LJILJANA HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ ZA RADIO TREBINJE: Sveti Vasilije nas uči da ne prodajemo vjeru za večeru

LJILJANA HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ ZA RADIO TREBINJE: Sveti Vasilije nas uči da ne prodajemo vjeru za večeru

 

U Muzeju Hercegovine večeras je promovisana knjiga „So zemlji“ Ljiljane Habjanović Đurović.

Pisac sa reputacijom najtiražnijeg i najčitanijeg na srpskom književnom prostoru u dvije decenije ovog stoljeća – Trebinjcima je predstavila svoj prvi roman o životu Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca iz planiranog ciklusa „Ostroško trimirje“, a u Hercegovinu, svetiteljev zavičaj, stigla je na poziv Udruženja građana „Mostovi“.

Iako u posljednje dvije godine često dolazila u naš grad, obilazeći mjesta važna za svetiteljev život i prikupljajući građu za svoj roman – bio je ovo njen prvi susret sa trebinjskom književnom publikom.

Galerija Muzeja Hercegovine bila je premala da primi sve koji su večeras željeli da čuju Ljiljanu Habjanović Đurović.

intervjuu za Radio Trebinje govorila je o svojim susretima sa zavičajem Svetog Vasilija, izazovu da piše o najpoštovanijem svetitelju u ovom dijelu Srpstva, na koji način je ona doživjela njegov život, čudotvorenja, podvige i mučeništvo za svoj narod i razumjela njegove poruke zavještane budućim pokoljenjima...

Razgovarala: Vlatka MUSIĆ

 

Sveti Vasilije Ostroški Čudotovorac vijekovima je so zemlji i svjetlost svijetu. Od svetitelja i danas tražimo pomoć i utjehu i duhovnu okrijepu. U narodu Hercegovine je najpoštovani svetitelj. Slava mu i milost, kažemo kad god ga spomenemo, svjesni i nedostojni njegove bezuslovne ljubavi i stradanja za sve nas.

Upravo u Hercegovini, svega 30-ak kilometara udaljeni od rodne kuće Svetog Vasilija, večeras promovišete roman o životu i podvigu ovog mučenika i stradalnika za vjeru pravoslavnu i za svoj narod. Kakva vas osjećanja prožimaju?

– Pravo da vam kažem, osećam se kao na ispitu. Zato što znam koliko je narod ovog kraja vezan za Svetog Vasilija i koliko ga vi doživljavate ne samo svog – jer ga kao svog doživljava sav naš narod – nego ga doživljavate kao da vama više pripada, da ne kažem kao da imate neko veće pravo na njega od svih nas drugih koji ga volimo i poštujemo. Inače, ja sam svoju prvu knjigu objavila pre trideset godina, a proputovala sam i sve krajeve bivše  Jugoslavije promovišući svoje knjige, putovala sam mnogo i po inostranstvu – a nikad nisam do sada promovisala svoje knjige u Trebinju. I mislim da se to desilo najljepšim povodom. Kao da smo svi mi to čekali – ovaj posebni čas, a to je trenutak objavljivanja romana „So zemlji“, knjige o Svetom Vasiliju, da se okupimo u njegovu slavu.  Kada se molim Bogorodici, živonosnom istočniku, kažem – daj mi da budem jedna mala, najmanja kap sa tvog izvora – eto, i ova knjiga je mali, najmanji kamenčić u toj velikoj građevini naše ljubavi i poštovanja prema Svetom Vasiliju.

Generacije i generacije Hercegovaca odrastaju uz priče o Svetom Vasiliju. O njegovom životu u Mrkonjićima, boravku u Zavali, Tvrdošu, Svetoj Gori, Rusiji, Pećkoj patrijaršiji – do ishodišta, manastira Ostrog u Crnoj Gori, svetionika pravoslavlja. I vama je vaša baka, Crnogorka, u najranijem djetinjstvu pričala o svetitelju, a i vaša porodica osjetila je čudotvorenje Svetog Vasilija?

– Da, kao što Hercegovci polažu svoje pravo na Svetog Vasilija, to je slučaj i sa Bjelopavlićima. Kao što se zna, Sveti Vasilije je hteo da napusti ove krajeve, Crnu Goru i svoju eparhiju, i zadržali su ga Boškovići, Bjelopavlići. I od tog trenutka do kraja svetiteljevog života, Bjelopavlići su imali uvek poseban odnos i sa Svetim Vasilijem i sa manastirom Ostrog. Moja baba, Jelena Burzan, rođena Šaranović, je iz tog plemena Bjelopavlića. I ona je od svoje majke i bake, svojih pretkinja – slušala priče o Svetom Vasiliju Ostroškom i njegovim čudima. Svaki put kada bi izgovorila njegovo ime, ona bi ustala, prekrstila se i rekla – Slava mu i milost! Ja ne pamtim trenutak kad sam čula ime Svetog Vasilija, kao što ni ne pamtim trenutak kad sam čula reči – majka, hleb ili Bog. Dakle, to je ime bilo neprestano prisutno u našoj kući i u mom životu, a osim tih babinih priča – sa nama je živeo i dokaz milosti Božije i čudesa Svetog Vasilija. To je moj ujak – Vladimir. Mojoj babi su umirala deca i kada se i najmlađe muško dete smrtno razbolelo od iste bolesti – oni si ga na krsnu slavu odneli pod Ostrog, a monasi su im dopustili da majka i dete prenoće pored kivota Svetog Vasilija. Baba mi je pričala da je ujak sledećeg jutra bio zdrav, izlečen je zahvaljujući milosti Svetog Vasilija. Za njegov sedamdeseti rođendan vodila sam ga pod Ostrog da se zahvali svome svetitelju i spasiocu, a evo prošlog leta napunio je 85 godina, doživeo je duboku starost i bolest mu se nikada nije vratila. Dakle, odrastanje u takvim uslovima u meni je stvorilo ne samo veru u čudotvorstvo Svetog Vasilija –  od malena naučena sam da volim Svetog Vasilija i da imam jedan poseban odnos prema njemu. U nekom mom saboru svetih tu su – Gospod, Presveta Bogorodica, Sveta Petka i Sveti Vasilije Ostroški. Ja sam se baš njima zahvaljivala u mnogim knjigama i nekako se usuđivala da njih smatram za svoje zaštitnike. Naravno, mnogo puta sam bila pod Ostrogom i uvek su to bila čudesna duhovna iskustva. A onda sam počela da se pitam – kakav je bio život čoveka koji je zaslužio da dobije od Boga toliko milost da se useli u njega Duh Sveti. I počela sam da čitam o njegovom  životu. Odmah sam shvatila da je to bio jedan izuzetan čovek, koji je živeo u jednom izuzetnom vremenu – stradanja i vere. I da je, ustvari, bio ne samo čudotvorac, već i za života mučenik.

O Svetom Vasiliju napisali ste krajnje prijemčivu knjigu, koja se čita u jednom dahu. I dogmatske istine se prenose nenametljivo, što je, zasigurno, umijeće velikog pisca. Svakako da je o životu Stojana Jovanovića, koji je postao Sveti Vasilije, bilo jednostavnije da ste pisali iz teološkog ugla. Ovako, pisali ste o Svetom Vasiliju kao čovjeku, sa svim vrlinama, ali i strahovimao njegovim trenucima beskrajne radosti, kada je izgledao poput djeteta, ali i ophrvanog tugom i teškim pitanjima – da li je mogao više učiniti za svog Gospoda i za svoj narod. Koje ste izvore koristili kao građu za oslikavanje ljudskosti koja se uzdigla do svjetlosti?

 

– Tema knjige je upravo to – kako je Stojan Jovanović iz Mrkonjića postao Sveti Vasilije Ostroški. Naravno, za svaku knjigu koju pišem potrudim se da nađem što više istorijskih izvora. Oslanjam se i na narodno pamćenje, zapisano u narodnim pesmama i legendama. I naravno, za onaj teološki deo, koji je uvek jedna duhovna nadgradnja svakog mog romana –  potrudim se da pročitam knjige svetih otaca koje govore o toj temi. U romanu „So zemlji“ bavila sam se teološkom temom – mučeništva i čudotvorenja. Osim pomenutih izvora, imala sam čast da me je primio vladika Atanasije Jeftić u Tvrdošu, a on je najbolji poznavalac života Svetog Vasilija – i sam mnom je podelio nešto od tog znanja. Takođe, kao i uvek kada pišem, obišla sam mesta vezana za život junaka svog romana. Bila sam na svim mestima na kojima je živeo Sveti Vasilije – od njegove rodne kuće u selu Mrkonjići, prošla sam celo Popovo polje, bila u manastiru Zavala,Tvrdošu, u manastiru Župa nikšićka… Bilo mi je fascinantno saznanje da su freske u manastiru Zavala i danas one iste koje je 1619. godine uradio znameniti Georgije Mitrofanović Hilandarac i da ih je iste takve svojevremeno posmatrao i Sveti Vasilije. U Mrkonjićima sam upoznala Neđa Boškovića, koji mi je poklonio kesicu bobica sa košćele i ja sam svakog dana, između molitve i početka pisanja, uzimala po jednu bobicu i na taj način ostvarila neku molitvenu vezu – i sa Svetim Vasilijem i sa tim krajevima u kojima je ponikao i gde je živeo. Takođe, molila sam se majci Svetog Vasilija, zato što svaka majka najbolje poznaje svoje dete – molila sam se da mi osvetli njegov lik i pokaže mi kakav je on zaista bio, tu njegovu ljudsku i ličnu crtu njegove ličnosti i života. Otud i oni detalji koji su mnogim čitaocima potresni a vezani su za njegov odnos prema majci. Kao što su i mnogi sveti oci govorili da su majke bile najvažnije za formiranje njihove duhovnosti – tako mislim da je bio slučaj i sa majkom svetog Vasilija Ostroškog. Naravno, bila sam i pod Ostrogom, prošla svu bjelopavlićku ravnicu, videla i mesto gde je bio brest pod kojim je voleo da sedi Sveti Vasilije i od kojeg se, proverila sam, vidi Ostrog. Bila sam i kod vodenice koju je on osveštao i blagoslovio da voda nikada ne usahne, što nikada i nije – a to je zaista čudo za ove krševite predele. Videla sam crkvicu koju je zidao svojim rukom, pokazali su mi i zaveštajno pismo Svetog Vasilija i dozvolili da ga dotaknem svojom rukom… Dok sam se jednom prilikom molila pored moštiju Svetog Vasilija, monah koji je čuvao mošti rekao mi je da stavim svoju ruku na njegovu. Ja sam to učinila, apsolutno potresena, svesna da svojom grešnom rukom dodirujem sasud Duha Svetoga – i strašno sam plakala i ponavljala – Pomozi ti, sveti, meni grešnoj. I to je bila moja molitva tokom pisanja knjige „So zemlji“.

Je li bilo stvaralačkih kriza, strepnji od reakcije čitalaca? Prvi među njima je i mitropolit  crnogorsko-primorski Amfilohije, koji još u rukopisu čita sve vaše duhovne knjige. Ili, recimo, reakcije sadašnjih monaha ostroških – da li će i kako prihvatiti knjigu?

– Naravno da je bilo strepnji. Uvek kad pišem imam tu strepnju – da li sam jasno shvatila i dobro razumela da je trenutak da se piše knjiga o nekoj svetoj ličnosti. I da li sam dobro  shvatila da sam ja ta koja bi trebalo tu knjigu da napišem. Takođe, tokom rada na knjizi uvek je bilo strepnje – da li to radim na pravi način. Posebno kada je trebalo da pišem o osećanjima i molitvama Svetog Vasilija. I kad god bih osetila da imam neku nedoumicu, strah – ja sam se javljala ocu Romanu ili ocu Sergiju, ostroškim monasima, i molila ih da se pomole za mene našem svetitelju. I oni su zaista to uvek činili. I ja bih se posle toga uvek osetila osnaženo i bolje. Prvi čitalac mog rukopisa je moj muž, koji moje knjige čita još tokom pisanja. Važan mi je taj njegov prvi utisak. Kad završim rukopis – on ide kod mitropolita Amfilohija. Uvek postoji strepnja da nisam napravila neku kanonsku grešku, da sam nisam ogrešila o tu svetu osobu o kojoj pišem. Osećam veliku zahvalnost što mi je mitropolit dao tu slobodu da mogu da ga zamolim da pročita moj rukopis i da proveri da nisam naporavila neku pogrešku. I kad mi mitropolit da blagoslov – onda znam da sa knjigom mogu da izađem i pred ljude i pred Boga. Odahnula sam kada je mitropoli za knjigu „So zemlji“ kazao – Dobro ste ovo napisali. Druga strepnja bila je da ne izneverim svoje čitaoce, posebno one koji vole i poštuju Svetog Vasilija Ostroškog. Jedno je pisati o svetiteljki iz 9. veka iz Vizantije – za nju naši ljudi nisu toliko vezani, a posve drugo pisati o nekom ko je toliko voljen – kao što su Sveta Petka ili Sveti Vasilije. I onda su počele da mi stižu reakcije čitalaca – sve su bile vrlo pozitivne, ljudi su bili oduševljeni. Tada sam mogla još jednom da odahnem… Najposle, kada je mitropolit Amfilohije na beogradskom sajmu knjiga kazao da bi moja knjiga o Svetom Vasiliju trebalo da se prodaje i pod Ostrogom – za mene je to bila i definitivna diploma da je knjiga uspela…

Šta nam danas Sveti Vasilije poručuje, u vremenu sve veće otuđenosti od Isusa Hrista i bližnjih, sve jačih napada na jedinstvo pravoslavlja u cijelom svijetu, kao i sve izraženije duhovne podjele u Crnoj Gori, u kojem se i manastir Ostrog našao na udaru?

