ЛИНГВИСТИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ: Како су комунисти утицали на српски језик

ЛИНГВИСТИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ: Како су комунисти утицали на српски језик

  • Упор­но и ар­гу­мен­то­ва­но за­сту­па­ју­ћи сво­је ста­во­ве, Ка­ра­џић је по­ло­ви­ном XIX сто­ле­ћа про­кр­чио пут сво­јој ре­фор­ми. Она је има­ла ши­рок кул­ту­ро­ло­шки до­мет, да­ју­ћи зна­ча­јан до­при­нос учвр­шћи­ва­њу срп­ске на­ци­о­нал­не све­сти. Иако је жи­вот про­вео у про­го­ни­ма и оску­ди­ци, а ње­го­ва де­ла че­сто би­ла кри­ти­ко­ва­на и за­бра­њи­ва­на, у Ка­ра­џи­ћу су сле­де­ће ге­не­ра­ци­је ви­де­ле осни­ва­ча на­у­ке о срп­ском је­зи­ку, осни­ва­ча срп­ске ет­но­гра­фи­је, па и пр­вог ори­ги­нал­ног пи­сца са­вре­ме­не срп­ске исто­ри­је.

Vuk_Karadzi

Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера: Извор: Википедиа

Од дру­ге по­ло­ви­не XIX сто­ле­ћа бур­ни по­ли­тич­ки до­га­ђа­ји до­но­си­ли су на на­ци­о­нал­ном и (со­цио)лин­гви­стич­ком пла­ну на про­сто­ру ко­ји је Ка­ра­џић сма­трао је­зич­ки (па и ет­нич­ки) срп­ским бит­но дру­га­чи­је на­ци­о­нал­но‑лин­гви­стич­ко про­фи­ли­са­ње.

По­сле Ка­ра­џи­ћа, у за­но­су бу­ду­ћег ју­го­сло­вен­ског је­дин­ства, нај­пре су ак­тив­но раз­вод­ња­ва­не на­ци­о­нал­не раз­ли­ке из­ме­ђу Ср­ба и Хр­ва­та („Ср­бо‑Хр­ва­ти“), по­себ­но у не­срп­ским сре­ди­на­ма, а тер­мин срп­ски је­зик би­вао је, у скла­ду с ти­ме, све ви­ше по­ти­ски­ван и под­во­ђен под ма­гло­ви­те лин­гво­ни­ме, као срп­ско­хр­ват­ски / хр­ват­ско­срп­ски и сл. Ус­по­ста­вље­на је на­уч­но‑по­ли­тич­ка па­ра­диг­ма по ко­јој је за­јед­нич­ки „срп­ско­хр­ват­ски“ је­зик са­да об­је­ди­ња­вао тзв. што­ка­ви­цу, ча­ка­ви­цу и кај­ка­ви­цу, иако су и да­ље Ср­би би­ли са­мо „што­кав­ци“, ма­кар се њи­хов удео у овом лин­гви­стич­ком кор­пу­су све ви­ше сма­њи­вао.

Ова­квим при­сту­пом обе­ле­жен је ју­го­сло­вен­ски, по­себ­но ко­му­ни­стич­ки пе­ри­од, ма­да ће ње­го­ви ре­ци­ди­ви по мно­гим пи­та­њи­ма у ср­би­сти­ци оста­ти до да­нас. Сла­бље­њем СФР Ју­го­сла­ви­је и ње­ним рас­па­дом кра­јем ХХ сто­ле­ћа, уз оби­ла­то спољ­но ме­ша­ње, лин­гви­стич­ким ин­же­ње­рин­гом се на овом про­сто­ру, по­ред те­жње да се учвр­сти хр­ват­ски књи­жев­ни је­зик, ра­ди на ства­ра­њу и дру­гих по­ли­тич­ких је­зи­ка, бо­шњач­ког и цр­но­гор­ског. У срп­ским зе­мља­ма из­ну­ђе­ни по­вра­так срп­ском је­зи­ку ср­би­сти­ку је углав­ном за­те­као не­спрем­ну, уз стал­не спољ­не, па и уну­тар­ње при­ти­ске да се ба­шти­на срп­ског је­зи­ка све­де на ср­би­јан­ску ека­ви­цу, тач­ни­је, оне ср­би­јан­ске обла­сти ко­је на­ста­њу­ју пра­во­слав­ни.

Сво­је­вре­ме­но по­пу­шта­ње срп­ске лин­гви­стич­ке на­у­ке под при­ти­ском по­ли­ти­ке ју­го­сло­вен­ства не­сум­њи­во је зна­чи­ло од­сту­па­ње од Ка­ра­џи­ће­вог уче­ња и по­др­шку ства­ра­њу ни­за књи­жев­но­је­зич­ких ва­ри­ја­на­та на срп­ском је­зич­ком про­сто­ру. На по­тре­бу раз­два­ја­ња лин­гви­стич­ког од по­ли­тич­ког при­сту­па ука­зи­вао је још Ф. Ми­кло­шич (1813–1891), про­фе­сор ка­те­дре за сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју у Бе­чу; он је до­след­но бра­нио Ка­ра­џи­ћев фи­ло­ло­шки при­ступ, раз­ли­ку­ју­ћи срп­ски је­зик од хр­ват­ског она­ко ка­ко их је раз­ли­ко­вао Ка­ра­џић. Оту­да је у ју­го­сло­вен­ском, по­себ­но ко­му­ни­стич­ком пе­ри­о­ду Ка­ра­џи­ће­вом уче­њу при­сту­па­но се­лек­тив­но, а у по­је­ди­ним де­ло­ви­ма оно је и кри­во­тво­ре­но.

Ипак, Ка­ра­џи­ћев при­ступ пи­та­њу рас­про­стра­ње­но­сти срп­ског је­зи­ка го­то­во ни­ка­да ни­је у пот­пу­но­сти од­ба­чен и ни­је остао без сво­јих след­бе­ни­ка (ме­ђу Ср­би­ма: Ђ. Да­ни­чић, Ст. Но­ва­ко­вић, Љ. Сто­ја­но­вић, П. Ми­ло­са­вље­вић, Д. Пе­тро­вић, Р. Ма­ро­је­вић, М. Ко­ва­че­вић, Ј. Сто­ја­но­вић и др.). Ови ауто­ри ће, ма­ње или ви­ше до­след­но, пра­ти­ти Ка­ра­џи­ће­ву иде­ју о срп­ској је­зич­кој при­ро­ди сре­ди­шње ју­жно­сло­вен­ске обла­сти. Нај­зна­ме­ни­ти­ји срп­ски лин­гвист дру­ге по­ло­ви­не ХХ сто­ле­ћа и вр­стан по­зна­ва­лац ју­жно­сло­вен­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је Па­вле Ивић (1924–1999), оце­њу­ју­ћи, нпр., од­но­се са­вре­ме­ног срп­ског и хр­ват­ског књи­жев­ног је­зи­ка пре­ма соп­стве­ној ди­ја­ле­кат­ској ба­зи и књи­жев­ној тра­ди­ци­ји, ис­та­као је да је срп­ски књи­жев­ни је­зик за­и­ста срп­ски по свом по­ре­клу, док хр­ват­ски књи­жев­ни је­зик по ве­ћи­ни сво­јих ка­рак­те­ри­сти­ка ни­ти је по­ве­зан с хр­ват­ским ди­ја­лек­ти­ма ни­ти са ста­ри­јом хр­ват­ском књи­жев­ном тра­ди­ци­јом (P. Ivić, Lan­gu­a­ge plan­ning in Ser­bia to­day, In­ter­na­ti­o­nal Jo­ur­nal of the So­ci­o­logy of Lan­gu­a­ge, 151, Ber­lin – New York 2001, 8).

Не­сум­њи­во, раз­ли­чи­ти по­ли­тич­ки за­хва­ти и дик­та­ти ни­су бит­ни­је на­ру­ши­ли ви­ше­ве­ков­ни кон­ти­ну­и­тет у по­и­ма­њу срп­ског је­зич­ког и ет­нич­ког про­сто­ра од стра­не срп­ског на­ро­да и ње­го­вих во­де­ћих ин­те­лек­ту­а­ла­ца. И не са­мо срп­ског. На не­ке при­ме­ре сам имао већ при­ли­ке ов­де ука­за­ти, а за­вре­ђу­је па­жњу још је­дан при­мер за крај. На по­ли­тич­кој ма­пи на­ста­лој пре тач­но сто го­ди­на Лон­дон­ским спо­ра­зу­мом (1915), пла­ни­ра­не гра­ни­це Ср­би­је (тј. Ср­би­је и Цр­не Го­ре) ни­су пред­ста­вље­не мно­го дру­га­чи­је од оних срп­ских ет­нич­ких гра­ни­ца ко­је је упра­во фи­ло­ло­шком ме­то­дом, и углав­ном уз по­др­шку та­да­шње европ­ске на­у­ке, оме­ђио Вук Ка­ра­џић.

Ср­би­ји и Цр­ној Го­ри су тим до­ку­мен­том с по­чет­ка Пр­вог свет­ског ра­та та­да­шњи са­ве­зни­ци по­ну­ди­ли Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, Сла­во­ни­ју и ју­го­и­сточ­ну Дал­ма­ци­ју – да­кле срп­ске ет­нич­ке про­сто­ре. Ови и број­ни дру­ги исто­риј­ски по­да­ци мо­гли би упот­пу­ни­ти сли­ку о Ка­ра­џи­ћу и ње­го­вом де­лу, те и от­кло­ни­ти не­га­тив­не сте­ре­о­ти­пе о ње­му ко­ји­ма да­нас ро­бу­је део за­пад­не лин­гви­стич­ке ли­те­ра­ту­ре.

 

Извор: Политика 
Аутор: Првослав Радић, про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина