Слободна Херцеговина » АПЕЛ СРБА ИЗ ДОЛИНЕ НЕРЕТВЕ 1939. ГОДИНЕ: Не желимо да завршимо у НДХ!

АПЕЛ СРБА ИЗ ДОЛИНЕ НЕРЕТВЕ 1939. ГОДИНЕ: Не желимо да завршимо у НДХ!

  • Када је 1929. године Краљевина СХС промијенила назив у Краљевину Југославију и подијељена на бановине, долина Неретве је припала Приморској бановини. Схватајући да су на тај начин свјесно препуштени хрватској интересној зони у Краљевини Југославији, Срби из долине Неретве су покушали да скрену пажњу, прије свега званичном Београду, на ту нелогичну подјелу Херцеговине, те да изразе своје протесте, али и страхове због оваквог поступка.

АУТОР: Проф. др Драга Мастиловић

Међутим, њихови протести, меморандуми и елаборати којима су покушали да спријече утапање Мостара и долине Неретве у Приморску бановину нису уродили плодом. Коначно, њихови страхови изражени 1929. године, обистинили су се 1939. године приликом стварања Бановине Хрватске, па су једним меморандумом покушали да изнова скрену пажњу, прије свега Београду, на сву нелогичност уступања долине Неретве Бановини Хрватској. Али, за њихове жеље, тежње и страхове, званични Београд тада, као ни раније, није имао довољно слуха.

Законом о називу и подјели Краљевине на управна подручја, који је донесен 3. октобра 1929. године, Краљевина СХС је добила назив Краљевина Југославија. Истим законом земља је подијељена на бановине, а Херцеговина је подијељена између Приморске и Зетске бановине.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР ИСПУНИО ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ЖЕЉЕ СВОГА ЂЕДА КРАЉА НИКОЛЕ

Стварањем Зетске бановине као да је краљ Александар желио да постхумно испуни територијалне аспирације свог дједа, црногорског краља Николе, јер осим Старе Црне Горе и оних области Херцеговине и Старе Србије које су Црној Гори припале у другој половини XIX вијека и послије балканских ратова, овог пута Зетска бановина је проширена на дијелове Далмације са Дубровником, дијелове Косова и Метохије и остатак Источне Херцеговине до ријеке Неретве. На тај начин, херцеговачки срезови: Требиње, Љубиње, Билећа, Гацко, Невесиње и Фоча нашли су се у Зетској бановини.

Међутим, српско становништво Мостара и долине Неретве са великим незадовољством, али и зебњом, дочекало је стварање Приморске бановине, која је у свој састав обухватила и њих. Сва настојања српских политичара те културних и јавних радника из Херцеговине да и Мостар буде укључен у оквире Зетске бановине, није уродио плодом. Није помогао ни меморандум који су Срби из долине Неретве упутили тада краљу Александру, као ни елаборат који је тим поводом саставио историчар др Владимир Ћоровић.

Мостар више чак није био ни административни центар, јер је Сплит постао сједиште Приморске бановине. Поред осталог и то ће се негативно одразити на развој до тада највећег и најразвијенијег херцеговачког града. Таква подјела Херцеговине била је потпуно неприродна, на што су многи покушавали да скрену пажњу релевантним факторима у земљи. Осим тога, било је јасно да се Мостар и долина Неретве остављају хрватској интересној зони у Краљевини Југославији, што ће се по Србе у долини Неретве и Западној Херцеговини убрзо показати као трагично.

„НИКОГ НЕМА ДА НАС РАЗУМЕ И УЗМЕ У ЗАШТИТУ…“

Завођење дјелимичног парламентаризма и уставности, Октроисаним уставом 1931. године, само је допринијело поновном бујању хрватског национализма и наговјештавало период који неће бити нимало лак за Србе који су се нашли у саставу Приморске бановине, посебно у оним мјестима гдје су представљали мањину у односу на Хрвате и муслимане.

Сјеме које је посијао Стјепан Радић у Херцеговини се манифестовало већ почетком тридесетих година када је свом силином провалио хрватски национализам. Сав разочаран, Миле Вујадиновић, један од радикалских првака из Мостара, тада је писао Лазару Марковићу у Београд и ово:

„Писао бих и жалио се – али коме? Људима, којима би требало много нешта рећи, не смем. Бит ћу антидржавни и казнит ће ме. Они смеју. Пишу и говоре. Приређују забаве, излете, зборове, манифестације у којима доносе и из фишека просипљу хрватску земљу и мешају је са овом тврдом херцеговачком, постављају границе и. т. д… А шта је с нама. Ми смо Југословени, који из рођеног и одгојеног патриотизма страдамо, морално и материјално. Из дана у дан све више трпимо. Слушамо и појединачно доживљујемо мањих и већих увреда… Ћутимо и трпимо… Никог нема да нас разуме и да нас у заштиту узме.“

Као прилог писму Вујадиновић је послао један проглас који су хрватски националисти дијелили приликом посјете патријарха Варнаве Мостару и Дубровнику, а који почиње овако:

„У суботу и недељу 24 и 25 рујна задржават ће се у Дубровнику Влашки Папа Српски Барнаба, којега крвави београдски режим шаље у нашу Хрватску Атену, да покуша заробити и наше душе како су силом заробили и наша тјелеса.“

Онда није ни чудо што су Срби у Херцеговини имали осјећај да се забране и ограничења исказивања националних осјећаја односе само на њих.

Саборни храм Свете Тројице у Мостару грађен је у периоду од 1863. до 1873. године. Хрватски војници су је до темеља срушили 15. јуна 1992. године .

ДРЖАВНИЦИ СРБИЈЕ НИСУ ЗНАЛИ С КИМ ИМАЈУ ПОСЛА

У исто вријеме, учитељ из Мостара Јово Ђугумовић, у једном писму др Душану Смиљанићу, понављао је своје јадиковке изречене још приликом стварања Краљевине СХС 1918. године.

Више од деценију послије стварања заједничке државе он је, сада увјерен у своје сумње тада изречене, писао:

„Мој душевни немир и национална жалост датира се од дана стварања Крфског Пакта. Државници Србије тијех дана нису знали скиме имају посла. Кад је Србија предзадњу кап крви просула и тиме отворила наша тамничка врата и дигла наша вешала, овамошње масе ваше шире Отаџбине, а то је Српски народ, али онај народ који је једини патио под потученим непријатељем, од узхићења и радости за дуго времена био је на кулминацији националног лудила. И ја сам се сиромах веселио и помагао својим пријатељима да се веселе и ако сам тијех дана, а то је концем 1918. год пок. Пашићу, кад је пролазио кроз Мостар, у једноме писму испоставио све оно са чиме и ово писмо дише. Подвукао сам му, да је узалудан пут којим се пошло па ма он трајао и три деценија. Српски народ своје муком стечено благо, признато у историји читавога света, издао је као трговац свој еспап на вересију и сада нема ни робе ни новца. Издао је за онога који то не заслужује и који никакве гаранције не пружа. Наше ране нису добивене у једном дану или једноме рату, већ су никле у њиховом семену и њиховој вери, зато су дубоке и неизлечиве… Поред тога, најстрашнији морални грех носе можда њих педесет у земљи, који су могли а нису хтели лечити ране Крфског Пакта, већ на против окренули ток једне хиљадугодишње историје на сасвим нове, неприродне и безизлазне путеве. Српски народ се осећа несретним, пониженим и увређеним. Он је свесан да је извесни део интелектуалаца извршио издају над њим. Он чека свануће…“

Али, то „свануће“ српском народу, посебно у Херцеговини, коме се надао Јово Ђугумовић, не само да је било далеко већ је напротив слиједила дуга и страшна ноћ његове историје, која ће ужасну кулминацију достићи за десетак година, у оквирима Другог свјетског рата. Убиство краља Александра у Марсељу 1934. године и фактички и симболично је најавило страхоте које су српски народ очекивале у годинама које су долазиле.

Краљ Александар Карађорђевић и Луј Барту, француски министар пред атентат

Крајем 1935. и првих мјесеци 1936. године ситуација у Херцеговини се посебно заоштрила и пријетила да изазове међунационалне сукобе.

КАТОЛИЧКИ КЛЕР НИЈЕ КРИО АНТИСРПСКО ДЈЕЛОВАЊЕ

Међу српским становништвом била је све присутнија бојазан и осјећај неизвјесности,  јер је постајало јасно да држава нема ефикасних средстава или неће да их примијени против све чешћих и све дрскијих испада хрватских националиста. Посебно је држање католичког клера у Херцеговини било отворено антидржавно и антисрпско и то до те мјере да су сви извјештаји из Херцеговине указивали на ову чињеницу.