– Vrlo je jednostavno odgovoriti na pitanje šta nam Sveti Vasilije poručuje. Jer, čitav njegov  život, sve što je govorio i radio i ono zbog čega je trpeo – i od muslimana, i od katolika, i od svojih ljudi: i monaha i mirjana – sve je to bilo iz jednog jedinog razloga: zato što je čuvao veru pravoslavnu, što se borio za čistotu i opstanak čiste vere pravoslavne, čuvajući na taj  način dušu svog naroda. Dakle, njegova poruka je vrlo jasna, aktuelna je i ovo vreme i u svim vremenima, a glasi: da ne smemo da dozvolimo da nas uplaše pretnje, niti zavaraju obećanja, da ne smemo, kako je to lepo rekao naš narod – da prodamo veru za večeru. Nije čudo što u našim krajevima takav atak na Srpsku pravoslavnu crkvu kreće iz Crne Gore. Sigurno ste, čitajući knjigu, zapazili ono pismo pape jednom od propovednika Unije, koji kaže: mi moramo da uđemo u Crnu Goru – Crna Gora je kapija kroz koju se ulazi u srpske zemlje. Dakle, ponovo se udara na ista vrata i pokušava da prođe na istu kapiju. Verujem da i u ovom vremenu postoji čovek koji je dostojni naslednik i Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog – a to je mitropolit Amfilohije.

„Petkana“ je prva knjiga iz vašeg duhovnog ciklusa. Koliko ste se promijenili pišući o pravoslavnim temama?

– Mnogo sam se menjala. Moja prva velika životna promena desila se kad sam pisala roman „Petkana“. Nailazila sam na odgovore na pitanja koja sam postavljala sama sebi, naučila sam da bolje razumem i da više volim  druge ljude. I postala sam bolji čovek. Tokom vremena, ulazeći sve dublje, otkrivajuće svu lepotu pravoslavne vere – a sa svakom novom knjigom koju sam pisala, čitala sam nove knjige svetih otaca i bavila se novom temom iz teologije i novim periodom naše istorije – ja sam se i obrazovala i duhovno obogaćivala. I kroz to obrazovanje dobila sam predstavu o nekom kontinuitetu određenih stvari koje su se dešavale kroz vreme i koje nisu nove u ovom našem vremenu.

„So zemlji“ je prva knjiga Ostroškog trimirja. Teološka tema ovog romana je mučeništvo i čudotvorenje. Koja će biti tema naredne knjige?

– Više volim da pričam o onome što sam uradila, nego o onome što radim ili bih volela da radim. Već nekoliko meseci radim na novom romanu iz „Ostroškog trimirja“, a sve što želim da kažem o tome je da je to „Ostroško trimirje“ zamišljeno kao jedan ciklus knjiga o ljudima i događajima, zasebnih priča koje su među sobom povezane Svetim Vasilijem i Ostrogom.

Jeste li pomišljali da pišete roman o blaženopočivšem patrijarhu Pavlu, na čiji ste prijedlog, kao jedina žena dosadašnji dobitnik, odlikovani Ordenom Svetog Save za djelatnu ljubav prema Svetoj majci Crkvi?

– Za mene je to bila velika radost i velika čast. Pišem za čitaoce, ali mi mnogo znači podrška Srpske pravoslavne crkve. I taj orden doživela sam kao veliku podršku… Ne planiram da pišem o patrijarhu Pavlu, o njemu je dosta pisano. Bio je naš savremenik i ljudi su ga dosta poznavali. Kao što mi pišemo o velikim ljudima naše prošlosti, verujem da izuzetan čovek, kakav je bio patrijarh Pavle, čeka nekog svog budućeg pisca, kroz nekih pedeset godina…

Uspješno ste zakoračili i u svijet dječije literature?

– Istražujući za pisanje romana „ I onda je došla dobra vila“ videla sam čemu su sve izložena naša deca u današnjem  vremenu, kako im se laž podmeće kao istina, kako im se kroz neke vesele priče i šarene slike podmeću neadekvatne, pa čak i sektaške poruke. Onda sam odlučila da pišem priče za decu, koje će biti lepe i uzbudljive kao bajke, ali koje će dotaći dečije duše i pomoći im da postanu bolji ljudi.

Za više od tri decenije uspješnog stvaralaštva napisali ste 15 romana, dječije knjige, priredili ste zbirke duhovne poezije, bilježite milionske tiraže i neprikosnoveno vam pripada titula najčitanijeg srpskog pisca u posljednje dvije decenije. U čemu je tajna?

– Tajna je u milosti Božijoj. U svakom trenutku svesna sam da sve to – i talenat za pisanje, uslove za rad, nadahnuće da te knjige budu ovakve i milost da pišem o tim velikim i svetim ličnostima naše istorije i naše vere, i čitaoce koji vole te knjige – sve mi je to Bog dao. I u svakom trenutku sam svesna da je sve to lepo što je Gospod dao meni – mogao dati i nekom drugom. I zbog toga sam beskonačno zahvalna.

IZVOR: Radio Trebinje

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar




* Zakon o javnom informisanju – član 38: Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.

Mišljenja iznijeta u komentarima privatno su mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Slobodna Hercegovina