet je sa Slobodne Hercegovine –  prvog elektronskog hercegovačkog časopisa. ceo broj možete pogledati ovde

 

 

 

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo

Ostavite komentar