У августу 1935. године командант Јадранске дивизијске области доставио је армијском ђенералу Петру Живковићу извјештај у коме се, између осталог, каже: „Од смрти блаженопочившег витешког Краља Александра I Ујединитеља, избио је у овом делу нашег народа духовно-душевни преокрет, који је узео у свему одређени правац и данас се, у последње време, развија свом снагом у негирању отаџбине и свих њених амблема. На територији Приморске бановине, коју познајем и о којој говорим, ово безумље иде у крајност. Разграђивање отаџбине врши се свом снагом. И јавно се ради, говори и јавно се певају песме у којима се вређају светиње отаџбине. У првом реду бесомучно се напада наша Краљевска Династија, не штедећи при томе ни једног њеног члана… Ако се од стране државне и самоуправне власти пусти без запрека, да се овако даље ради и ствара страховито безвлашће, онда је вероватно да ће бити поколебан, макар и нешто доцније, и војнички дух у војсци. Ако би такав случај наступио, што је при оваквом стању могуће, онда би то одвело револуцији и отаџбину нежељеним искушењима.“

Какво је стање владало у Приморској бановини, виђено очима обичног човјека, види се и из исказа Николе Шотре из Чапљине, на збору Југословенске националне странке у Сарајеву 26. јануара 1936. године:

„Данас су дошли неки до уверења да је ова држава пред распадом те од туд псовке националних светиња, бројне туче и нападаји, гажење југословенске заставе. Догодило се и то да је руља зауставила аутомобил приморског бана и скинула с аута југословенску заставу.“

У једном извјештају Управе града Београда од 18. децембра 1935. године, између осталог се каже:

„Политички кругови сматрају да од дана уједињења до данас, тежег политичког момента није било и да је државна криза дошла до кулминације. Удружена опозиција пореметила је дисциплину у грађанским редовима, а Мачек, који редовно даје изјаве, не само домаћим него и страним новинарима, просто је револуционизирао масе.“

БАН ЈАБЛАНОВИЋ ЗАТАШКАВАО РЕАЛНОСТ

С друге стране, Јосип Јаблановић, бан Приморске бановине, настојао је колико је то било могуће да у својим извјештајима ублажи сву тежину политичких, националних и вјерских односа у његовој бановини.

Тако је, на примјер, у једном од бројних извјештаја Стојадиновићу тврдио да се „духови стишавају“ и да истакнуте личности опозиције приступају „са пуно повјерења њему“, те да су националистички елементи „дезорјентисани и тешко примају ново стање.“ Истини за вољу, у истом извјештају бан Јаблановић наводи да још понегдје падају поклици Перчецу и Павелићу и да се у неколико мјеста чула „претежно од деце и младежи, ужасна песма Дај ми пушку од два метра да убијем краља Петра“, али све то није сметало Јаблановићу да увјерава Стојадиновића како у његовој бановини напредује национална југословенска мисао и стање се рапидно поправља, што је било далеко од истине.

Међутим, националистички испади Хрвата, провокације, увреде, отворена изазивања и све чешћи физички напади на православне, посебно у оним мјестима гдје су Срби чинили мањину становништва, нису могли остати без реакције барем у оним сеоским и градским општинама гдје су Срби живјели у већој и компактнијој маси.

И сам Јаблановић писао је јануара 1936. године да је погоршања националних и вјерских односа у његовој бановини дошло зато што је „на страни српског православног живља у неким местима почела реакција противу оних неразумних, неблагородних, дивљачких и гнусних изгреда у извесним сељачким редовима хрватскога пучанства који су више препуштени утицају фанатика, непатриотскога сеоскога клера и демагога, те код којих се мање осећа ауторитет трезвених личности из вођства покрета др Мачека.“

Примјетно је да Јаблановић покушава да амнестира Мачека и вођство ХСС, као и виши католички клер од одговорности за тешко стање међуљудских односа у његовој бановини, као и за тешке сукобе Срба и Хрвата, који су избијали крајем децембра 1935. и у току јануара 1936. године.

СУКОБ КУЛМИНИРАО У ЛИВНУ

Један од најтежих сукоба са смртним исходом у босанскохерцеговачком дијелу Приморске бановине десио се јануара 1936. године у срезу Ливно, када је уочи православног Божића демолирана православна црква у селу Рујанима, што је, на други дан Божића, довело до демолирања католичких кућа у селу Горњи Рујани, а у сукобу који је потом услиједио, један католички сељак смртно је страдао.

Стање се до те мјере заоштрило да је Јаблановић наредних дана слао алармантне извјештаје „да од Губина до Грахова, православни су у припреми, оборужани моткама, секирама, отерали су жене и децу у шуме, очекујући напад од стране католика.“

Долина Неретве, као изразито вјерски и национално мјешовита средина, није могла избјећи тешке сукобе који су погађали Приморску бановину. Један од таквих крвавих сукоба десио се у Мостару, приликом великог збора хрватске опозиције, који је био заказан за 12. јул 1936. године.

Збор су припремали дуго времена и врло пажљиво др Бариша Смољан, Марко Сутон и срески начелник Ждерић, па се на њему окупило више од 15000 људи.

Како је Ђорђе Драгић из Мостара обавјештавао Лазара Марковића, „масе су ишле на слетиште доста дисциплиноване са клицањем слободној Хрватској, Др. Мачеку, хрватском Мостару и хрватским заставама, које се на све стране вију, али ни једна за Југославију. Све док масе нијесу чуле говоре својих вођа, може се рећи биле су сношљиве.

ИНЦИДЕНТ НА ПЕТРОВДАН

Пошто је збор, случајно или намјерно, био заказан на православни празник Петровдан, када се у Мостар слијежу масе српског свијета, власт је уредила да Срби не прелазе на другу страну Неретве, гдје су уобичајено играли коло и правили народно весеље.

Међутим, проблем је настао када је један од хрватских манифестаната на коњу прешао мост и, уз погрдне повике, са хрватском заставом улетио међу Србе, који су му отели заставу и уништили је. Пошто је успио да побјегне и обавијести остале учеснике збора, масе хрватског свијета јурнуле су преко моста и тако је дошло до крвавог обрачуна у коме је један Хрват погинуо, а четворица рањена, док су четворица Срба такође била рањена. Веће крвопролиће избјегнуто је само захваљујући интервенцији војске.

(НЕ) РАЗУМ ЈАЧИ ОД ОСЈЕЋАЊА

Врхунац незадовољства, али и зебње за властиту судбину, Срби из Мостара и долине Неретве достигли су споразумом Цветковић – Мачек. Притиснути спољнополитичким компликацијама, посебно под утиском њемачке агресије на Чехословачку, али и намјерама Италије да се умијеша у подјелу плијена са Њемачком, влада Драгише Цветковића и кнез Павле били су ријешени да по сваку цијену среде унутрашње прилике у земљи и хрватско питање ставе ad acta.

Одлучне ставове владе по овом питању истакао је Драгиша Цветковић у Народној скупштини 10. марта 1939. године, када је, између осталог, нагласио: „Важно је за све нас, да се једном за свагда одбаце све предрасуде из прошлости, да се рачуна са стварним чињеницама и да се ради искрено, одлучно и брзо. Разум мора да влада над осећањима.“

Ове ријечи многи су већ тада протумачили као почетак краја интегралног југословенства, то јест, дотадашње званичне доктрине државне политике Краљевине Југославије од 1929. године.

ДОКЛЕ ЋЕТЕ НАМ ВИ, СРБИ ИЗ БОСНЕ, ОМЕТАТИ СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА

Када је 2. априла 1939. године Драгиша Цветковић започео преговоре са вођом хрватске опозиције Влатком Мачеком, нико од Срба из Босне и Херцеговине није учествовао у тим преговорима, али ни поуздано знао о чему Цветковић преговара са Мачеком. То чак није знао ни једини представник босанскохерцеговачких Срба у Цветковићевој влади др Бранко Миљуш.

Он чак тврди да у то вријеме Цветковић уопште није сазивао сједнице владе и да њени чланови нису знали о чему Цветковић преговара са Мачеком.

Али, и поред тога, није се могло сакрити да се говори о подјели територија и да је Босна и Херцеговина на тапету. Миљуш је покушавао да самостално нешто уради, а прије свега да утиче на Цветковића и објасни му да српску земљу и српски народ западно од ријеке Дрине не може поклањати Мачеку, а да тај народ уопште не пита за мишљење.

Тај непријатни сусрет Миљуш је описао на сљедећи начин:

„Када сам успио да дођем до Цветковића, нашао сам га у гомили географских карата, са којих се још дизао мирис свежих боја. Имао сам утисак да се налазим на Географском институту. Бацим поглед на ту чудну документацију и опазим да је сваки срез обрађен засебно и у три боје. Није било никакве сумње да ове боје претстављају становништво трију вера. Већ сама ова слика речито је потврђивала основаност наше зебње. У току жучног објашњења, Д. Цветковићу се измакла ова тешка реченица, која је откривала његове истинске намере: Докле ћете нам ви, Срби из Босне, ометати споразум са Хрватима.“

ПРЕКОДРИНСКИ СРБИ ИСКЉУЧЕНИ ИЗ ПРЕГОВОРА

Миљуш је ову карактеристичну Цветковићеву реченицу прокоментарисао на сљедећи начин:

„Овакво резоновање откривало је истовремено и један изузетни менталитет, на срећу, једне незнатне врсте политичара из Србије. За овај тип политичара простор од Дрине до Јадрана је претстављао маневарско политичко поље, а православни и муслимански живаљ на том подручју материјал за погађања. Како је Труман са Стаљином делио Кореју по паралели; Черчил Југославију на процените; Женева Индокину по паралели, не питајући дотичне народе за њихову вољу, тако би и ови политичари секли ножем низ нашу кичму. Д. Цветковић је већ држао нож „карикаш“ у руци и изабрао ребра која ће нам посећи и дати Др. Мачеку.“

Дакле, у вријеме када се најдиректније преговарало о њиховој судбини, Срби из Босне и Херцеговине били су у потпуности искључени из тих преговора.

У таквој ситуацији неки од њих су покушавали сами да се наметну и скрену пажњу, прије свега Београду, на свој незавидан положај.

ЗЛЕ СЛУТЊЕ СРБА ИЗ ДОЛИНЕ НЕРЕТВЕ 

Тако је једна група угледних Срба и интелектуалаца из долине Неретве, схватајући да оно чега су се плашили још од стварања Приморске бановине 1929. године сада постаје реалност, покушала да једним меморандумом упозори званични Београд да они, прије свега, постоје и да не желе да заврше у независној хрватској држави.

Делегацију која је овај меморандум саставила и потписала у Београду 19. априла 1939. године, чинили су: прота Владимир Гвозденовић, Чедо Милић, Симо Г. Иванишевић, Шпиро Паранос, Димитрије Шотра, др Јован Радуловић и Ристо Бошковић.

Текст меморандума у цјелости гласи:

Претставка делегације Срба из долине Неретве да се њихов крај припоји Србији

Догађаји који су се одиграли последњу годину дана у суседству наше државе присилили су и наше меродавне чиниоце да приступе решавању свих горућих питања, па и Хрватског. Пошто решавање овог питања дубоко засеца у интересе и осећања српског народа у долини реке Неретве, ми потписани претставници срезова мостарског и столачког, обраћамо се свима надлежним чиниоцима у Београду са молбом, да саслушају и уваже жеље народа који нас је овамо послао. Ретко је који крај у нашој држави где има толико осећања и љубави за народ, Краља и Државу као наш завичај Херцеговина.

Од 1800. године на овамо ми смо дизали девет устанака, да би се ослободили и ујединили са нашом браћом из Србије и Црне Горе. Кад је дошло то уједињење ми смо најмање тражили за себе, а стално сми имали пред очима само интересе целине. Тако је било и 1929. г. кад су се стварале и ограничавале бановине. Кад смо чули да долина Неретве има да припадне Приморској бановини, дошла је једна депутација из нашег завичаја и поднела Блаженопочившем Краљу Александру један меморандум, у коме смо тражили да долина Неретве припадне Зетској бановини.

У томе смислу, по жељи Блаженопочившег Краља израдио је један елаборат наш земљак и познати историчар г. д-р Владимир Ћоровић, професор Универзитета.

Међутим, из нама непознатих политичких разлога од тога се је одустало и срезови Коњиц и Мостар дати су Приморској бановини, још више од Зетске бановине одузет је срез столачки, па и он придодат Приморској бановини. Тако је цела долина Неретве дошла у оквир Приморске бановине, да би се Сплиту дало што јаче залеђе. Иако тешка срца, ми смо се [с] тим помирили да не би земљи стварали веће неприлике и рачунајући да је то једна обична управна подела у границама наше несумњиве државне целине.

Али пошто се сада разграничавање врши не на управној основи, него на етнографској, ми Срби из долине Неретве сматрамо за своју дужност да свима и свакоме изјавимо следеће:

Српски народ у Херцеговини водио је вековну борбу да се уједини са осталим српским земљама, ујединио се је 1918. г. и неће дозволити да и један педаљ српске земље у долини Неретве дође у друге руке. Исто тако, сматрамо да нико није позван да располаже с нама ни да у наше име преговара о нама, а без нашег знања и споразума.

Да ово наше гледиште одговара и општим српским и државним интересима, видеће се из следећих разлога:

1) Позната је улога Херцеговине по нашем национално-културном животу. Њен говор постао је књижевни језик, из ње су потекли исељеници, који су населили добар део српских земаља и дали нашем народу прве јунаке, научнике и просветне раднике. Центар културног и политичког живота Херцеговине од Неретве до Лима био је у Мостару. Град Мостар је за читава два века имао једну од водећих улога у националној борби Срба Херцеговине, а у другој половини XIX века и у Босни. Национално-културна и политичка кула црногорско-херцеговачког српског блока према западу, Мостар то ни приближно није значио за Хрвате. Губитком Мостара ми у Херцеговини били би лишени свог вековног националног и културног средишта, што би наш народ тешко поднео, а за Хрвате је то цело питање од спорног значаја.

2) Приликом разграничавања бановина, срезови Коњиц, Мостар, а доцније и Столац прикључени су Приморској бановини на основу погрешног етнографског принципа примењеног на срезове организоване од аустријских власти са тенденцијом, да се у срезовима долине Неретве, као важне саобраћајне линије, створе административне јединице са хрватским већинама. Но и за време Аустрије Мостар је имао засебан градски срез од сеоског среза. Међутим, етнографска граница између Срба и Хрвата у Херцеговини није на источним границама Коњица, Мостара и Столца, него долином реке Неретве. И са чисто етнографског становишта Срби имају право на долину Неретве исто толико колико и Хрвати.

3) Док је за Хрвате питање долине Неретве од споредног значаја уколико се не говори о националном престижу, за нас Србе је оно животно саобраћајно-привредно питање. Долина Неретве је једини природан приступ на море главним српским земљама Босни, Србији и Војводини. Зна се врло добро шта је све Србија жртвовала у крви и новцу да би прокрчила себи пут к мору. Од четири главна железничка изласка на море (Сушак, Шибеник, Сплит и Дубровник) сва би припала Хрватима ако се усвоји та подела. Турска је чак имала свој излазак на море преко Неума и Клека и задржала га је за цело време своје власти, па смо дубоко уверени да бранећи наше интересе у долини Неретве бранимо и интересе целог српског залеђа. На основу чињеница које смо изнели сматрамо да имамо потпуно право да тражимо, да се приликом разграничавања Србије и Хрватске долина Неретве припоји Србији.

Исправка границе према данашњим бановинским извршила би се тако што би цео коњички срез, затим део мостарског на линији Чврсница – Чабуља – Читлук – Градац на мору, тако да цела долина 200 Неретве са својим ушћем и срезом Метковић са луком Плоче остане Србији. Уосталом, према једном ранијем тражењу Хрвата требао је да се формира један нови срез у Широком Бријегу и одвоји од среза мостарског, тако да би Хрвати мостарског среза били прикључени своме масиву у западној Херцеговини, док би у мостарском остали у већини Срби са Муслиманима.

При оваквој подели, припало би из коњичког, једног дела мостарског, столачког и метковићског среза око 50.000 Хрвата нама. Ако нам се приговори да тражећи 50.000 Хрвата кршимо етничко начело при разграничавању, можемо на то одговорити: Ни Хрвати се не држе строго етнографског начела при својим захтевима. Кад они траже од нас Срба да не применимо етнографско начело у Лици, Банији и Северној Далмацији, где би ми имали много више права на то, онда могу и Хрвати од њега одустати у долини Неретве, где је у питању не неколико стотина хиљада душа као у Лици и Банији, него само неколико десетина хиљада становника.

Ово су општа начела на темељу којих, неспомињући, може бити, још важније стратегијска, тражимо да се наш завичај припоји Србији. Увек спремни да и животе и имања ставимо на расположење Краљу и Отаџбини, ми Срби из долине Неретве дубоко смо уверени да ће људи, који одлучују судбину ове земље, пре коначне одлуке при решавању судбине нашег завичаја, имати у виду наше жеље и наше тежње и решити је како то захтевају не само његови интереси него и општа национална и државна потреба.

19. априла 1939. г. Београд

прото-ставрофор Владимир Гвозденовић,
Чедо Милић
Симо Г. Иванишевић
Шпиро Паранос
Димитрије Шотра
проф. Јован Радуловић
Ристо Бошковић

 

ЦВЕТКОВИЋ ЖРТВОВАО НЕРЕТВАНСКЕ СРБЕ 

Није познато да ли су Срби из долине Неретве, када су се ријешили да саставе овај меморандум и да упуте делегацију у Београд, имали само сумње да ће бити остављени хрватској јединици у Краљевини Југославији или су имали сазнања да читава Приморска бановина није ни упитна у преговорима Цветковић – Мачек, као дио будуће Бановине Хрватске, јер је Цветковић без размишљања то одмах понудио Мачеку. Али, Мачек је тражио знатно више, примјењујући при томе час етничко час историјско начело, како му је кад више одговарало. Међутим, први текст Споразума између Цветковића и Мачека, од 27. априла 1939. године, Намјесништво је одбило, а као разлог одбијања навођено је више фактора, од предвиђеног плебисцита у Босни до спољнополитичке ситуације у којој се Југославија налазила.

Занимљиве разлоге одбијања споразума навео је и Милан Стојадиновић, који о томе каже:

„Била је субота кад је Цветковић, право из Загреба, кренуо у Словенију, у дворац Брдо, да кнезу Павлу изложи главне црте свог споразума. Чим је намесник сазнао да Мостар припада Бановини Хрватској, да је за Босну предвиђен плебисцит и да се у земљу уводи федералистичко уређење, уз обавезну промену Устава, он је енергично одбио да се сложи са таквим salto mortale у нашој унутрашњој политици.“

МОСТАР ОЛАКО ПРЕПУШТЕН ХРВАТИМА

Питање је да ли је и овај меморандум Срба из долине Неретве имао неког утицаја на кнеза Павла да на овакав начин реагује на могућност да Мостар припадне Бановини Хрватској, али је помињање само Мостара од свих босанских и херцеговачких градова у том контексту заиста симптоматично. Прије би се могло рећи да је оштро противљење Мехмеда Спахе распарчавању Босне и Херцеговине било један од значајнијих разлога да споразум буде одбијен. Одбијање Намјесништва да прихвати постигнути споразум није значило крај већ само застој у преговорима, који су настављени у току љетних мјесеци 1939. године.

Интересантно је да је, бар према тврдњама Љуба Бобана, током јулских преговора Цветковић захтијевао да се Мостар изузме из Бановине Хрватске, али да је због оштрог противљења Јураја Шутеја, вође ХСС у Босни и Херцеговини, од тога одустао. До 20. августа преговори су били завршени, а 24. августа Цветковић и Мачек примљени су у аудијенцију код кнеза Павла, који је у међувремену прихватио постигнути споразум, а већ 25. августа Цветковић је поднио колективну оставку владе.

Сутрадан, 26. августа 1939. године, објављен је текст Споразума и формирана нова влада.

Истог дана када је објављен текст Споразума, донесена је и Уредба о Бановини Хрватској, Уредба о проширењу прописа о Бановини Хрватској на остале бановине, Указ о распуштању Сената, Указ о распуштању Народне Скупштине и Уредба о политичким законима.

РЕАЛИЗАЦИЈА НАЈЦРЊЕГ СЦЕНАРИЈА ПО СРБЕ 

Као што је познато, Споразумом Цветковић-Мачек је формирана Бановина Хрватска и то спајањем Приморске и Савске бановине, као и припајањем једног броја босанских срезова, те Дубровника.

Зле слутње Срба из долине Неретве које су их обузимале још од формирања Приморске бановине 1929. године, да су препуштени хрватским мегаломанским националистичким тежњама и жртвовани за опстанак заједничке државе оствариле су се.

Међутим, ни стварање Бановине Хрватске, која је захватила и доста оних области које ни по чему нису припадале хрватском етничком простору, није задовољило хрватске националисте, јер су они хтјели још простора и изнад свега етнички чисту државу Хрвата.

ХРВАТСКА МАЊИНА ТЕРОРИШЕ СРБЕ И МУСЛИМАНЕ

У каквом стању су се налазили Срби у Бановини Хрватској, па и Срби у долини Неретве, најбоље свједочи писмо Смаилаге Ћемаловића које је из Мостара 1940. године упутио Лазару Марковићу и у коме, између осталог, каже:

„У задње вријеме Срби у Мостару, како православни тако и муслимани проживљавају многе неугодне дане… иако је Мостар град у коме има само 25% католика, ипак су данашњи властодршци успјели да разјуре све Србе који су били на срезу и сада је цио срез остао без иједног Србина чиновника. Оваква ситуација на срезу није била ни за вријеме Аустрије… У овдашњој гимназији, у којој има преко 40 наставника, остала су свега три Србина… напомињем да у мостарској гимназији има свега 30% ђака католика. Нарочито су извргнути прогонима Срби муслимани, јер их без икаквог разлога премјештају, а у задње вријеме почели су да отпуштају… ни у једној овдашњој школи, а нарочито у гимназији, не смије нико рећи да је југословен, а писање ћирилицом онемогућује се чак и Србима православне вјере… Ви истина нисте криви да је Мостар ушао у Хрватску Бановину, али сигурно смо ми још мање криви, и зато је дужност свакога Србина да нас помогне.“

Колико су Смаилага Ћемаловић и остали Срби из долине Неретве, који су отворено изражавали бојазан од Бановине Хрватске, били у праву, убрзо ће се показати у времену Другог свјетског рата.

Доц. др Драга Мастиловић
Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет Пале

Текст публикован у часопису ТРИБУНИА
Прилози за историју, археологију, eтнологију, умјетност и културу 13.
Музеј Херцеговине Требиње, 2014

ИЗВОРИ:
АЈ, 85-2-6/553/554 (Писмо Јова Ђугумовића из Мостара др Душану Смиљанићу у Београд 25. јануара 1934. године). 194
АЈ, 37-9-749 (Допис Ђенералштабног одјељења Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије првом ађутанту краља Петра, армијском ђенералу Петру Живковићу, од 23. августа 1935. године).
АЈ, 37-48-310/162-171 (Извјештај полицијског приправника др Османа Халилбашића КБУДБ са конференције ЈНС у Сарајеву 25. јануара 1935. године, који је прослијеђен Милану Стојадиновићу).
АЈ, 37-9-48/131 (Извјештај Управе града Београда, није наведено коме је упућен). 195
АЈ, 37-49-154/155 (Извјештај бана Јаблановића М. Стојадиновићу).
АЈ, 37-49-186 (Писмо бана Јаблановића краљевом намјеснику др Иву Перовићу 18. јануара 1936. године).
АЈ, 37-49-182 (Извјештај КБУПБ МУД од 11. јануара 1936. године).
АЈ, 37-49-180 (Извјештај бана Јаблановића М. Стојадиновићу од 11. јануара 1936. године). 196
АЈ, 85-2-416 (Ђорђе Драгић из Мостара Лазару Марковићу, 16. јула 1936. године). 14 Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Југославије, год. 8, књ. 1, Београд 1939, ,  XII редовни састанак, држан 10. марта 1939. године, 627. 197
Др Бранко Миљуш, Споразум 1939, Виндзор 1957, 7. 16 Исто, 8. 17 Меморандум се чува у Архиву Југославије у Београду, у збирци Милана Стојадиновића (фонд бр. 37), кут. 9, број 53/779-780. Куцан је на писаћој машини, ћириличним писмом, и има укупно четири стране. Потписи су ручни и сви су, такође, ћирилични. 198
Цитирано према: Ljubo Boban, Sporazum Cvetković – Maček, Beograd 1965, 166. 19 Исто, 189. 20 Исто. 21 Исто, 191. 202
АЈ, 85-1-140 (Смаилага Ћемаловић Лазару Марковићу из Мостара 1940. године). 203 Summary A MEMORANDUM OF SERBS FROM THE NERETVA RIVER VALLEY IN 1939 Ass.Prof.Ph.D. Draga Mastilović (assistant professor Ph.D.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: Апел Срба из долине Неретве 1939. године: Не желимо да завршимо у НДХ!

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина