МАНАСТИР БРЧЕЛИ: Зимска резиденција митрополита Данила Петровића

МАНАСТИР БРЧЕЛИ: Зимска резиденција митрополита Данила Петровића

  • Манастир је подигао митрополит Данило Петровић, па зато мјештани овај манастир, за разлику од доњег манастира, називају „манастир Петровића“. Не зна се година постанка, нити је то ма гдје забиљежено, а подигао га је овдје, без сумње, у намјери да му овдје буде зимска резиденција и да овдје проводи зиму. Он је нарочито хтио да извјесно вријеме проводи међу Црмничанима, који су били на граници према Турцима и који су с те стране били изложени нападима

Манастир Горњи Брчели

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

У Брчелима су два манастира: горњи и доњи. Горњи манастир се налази у селу Горњим Брчелима и име села дало је име и манастиру. Манастир је подигнут међу сеоским кућама и од осталих кућа га одвајају узане сеоске улице. Такав положај у многоме умањава важност његову. Одавде је широк видик на Горњу Црмницу, на Грађане и многобројна брда на страни Ријечке нахије. Зима је овдје блага, а и љети је живот овдје пријатан, јер врућину расхлађује повјетарац који струји од језера уз долину ријеке Ораховице. Изнад манастира се уздиже планина Расоватац, која овом мјесту даје лијеп колорит.

Терен је сув и оцједит, а вода за пиће врло здрава. До близу села је прокрчен колски пут од Вира, који је пројектован за Петровац на мору и преко Љуботиња за Цетиње.

Манастир је подигао митрополит Данило Петровић, па зато мјештани овај манастир, за разлику од доњег манастира, називају „манастир Петровића“. Не зна се година постанка, нити је то ма гдје забиљежено, а подигао га је овдје, без сумње, у намјери да му овдје буде зимска резиденција и да овдје проводи зиму. Он је нарочито хтио да извјесно вријеме проводи међу Црмничанима, који су били на граници према Турцима и који су с те стране били изложени нападима.

Данило је овамо долазио често пута, а тако и његови насљедници. Кад је Данило хтио да гради манастир, тада му је неки Кнежевић, који је био богат али без дјеце, поклонио своје имање да се на њему гради, и Данило је подигао манастир на том имању. Кнежевић је послије добио сина и Данило му је онда повратио један дио имања.

Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Манастирска црква је малих размјера; њена унутрашњост је дуга 7 а широка 4 м. Посвећена је Покрову Св. Богородице. Стари иконостас, који је био прилично пропао, а који је био веома лијепе израде, замијењен је 1928 г. новим иконостасом. Црква је, иако мала, грађена солидно и наизмјенично од бијелог и мрког камена. Грађена је у виду лађе и нема звоника ни кубета, а патосана је лијепо отесаним четвртастим и правилним плочама.

Код манастирске капије подигнут је звоник на преслицу за једно звоно, а до њега је ниски звоник од дрвета с једним звоном.

Манастир је имао четири пет кућа, а најглавнија је била кућа испред цркве. Ту су три велика сведена окна, на којима је „доксат за шетњу излазак и сједник“. Унутра су волтови, а над овима се дижу два спрата, од којих је први спрат поплочан. До ове кућа на сводовима, гдје је била кухиња и огњиште. Испод цркве су двије куће, и обије су без крова.

Сав манастир опасан је високим зидом. И црква и манастирске куће биле су у жалосном стању све до прије десетак година, и тада је вриједни настојатељ овог манастира јеромонах Пахомије Ивановић пошао по народу Црне Горе и скупљао прилоге и од тих прилога је направио нов иконостас, довео у ред двије горње куће и набавио једно звоно, те данас овај манастир даје лијепу слику.

Манастир Горњи Брчели имају само једно рало земље и то уз, сами манастир. Раније је имао више земље и то одмах с друге стране манастира, али је ту земљу продао митрополит Иларион Рогановић 1875 г., кад и земљу доњег манастира. Приходи са оволико имања су незнатни да се може и помишљати да манастир о томе може опстати. Манастир нема никаквих старина или књига из доба владике Данила или његових насљедника, а сиромашан је и у утварима.

У овом манастиру је живио само по један калуђер и издржавао се од прилога, које су давали Црмничани. Код манастира се не одржавају сабори, а народ највише посјећива цркву о Божићу, Ускрсу, Тројичину дне и Малој Госпођи. Године 1863 овдје је отворена прва школа, а 1868 г. пренесена је у доњи манастир.

Међу првим учитељима били су поп Јован Гвозденовић, поп Илија Јовановић и др. За доба књаза Данила манастиром је управљао поп Лука Поповић и њега и његова сина попа Ђура књаз је из политичких разлога дао објесити на Виру. Говори се да је код попа Луке било много старих писама, која су, можда, била манастирска, и његова породица, чувши за његову смрт, запалила их је, јер се плашила да ту има нечега што може све компромитовати.

Овдје је био у једно вријеме управитељ манастира архиђакон Сава Пламенац, и његов се гроб налази одмах уз јужни зид цркве, а ту је и гроб владике Арсенија Пламенца.

На манастирском земљишту постоји једно орахово дрво, старо коју стотину година, и чудне је природе; оно почиње листавати тек почетком јуна и до тада, међу лиснатим дрвећем, изгледа као потпуно суво; плод му је врло велик и лако се ломи, а сазријева у исто вријеме кад и остали ораси. Одмах испод манастира је сеоска црква посвећена Св. Томи. Ова је црква негда била мала и до ње је сачуван један камен с натписом. Овај је натпис оштећен и само се може разабрати ријеч ,,Данил“ и година 7235, а то је од Христа 1727.

Дакле, постанак цркве датира из доба владике Данила. Доњи манастир се налази мало по страни испод горњег манастира, у Доњим Брчелима, а подигнут је на равном и пространом земљишту.
Опкољен је њивама, виноградима и шумом и нешто је удаљен од сеоских кућа. Манастирско је земљиште около манастира и захвата око 5 ха, од којих има 3 рала ораће земље. Одмах до манастира је нова брчеоска школа, саграђена на манастирском земљишту. Црква је већа од цркве горњег манастира; унутрашња јој је размјера 13,50 дужине и 5 м. ширине, а посвећена је прољећњем Св. Николи. Са страна има четири прилично дубоке апсиде. Свод је јако напукао; иконостас је од 1910 г.; поплочана је простим плочама. Сва је унутрашњост уопште скромна и сиромашна и нема ничег историског. Првобитна црква је била веома мала, да је једва могло стати унутра 20 чељади, била је без звона, и просте израде.

Манастир Доњи Брчели

Њу су Црмничани 1861 г. повећали и подигли данашњу цркву. Црква има звоник у виду преслице за три звона. Изнад врата је у камену исклесан црногорски грб, а изнад овог је велика осмокрака звијезда са испупченим ивицама.

Манастирске куће су у рушевинама, само је покривено једно одјељење, у коме је школа. Са сјеверне стране уз црквени зид гроб је Шћепана Малог и овај гроб био је испод црквеног тријема. А иза олтара старе цркве била је тамница са једном рупом у зиду мјесто прозора, у којој је Шћепан затварао кривце. Ова историска тамница обухваћена је олтаром данашње цркве. Одјељење до школе било је сволтано и поплочано и служило је као чардак и имало је на лицу широке засвођене отворе. А испод данашње школе је, на источном крају, била соба у којој је живио Шћепан Мали, и у којој га је заклао његов слуга 1774 г. Прота Илија Јовановић, управитељ горњег манастира, старац од 86 година, прича да је он запамтио кад су се на зиду познавале црвене мрље од крви Шћепанове. Шћепан је овдје провео посљедње дане свога живота. Њему је избио очи лагум код ријеке Ораховштице и ту се, како увјеравају, и данас познаје рупа од тог лагума.

Одавде је он и слијеп управљао и судио народу, па су га, онако слијепа, носили на нарочитим носилима по околним селима и племенима да суди. Свештеник Јовановић је упамтио остатке тих носила, која су се чувала у манастиру. Недалеко испод манастира Шћепан је хтио да подигне тамницу и то се мјесто зове Шћепанова Скалица. По народном предању темељ је манастиру поставила краљица Јелена. То је тешко вјеровати, јер краљица Јелена није градила тако мале и неугодне црквице, каква је била првобитна црквица. Постанак овог манастира датира вјероватно из доцнијег доба. Зна се да је овај манастир, баш као и онај у Орахову, био филијала манастира Врањине, и да су оба манастира, као и онај у Врањини, посвећени прољећњем Св. Николи.

Може се са доста поуздања тврдити, да је овај манастир, као и онај у Орахову, подигао манастир Врањина и овдје имао своје калуђере, који су пазили имање манастира Врањине, које је краљ Милутин дао био Митру Казанцу, а које је послије његове смрти припало манастиру Врањини. И манастир у Орахову и овај прибирали су приходе са земаља у Црмници и носили их манастиру Врањини. Као што је била мала, проста и неугледна првобитна црквица овдје, таква је била и стара црквица у манастиру Орахову која се и данас види, али у којој се не служи, јер је у њој погинуо један калуђер, па су сељани подигли данашњу нову парохиску цркву.

И све до 1843 г, кад је манастир Врањина разорен, овај манастир је носио своје приходе у Врањину, а отада манастиру на Цетињу. Брчели су по положају, плодности, клими и богатству једно од најљепших мјеста у Црмници, а Црмница је најљепши и најпитомији крај старе Црне Горе. И овом мјесту су стари српски и зетски владари указивали пажњу и посјећивали га. Овдје је Балша III имао свој љетни двор у који је често долазио; он је одавде издао многе повеље. Мјесто гдје је био његов двор данас се зове Балшин Долац. Ово је мјесто и раније привлачило и властелу, а без сумње и владаре из лозе Немањића.

Овдје је и у несигурно доба турског господарства био слободнији живот и оба манастира служила су као жижа слободна живота, око које су се људи груписали, ријешени да чувају слободу до потоње капи крви.

Као што је имање горњег манастира било веће, тако је имање овог манастира било много веће, а 1875 г. митрополит Иларион Рогановић дао је продати већи дио имања једног и другог и узето је за то 18000 талијера, а то данас претставља једну огромну своту. Отада су оба манастира осиромашила и само животаре. И зато доњи манастир одавно и нема калуђера. Потоњи калуђер је био игуман Јосип Вујачић, чији се гроб налази уз јужни зид цркве.

Зетски гласник, V/1933, бр. 57, стр. 4; бр. 58, стр 2.

Преузето са www.in4s.net

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина