Марко Војновић – Херцеговац који је владао Црним морем


  • Мало ко зна да су Војиновићи, цвијет српског средњевјековног племства били господари Требиња и околине, али и да су били преци Марку Војновићу, једној од најзанимљивијих личности у историји руске морнарице и утемељивачу руске Црноморске флоте и Владимиру Војновичу, руском писцу и бившем совјетском дисиденту.

 

Marko-Naslovna (1)

Иван Ајвазовски Чесменска битка (1848). Ајвазовски је на овом платну представио једну од главних битака Прве архипелашке експедиције (1769-74), у којој се Марко Војиновић прославио као капетан брода „Ауза“.

Рођен је 1750. године у требињској властеоској породици Војновић у Херцег Новом, Марко ће касније у служби код царице Катарине Велике дати огроман допринос у борби Русије са Турском, гдје је учествовао у највећим поморским биткама тог времена – опсади Бејрута, руској колонизацији обала Каспијског језера…Био је војни педагог и капетан личног брода царице Катарине.
Војновић је у руску службу ступио као двадесетогодишњак, када је 1770. године допутовао у Санкт Петербург. У то вријеме се на територији Украјине, Молдавије, на Црном и Средоземном мору водио руско-турски рат. Руској морнарици је био потребан већи број професионалних помораца. Управо у то вријеме се за пловидбу у Средоземно море припремала руска ескадра, а као члан посаде на броду „Свети Георгије Победоносац“ нашао се и Марко Војновић. Њему је годину дана касније повјерена команда над бродом „Ауза“.
flota
Млади Војновић је био тако успјешан заповједник да је, како биљежи руски историчар Александар Соколов, привукао пажњу не само својих непосредних надређених, него и саме Катарине Велике. Он је у једној поморској бици за кратко вријеме заробио 20-ак турских бродова са товарима хране, дувана и артиљеријске муниције. Војновић је зато убрзо био унапријеђен и уз виши чин повјерена му је команда над фрегатом „Слава“, са којом је однио велики број побједа. Између осталог, освојио је тврђаву Митилена на острву Лезбос.
Већ 1772. учествовао је у највећим поморским биткама, као што је битка у Патраском заливу, у којој је уништена читава турска ескадра. Ескадра адмирала Спиридова, у којој је био и Марко Војновић, 1773. је кренула ка обалама данашње Сирије и Либана, гдје је избио устанак против Турака. Војиновић је учествовао у опсади Бејрута, који су Турци након тога напустили и предали га Друзима.
Када је рат завршен, Војновић је био унапријеђен у чин капетан-лајтнанта, а неколико година касније, пошто се вратио са Средоземног мора на Балтик, доживио је изузетну почаст: именован је за заповједника личног брода Катарине Велике „Срећа“, на којем је пловио до 1780. Исте године је постављен за заповједника Каспијске флотиле и према наредби руског генерал-фелдмаршала кнеза Потемкина започео је оснивање руске колоније на персијској обали Каспијског језера.

putin-i-VV

Владимир Путин предаје државну награду Владимиру Војновичу, потомку Марка Војиновића

Живот Марка Војновића ипак су највише обиљежили и прославили догађаји из 1783. Царица Катарина је тада потписала указ којим је основана Црноморска флота, након чега је започела изградња бродова у граду Херсону. Војновић је именован за команданта херсонске луке и повјерена му изградња брода „Слава Катарине“. Од 1786. био је на челу севастопољске ескадре Црноморске флоте.

Војновићи – цвијет требињског племства

Херцеговина је у Средњем вијеку била колијевка Војновића, а у турско доба и већег броја њихових потомака. Из те матице они су се расељавали, а та стална миграција и сељакања уз њихову непрестану борбу, саставни је дио њиховог живота и била је њихова основна карактеристика.
У току свог развоја ова породица се једним дијелом поцијепала, а дио је усљед јаке традиције сачувало своје изворно презиме.
Стара властеоска породица Војновић појавила се у Гацку у првој половини 14. вијека. Захваљујући сачуваним историјским изворима, њен се непрекидан развој може пратити кроз свега неколико генерација, јер за вријеме турског ропства мало је података о њеним потомцима.
Родоначлник њихов је Војин, војвода и властелин краља Стефана Дечанског –први пут се спомиње 1325. године. Његов син Војислав је владао подручјем од Рудника до Јадранског мора, укључујући и Требиње са околином, а његова власт обухватала је подручје Поповог поља, Конавала, Драчевице и Боке.Vojinovicgrb_208
Као центар Војислављеве управе овим подручјем, у дубровачким изворима спомиње се Свињарево, које се налазило у близини данашњег села Церовца у Шуми требињској. Свињарево је било важно средиште Војислава Војновића, важан каравански пут од Дубровника ка унутрашњости.
О присуству Војиновића на овим просторима свједочи и народна епска пјесма“Плач виле“, гдје се спомиње да су њихови двори и посједи били у Љубову у Површи требињској. Да су Војновићи заиста живјели у Љубову, то се са сигурношћу не може тврдити, али у сваком случају налазили су се у непосредној близини – Свињареву.
О њиховим присуству у Драчеву у Поповом пољу има доста података, као и то да су имали свој спахилук на Бобанима.
Највјероватније да су поповски Војновићи били потомци Воислављевог сина Стевана. Они се у 17. вијеку помињу као кнезови и војводе. Под турском, а касније под млетачком влашћу играли су значајну улогу и били истакнуте личности са титулама и привилегијама.
Послије дуге борбе са Турцима Војновићи се склањају у Херцег Нови на млетачку територију, крајем 1692. године.
Један дио Војновића прешао је у руску службу код царице Катарине Велике. Тамо се већима истакла – било их је пет високих официра, од њих један генерал Александар и један адмирал Марко -најзанимљивија личност у историји руске морнарице.

Извор: Радио Требиње

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар