Љубињац Слободан Поповић: На моје опанке нико још није уложио рекламацију!

  • Један од четири опанчара у Херцеговини прича како је ова обућа коју краси једноставност,  удобност, издржљивост… нашла и без шопинг молова своје власнике широм планете  

opanci-brojevi-30-35465873

Извор: Глас Требиња
Аутор: Жарко Јањић

У славу модерних времена и ципела усхићени пјесник је записао: “Дјеца би нам пропала да није ципела за стопала”. О опанцима, претходницима тих ципела, није рекао ни ријеч. Па опет, та стара обућа, битише, преживљава – и не пропада – ни у овим деценијама информатичке револуције. Зашто, како и у ком облику опстаје, покушао сам сазнати приликом посјете Љубињцу Слободану Слоби Поповићу, једном од четири активна опанчара у цијелој Херцеговини.

Нико није савршен. Па ни ве лике силе, упркос бјесомучној пропаганди. Авион једне од њих, током Другог глобалног рата, неочекивано се стропоштао у љубињској планини Илији, а мјештани потпланинског села Бјелошев До, довукли му доље крило – и употријебили га као врата за торину!
Много година касније, тражећи то крило савезничког авиона, подробније сам упознао Слободана Слобу Поповића, возача неколико љубињских фирми, који ће ми, стојећи пред родном кућом (друга му је у граду) у Бјелошевом Долу, без околишења рећи:
-Прошао сам цијелу бившу Југославију, али тврђег села од овог у ком сам се родио, нисам видио! Шта ћеш. Судбина му, ваљда, тако наопутила. Као и оном авиону да се горе сруши…
Баш тако “наопутила”, казао је Слобо, опутећи при том један осредњи опанак, усавршавајући вјештину што ју је од оца као дјечак научио у вријеме кад су сви ђаци из Бјелошевог Дола, Крушевице, Крајпоља, Вођена… у љубињску основну школу долазили у опанцима. Односно, још јасније казано, кад су од одраслијих дјечака у тој школи, само два-три из самог Љубиња, чији су очеви били чиновници и директори, имали ципеле. Много је дијете тад и само себи плело ту обућу, али би вјештину заборавило и потиснуло чим би у животу дошло до друге, савременије – до ципела, патика, чизама… Ишчилило је то у напретку и новом времену, толико неосјетно, да нико није ни забиљежио који је то посљедњи љубињски ђак- пјешак који је на наставу стизао у опанцима! Опанак је тако остао само у старим пјесмама, на чије су их читање приморавали наставници српскохрватског језика и књижевности. А и тамо је дјеловао као некакав реликт оскудице, сиромаштва, чемерне сеоске туге и недаће.
Знао је то Слобо приликом оног нашег сусрета и много боље од потписника текућих редова, искусио све на сопственој кожи, но неким дубљим инстиктом, какав имају рукати, пријатни људи, широког интересовања и солидне опште културе, наслућивао је да је то само – пола истине.
opanak

У оној другој половини је трајна, непролазна љубав, према нечем, макар и оскудном и превазиђеном, што смо имали у младости – чиме смо магично остали везани за топлу луку дјетињства. У овом случају била је то обућа, коју ни у најбољим шопинг моловима нагло разбукталог конзумеризма на Балкану нисте могли наћи! Нико, већ рекосмо, није савршен – ни велике силе, ни њихови нарцисоидни шопинг молови, догматски самоувјерени да на својим рафовима држе све што је потребно за људску срећу. Ал’ срећа је (срећом) растегљив појам!
– Ја сам, рецимо – прича нам данас 67-годишњи Слободан Поповић – био срећан када сам, отишавши у пензију 2002. године, себи наопутио први пар опанака. Чисто онако да их имам, да их проносам кад из Љубиња одем у Бјелошев До, и да се подсјетим шта сам носио у дјетињству. Онда сам по пар оплео и укућанима. Ти су већ били бољи, а и руке су ми вјештије радиле… Па онда пријатељима, па су онда дошле и прве продаје. Једни би веће, други мање бројеве, понеко би за дјецу… те ти направим и разне калупе за њих. Калупе од различитог дрвета – липе, букве, јасена и шта ти ја знам – различитих величина, од оних за једногодишње дијете до броја 48! Мало помало, слободног времена, хвала богу имам, поруџбине кренуше… Није то сад нека зарада да се хвалиш, да се истичеш, ма какви, а, опет, драго ти да неком требаш, да то људи траже, носе, држе као сувенире… Најдраже пак, што никад откад сам први пар продао па до сада, кад разговарамо, нисам добио ниједну рекламацију! Свак задовољан, а и ја, искрено да вам признам, задовољан сам док радим, док се присјећам како сам први пут с интересовањем, још као дјечачић у селу, гледао оца кад је мени опутио први пар опанака! Посао мораш вољети, жељети добро оном за кога га радиш, онда те руке добро слушају, мораш, што би се рекло, и мало душе у производ уградити. Тек онда је добро и теби и оном ко то купи, у овом послу срећа је увијек сачињена из два дијела, из твог – и купчевог! Новац буде и прође, али зато ми оно што сам рекао да никад до сад није било рекламација и те како значи.
Иако је возач Слободан пропутовао цијелу бившу Југославију, опанци које кроји и плете откако је отишао у пензију, стигли су много даље. По неколико пари у Канаду, Сјеверну Америку и Аустралију, а један пар и у Јужну Кореју. Овај у Јужну Кореју однио је Љубињац Анђелко Ћук док је тамо играо одбојку, да их покаже саиграчима и пријатељима као дио традиционалне ношње свог родног краја!
– Могао бих вам – додаје наш саговорник – набројати још доста Херцеговаца што живе и раде по европским државама, а жељели су да имају опанке као сувенир у свом стану, да их подсјете на сопствено дјетињство или можда на обућу и приче предака… У свим тим градовима има, логично, боље, модерније, савременије и љепше дизајниране обуће, међутим, у опанцима, ето, има неке душе, неке успомене, нечег њима само знаног, због чега их и држе у становима на видном мјесту. Тамо, најкраће речено, нису због свакодневне употребне вриједности, за ношење – него за гледање!!!
Због посрнућа и потпуног краха индустријског комплекса, опанак у Слободановом завичају није изгубио ни првобитну употребну вриједност, чобанлук једноставно није могао бити угашен, мада је у неко раније доба изгледало да ће се управо то догодити, а за чобане у красу опанак је најбоља обућа. Ослањајући се и на лично животно искуство, Слободан вели да је то зато се у њему ноге не зноје, што је лаган, што је плата савитљива, згодна за ходање по камењу – и напокон што га не можете подерати за годину дана, па макар га сваки дан носили!
– Зато ми се и сад – објашњава – обрати понеки сточар, тражи да му наопутим пар опанака. Зависно од величине, цијене се крећу од 50 до 70 марака. Мислим да су цијене реалне, материјали су бољи од свих оних које смо некада користили по овим нашим јужнохерцеговачким селима. Нико ми, додуше, није ни казао да му је прескупо. А чим их поручују, значи да им се то исплати. Уз то ја сам једини што се интензивније бавим овим послом, а има још људи који знају опутити, који су то у породици научили… та то нам је, откад знамо за себе, дио традиције!
Они што чувају традицију од заборава, културно-умјетничка друштва, каткад су и за Љубиње чули преко Слободана Поповића. Не често, каткад сигурно.
– Ови најновији што су ми поручили можда баш и јесу, ови из културно- умјетничког друштва у Мојковцу, из Црне Горе – говори, показујући десет парова, припремљених за слање.
– Опутио сам раније и за наше Љубињце и друге Херцеговце што живе у Гајдобри, у Војводини, двадесет и три пара, па за Широки Бријег, Груде, Љубушки, више се и не сјећам колико… А, да, за једно село, Храсно, између Груда и Љубушког једном сам, за потребе њиховог културно-умјетничког друштва, наопутио чак 70 пари! Помагала ми и жена Олга, и она се уза ме извјештила том послу, па смо радили за КУД Хутово блато, Буна код Мостара, овамо источније од Неретве за КУД Зеленгора из Гацка… Ма свеукупно кад гледаш Херцеговину, немаш пуно опанчара… имаш једног у Грудама, једног у Дабру – у Берковићима, једног у Билећи, а и Љубињу сам, у том погледу, ја сам… Не познајем лично те друге по Херцеговини, али сигуран сам да сам ти тачно рекао… Као што ћу ти тачно рећи да сам, откако се овим бавим за посљедњих десетак година, стотињак пари опанака поклонио! Понекад сам њима даровао и неке познате личности! Нека. Драго ми је да су им се свидјели!
Да би зготовио пар опанака, опанчар Слободан мора да “исконтактира више од пола бивше Југославије”. Јер:
– Гуму за потплату набављам у Сарајеву – од “Саве – Крањ”. Шпага је из Плоча, од материјала за плетење рибарских мрежа. Копче из Новог Сада. Кожа из Београда… Кожу сам прије куповао у Руми, али они престали да производе, па је сад набављам из Београда, међутим, ни она није београдска него увоз из Италије! Приликом набавки служим се који пут интернетом, па се и сам том податку насмијем. Кад си могао мислити да ће ти једном затребати интернет да наопутиш пар квалитетних опанака? Ови, уистину, јесу много квалитетнији, тврђи, од оних што их памтим из раног дјетињства – за које се, на примјер, користила јагњећа или јарећа кожа, која се онда код куће морала штавити, па си требао тражити стару гуму од камиона за потплату… и још низ незгодних ствари.
И, ево, остварила се брзо пророчка најава канадског комуниколога Маршала Маклуана да ће развијене технологије цијели свијет претворити у “глобално село” – у коме зачас можете стићи с једног краја на други. Али ни у “глобалном селу” опанак није нестао. Јер, нико није савршен! Има нека тајна веза која га у планетарном животу још одржава, макар као сувенир.
Зато наш саговорник на крају са задовољством закључује:
– Све што се произведе, прода се. Па и опанак. Судбина му је једноставно и будућност “наопутила!“

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

Оставите коментар