ЕНГЛЕСКИ МАЈОР НАШАО ДОМ У ХЕРЦЕГОВИНИ: Замијенио пушку за мотику


  • Енглез Чарлс Пауел, који је већ осам година настањен у селу Јасен надомак Требиња, каже да нема намјеру да се враћа у своју земљу, јер је овдје нашао свој мир и срећу!

    carls-pauel

Овај мајор британске војске у БиХ је дошао послије рата у мировну мисију, прво као припадник ИФОР-а, а потом је радио и у ОХР-у. Боравио је у Сарајеву, Бањалуци, Сребреници и Травнику, али ведрина херцеговачког неба, клима и љепота природе пресудиле су да овај Енглез као идеално мјесто за живот одабере управо мало, живописно требињско село.

– Желио сам да обрађујем земљу и да мјесто гдје живим буде што мирније. Иако ваши градови нису велики, прилично су бучни. Не бих волио да живим у стамбеним блоковима. Ово мјесто је предивно и то је управо оно што желим – прича Чарлс.
На Јасену Чарлс не живи сам. Прошле године се оженио Требињком Росом, с којом је у љубави већ четири године. Овај брачни пар бави се пољопривредом. Узгајају воће и поврће, а воле и животиње.
– Имамо зечеве и псе, а прошле године смо гајили и свиње. Волимо да узгајамо воће и поврће, али није нам циљ да те производе продајемо на пијаци, већ је то само за нас. Волимо када знамо како је настала храна коју једемо – објашњава Чарлс.

Чарлс се током боравка у БиХ упознао и с нашом књижевношћу, већином с дјелима Ива Андрића. „Прича о везировом слону“ на њега је оставила посебан утисак. Обишао је и неколико херцеговачких манастира, који су га, каже, одушевили љепотом и архитектуром.

Иако у Великој Британији не живи већ 20 година, о повратку тамо, каже, и не размишља, јер је мало тога што му недостаје. Миран живот без гужве и журбе који води на селу никада не би замијенио за онај у граду. Kада пореди Британце и Херцеговце и њихове навике, много тога је, каже, слично, али ипак има и ствари по којима се разликују.

– Овдје су људи некако позитивно луди, љубазни и јасније исказују емоције, док су Енглези доста затворенији. У Енглеској је много неких наметнутих правила, па су људи приморани да се понашају по прописима, што им отежава да остваре и раде оно што желе – објашњава овај Енглез.

Оно што му је било помало необично код нас је, каже, обавеза да се руча средином дана, одмах послије посла.
– Ако нема ручка у три, ето проблема. У Енглеској се једе обично увече. Оно што ми је било помало чудно јесте то да овдје људи само сједну и једу, а не причају за ручком – каже наш саговорник.

Српски језик још није научио, али много тога разумије и зна понеку ријеч. Падежи су му, прича кроз смијех, права ноћна мора, а Енглези су, каже, помало и лијени када је у питању учење других језика. За разлику од учења српског, привикавање на нашу кухињу није му тешко пало. Иако, како тврди, нема много разлике у односу на Енглеску, оно што је другачије и што му се посебно свиђело су сарма и пасуљ.

– Моје омиљено јело дефинитивно је свињско печење, а волим и пасуљ и сарму. Најбоља ствар овдје је пиво, које је много јефтиније него у Енглеској. Јефтино је, али изузетно доброг квалитета – каже Чарлс.

Иако су за вријеме рата и послије њега о БиХ у свијет одлазиле само ружне слике и вијести, овај Енглез истиче да није желио било шта да закључује док не упозна људе и ситуацију овдје.

– Многи формирају мишљење на основу онога што прочитају или виде у медијима, а да не оду да упознају људе. Свуда на свијету има лоших људи. Нисам, срећом, вјеровао у све што сам прочитао, мада има оних који то раде – каже Чарлс.

Извор: Прес/ Неда Петковић



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



  1. ilinka Reply

    samo da istraje, ako je istinska ljubav uspece.rosi poseban oprey, iskreno ilinka

Оставите коментар