Лоза Милићевића опасала свет


  • У Београду je одржан сабор потомака легендарног хајдучког и ускочког вође Милића Барјактара. Судбина породице из херцеговачког крша, слика је целе српске судбине

loza-miliceva-(2)_620x0

Повест о лози Милића Барјактара јесте слика целокупне српске судбине, кажу Милићевићи. Њихови животописи су приче о вековима борби и сеоба у потрази за бољим животом.

Ти епови српских аргонаута непрестано се обнављају и подстичу нове животне сокове у старој лози, а потрага за њеним коренима и изданцима довела је до првог окупљања Милићевића из целог света 2001. у Билећи, крај темеља куле епског јунака Милића Властелиновића, познатијег као Барјактар. Над сенима праоца који је у 17. веку с ускоцима и хајдуцима Баје Пивљанина, Вука Мандушића и Стојана Јанковића ратовао „за крст часни и слободу златну“ против Османлија, састали су се до јуче подељени Срби, љути идеолошки противници, потомци партизана и четника. На парастосу прецима стајали су у тишини осиротели српски Југословени, који су у крвавом грађанском рату остали без своје илузије, уз некадашње сироте српске гастарбајтере који су постали успешни грађани капиталистичког света. Раме уз раме стајали су потомци Милићевића који су почетком века дошли у устаничку Србију, они који су као добровољци добијали после Првог светског рата земљу у Војводини и на Косову, све до Милићевића, који су у Осмој офанзиви пресељавани у Банат.

Потомци Милића Барјактара су до чврстих темеља његове куле стигли из Србије, Западне Европе, Аустралије, Канаде, САД планинским путевима који се нису много променили од хајдучких времена. С тугом су гледали села у кршу где су једине нове грађевине били гробнице младића из Војске Републике Српске који су изгинули да сачувају земљу предака. Као ускоци Милића Барјактара они су ратовали у планинским врлетима у најсуровијим условима да би очували име и образ.

Сабор у суром кршу Билеће открио је Милићевићима да је повратак коренима и породици једино уточиште у великом и немилосрдном свету.

– Од тада се састајемо сваке пете године да одамо почаст прецима и учинимо нешто добро за потомке – каже Светислав Милићевић из организационог одбора Сабора. – Схватили смо да нас је вековима, у добру и злу, одржао само принцип „све за образ, а образ ни за шта“ и очување свести да смо Срби који морају бити достојни предака.

О образу и части певао је и породични песник Божо Милићевић спомињући знамените јунаке и устанике као што је војвода Глигор Милићевић, али и непознате хероје какав је био Обрен из Звјерина, кога Американци назваше О’Брајен. Потомак хајдука желео је у аустријско време да постане жандар и прошао је с најбољим успехом све физичке тестове и руковање оружјем, јер је породица те вештине тренирала вековима ратујући с Османлијама

СПАРТАНСКО ВАСПИТАЊЕ

ПОРОДИЧНА анегдота Милићевића говори о оцу који је два сина из херцеговачког крша послао у школу у Београд, а трећем рекао: „Ти си најпаметнији и мораш да останеш, да одржиш кућу“. – То говори о спартанским условима у којима су Милићевићи вековима опстајали и калили се. Зато су и успели да опстану на све четири стране света – каже Светислав Милићевић.

– Међутим, Обрен није могао да добије посао јер је био неписмен, па се с укрцао на лађу за Америку с другим српским исељницима – прича Светислав Милићевић. – Радећи најтеже послове, сакупио је новца да купи имањце у сувој Аризони и почне да се бави сточарством. Навикнут да се бори са сушом у родној Херцеговини, Обрен је почео да копа цистерну, а из земље је шикнула нафта.

Преко ноћи је постао богаташ који је привукао пажњу новинара. Један му је рекао „Господине О’Брајен, ви сте, иако неписмен, постали један од најбогатијих грађана Аризоне. Шта бисте тек били да сте писмени“. Обрен му је лаконски одговорио: „Жандар у Билећи„.

– Тај исти Обрен је на позив Србије у Првом светском рату оставио све богатство, сео поново на лађу и дошао као добровољац у српску војску – каже Светислав Милићевић. – Погинуо је негде на Солунском фронту, а његово име може се наћи на једној од плоча костурнице.

Било је и другачијих јунака и чувара части, какав је био Тодор Милићевић, предводник једне од нововековних сеоба. Кад је ослобођено митско Косово, после Првог светског рата, он је решио да поведе породицу у непознату митску отаџбину, о којој је слушао у јуначким песмама.

– Затим је платио добошара који је данима ишао Билећом извикујући да се Тодор сели на Косово и позива све којима је нешто дужан да се раздужи – каже Светислав Милићевић. – Тодор је поштовао завет да не сме да остави мрљу на имену, јер вода све пере осим црног образа. Тај нас је завет одржао.

Извор: Новости.рс

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар