КОМИТСКО СРПСТВО И ДУКЉАНСКЕ СМУТЊЕ: Гатачки комита Радоје Црногорац (1844-1924)
НАСЛОВИ

КОМИТСКО СРПСТВО И ДУКЉАНСКЕ СМУТЊЕ: Гатачки комита Радоје Црногорац (1844-1924)

Сјенима Михајла Видаковог Црногорца (1936-2018), 
комитског потомка, врлог братственика и
рјечитог сабјеседника, којем дугујем захвалност
за пружена сазнања о нашим прецима

Аутор текста: Раде Црногорац, комитски потомак

Писати о времену страдалничком, али епском и  јуначком; времену када је војска кренула у сеобу, из које се, побједоносно, преко Солунског фронта, вратила на врата своје отаџбине; времену крви, јунаштва мучеништва, али и времену патњи поробљеног народа током шуцкорских репресалија и злогласне шпањолске грознице; којима се придружио „сјевер празноврећа“, како су називали вјетра узрочника неродних ратних година, када је земља – згранута размјерама злочина – затворила своје поре, не допустивши сјемену да никне; писати, дакле, о таквом времену, нарочито са стогодишње дистанце, представља тешку, али обавезну, дужност, која аутору ових редова нарочито припада стога што су његови преци узидали своје животе, бранећи основне принципе људске слободе и човјековог достојанства – као херцеговачки комити током Првог свјетског рата.

Радоје Михајлов Црногорац, ђед мојег прађеда, дакле, мој предак,  рођен је 1844.године под Сомином, гдје се његови ђедови – синови Мијата Рогановића – доселише са оцем из црногорских Цуца, најприје у подножје Сомине, а затим у Старе Дулиће, село приљубљено својим осојним крајем уз црногорску границу, у срезу гатачком. Непокоран и слободољубљив, Радоје се 1904, у својој шездесет четвртој години, одметнуо у планину Сомину, на територију Црне Горе, гдје почиње његово комитовање, које је трајало пуних четрнаест година. Старац необичне виталности и животне снаге, почео је нападати аустријске жандаре и плијенити шуцкорске пошиљке.

Угледни голијски хроничар, Обрад Вишњић, у својој знаменитој књизи „Голија и Голијани“, најсликовитије описује, у једној реченици, Радојев карактер: „Мало је мушкијех очи смјело ући тамо гдје је улазио Радоје Михајлов Црногорац.“ Његов горштачки карактер, својствен динарском човјеку, одредио је животни пут овог необичног човјека. У Сомини је живио, у инокоштини и чамотињи, пронашао је своје гнијездо слободе. Биле су то гладне године. Момци су одлазили вапором у печалбу, у Америку, Јужну и Сјеверну; намјерници су трбухом за крухом, да би прехранили породице, замицали преко океана, и враћали се, кад је отаџбина звала. Радојевог најстаријег сина Сима, печалбара у Аргентини,  1912.године, дочекао је позив црногорског краља Николе да сви Црногорци из свијета похитају у ослобођење гордог Скадра, старе српске престонице. Симо, као обвезник црногорске војске, вратио се из Аргентине у Херцеговину, одакле је требало да се пријави као добровољац.

Но, како је ондашња „пророчка књига“ звана „Вјечити календар“, Симу предвиђала да ће живјети деведесет година уколико преживи четрдесету годину живота – до које га јуре „нож или пушка“ у рукама смрти, његов отац Радоје у шездесет и осмој години живота, заповиједио је сину да не иде на Скадар. Сам је Радоје заметнуо пушку и отишао на ратиште, гдје се задржао до заузећа Скадра. О његовом ратничком држању рукописно свједочанство је оставио скадарски борац Спасоје Љумовић, изражавајући  током разговора у новосадској болници са Радојевим унуком, др Велимиром Црногорцем, своје дивљење према виталном старцу који је пробијао турске жице и ускакао у шанчеве опсједнуте скадарске тврђаве, остајући крај црногорског топа са запетим оружјем и онда када се војска, пред турским ударима, повлачила на резервне положаје.

Из скадарског рата, Радоје се вратио у Сомину, донио московку – чувену руску пушку – чије се заобљено зрно пробијало кроз најдебља букова стабла и усмрћивало скривене непријатеље.  У то доба, Симо се оженио Милицом Мандић из Нових Дулића, и 1913.добио сина Петра, а нешто доцније, и шћер Милосаву. Почетак Првог свјетског рата, Радоја је дочекао у Сомини.

Шуцкорско доба

Сви моји преци – браћа Радоје, Томо, Вуле, Спасоје и Мирко, као и Радојеви синови Симо, Ђуро, Аћим и Видак – избјегли су служење војног рока у аустријској војсци: Вуле и Спасоје су испраћени пушчаном паљбом током бјекства из касарне у Домановићима, а Радоје никакав сусрет са солдатима није имао, осим преко нишана. Спасоје је  након бјекства из аустријске касарне, прешао црногорску границу и одселио на Бајов Камен у Голији. Као житељи приграничног краја између Аустро-Угарске и Црне Горе, Михајлови синови, рађали су се, углавном, далеко од стародулићког огњишта, на соминским чаирима, пошто се дио њихове земље – нарочито чаири, налазио у саставу Црне Горе. Непокорни и слободољубљиви, одбијали су сарадњу са окупационим властима, а цијену су плаћали.  Заштитни добровољачки одреди, шуцкори (Schutzkorps), као гранична, патролна пјешадија окупационе власти, сачињени, од муслиманских добровољаца, били су главне оперативне формације на простору Херцеговине. Продужена шуцкорска рука, уз извјесне надокнаде, била је разграната мрежа шпијуна, подмићених или застрашених Срба, који су имали задатак да посматрају и уходе потенцијалне српске побуњенике.  Због једне неопрезне ријечи Радојевог сина Видака, током анексије, ухапсили су шуцкори и заточили у самици аустријске тврђаве на Гату, гдје је био свезан у квргу, и мучен од руке издајничког српског сина – извјесног Поповића.

„Пипни га, Ђуро!“

Скупа са синовима Видаком, Аћимом и Ђуром,  и браћом Вулом (перјаником, књажевим повјереником за Голију и Бањане), Томом и Мирком (доцније Солунцем) , Радоје ступа у Гатачки батаљон Херцеговачког одреда Црногорске војске. Пошто Радојев брат Мирко није успио смијенити стражу због невремена, командант Вукомановић је наредио да га оседлају и свежу за једно дрво, што је представљало сурову казну, али и беспримјерну увреду. Током покушаја извршења казне, Радојев син Ђуро је ваљао камен под ногом. И тада се чуо Радојев глас: „А, пипни га Ђуро.“ Ђуро је зграбио камен и њиме ударио  Вукомановића у главу, након чега се неколицина војника, ногама устрвила на својег заповједника, а Радоје је разбио његову пушку о литицу. Гатачку бригаду, Радоје је са синовима и браћом испратио до Никшића, одакле се вратио у Сомину. Било је то концем 1915.године. У Сомини Радоје наставља, а његови синови Ђуро, Аћим и Видак, као и браћа Вуле и Томо,  почињу  комитовање, против аустријског завојевача. Њихов витешки живот у Сомини, под пећинским сводом, гдје владају студен и мемла, у неколико стихова, пишући „Споменицу Вулу Црногорцу“, описује голијски епски пјесник  Јанко Пуровић Сомински:

„Гдје их судба мученичка гледа
Под крилима снијега и леда
Снијег пада – а мећава дува
Ал’ брат брату вјерно стражу чува.“

„Кад ме видиш – тада ми се надај!“

Током Првог свјетског рата, командир аустријске постаје на Брљеву – надомак црногорске границе – био је вакмајстор Милан Почуча, лички Србин и, могло би се рећи, оновремени насљедник Омер-паше Латаса, такође Србина из Лике, чију је окрутну руку добро упамтила Херцеговина.  Током своје службе, Почуча је, између осталог, био задужен за ликвидацију комитске групе Радоја Црногорца. За Радојеву главу расписана је потјерница и понуђена награда од стотину дуката. Један Радојев јатак – извјесни Машан, чије презиме нећемо помињати, прихватио је Почучину понуду и дошао на Брљево да уговори начин издајства. Почуча му је дао бочицу отрови и рекао: „Ево ти, Машане, отров, да им сипаш у храну. Али добро запамти: ако их потрујеш добићеш дукате; ако претекну живи, послаћу патролу да ти запале кућу, а тебе скупа с цијелом фамилијом, у ланце оковати и послати у логор да окапате.“ Машан се сложио са понудом, однио отров и неколико дана доцније позвао Радоја на вечеру. Радоје је рекао да ће доћи, а комита Аћим, на Машаново питање кад их може очекивати, додао: „Кад ме видиш – тада ми се надај!“ Тек што је Машан отишао са Брљева, вакмајстор Почуча је позвао познатог комитског јатака, Вучету Вујачића из Голије, знаменитог голијског домаћина, и саопштио му: „Сад је Машан однио отров да отрује Радојеве комите.“ Кад је Вучета излазио, Почуча му је опалио шамар и додао: „Реци им да сам ти ја рекао за Машана.“ Вучета је тако и учинио. Комити нијесу отишли код Машана на вечеру, а Почуча је Машана и његову породицу, послао у зенички логор, одакле је, ваљда, само једно Машаново дијете изнијело живу главу. Радојеви комити били су страх и трепет за аустријске патроле. Правили су засједе, ликвидирали шуцкоре, плијенили њихову имовину и водили герилску борбу против окупатора. Стога је Почуча, престрашен комитским нападима, својом дојавом покушао спасити сопствену главу, јер није могао знати гдје га може дочекати комитска рука и погодити комитско зрно. Непрестано су шуцкори покушавали уништити комитску групу Радоја Црногорца. На буковим гранама су вјешали затроване пршуте, на јеловим гранама – звоне и чактаре, само да би потровали или побили непокорне соминске комите. Али, опрез је био најбољи комитски јатак. Зиме су проводили у соминској пећини, у најкршевитијим планинским предјелима, скоро недоступним људској нози. Једини проходни прилаз њиховој пећини био је преко снијежнице – над којом се надвијала провалија  – преко које су навалили балван – покретни мост да би улазили у своје скровиште. У случају шуцкорског напада, требало је само гурнути балван у снијежницу и тако створити довољно трајну одступницу. Страже су држали даноноћно, говорили су шапатом. Дању су ложили тиху ватру и затварали све пећинске отворе да их дим не би одао. Током ноћи, врата су такође била затворена, тако да се ван пећине жар са огњишта није могао примијетити. Говорили су шапатом, не само током комитовања, него и доцније, на слободи. Без расправа и галаме, обављали су свој посао. Такви су били након ослобођења. Наиме, краљ Александар је соминским комитима додијелио статусе солунских добровољаца, и поклонио им земљу у Панчевачком Риту, коју никада нијесу користили. За своју државу су жртвовали све што су могли – а од ње нису тражили ништа. Њихову земљу у Панчевачком риту национализовала је комунистичка власт, а реституцију није могуће извршити до дана данашњег.

Црногорске шићарлије

Током рата, Радоје ће ступити у контакте са црногорским комитима, нарочито са дружином Маја Вујовића чији је припадник био, и Радојев рођак, Душан Рогановић из Цуца. Једном приликом, скупа са дружином извјесног Ђукановића, сомински комити свратише код једног Радојевог јатака, гдје бијаху угошћени: обилно вечераше и добише нешто хране „успут да се нађе“. Кад су полазили, један комита из Ђукановићеве дружине, украде једну дубину из домаћиновог уљаника, што је изазвало велику свађу између Радоја и Ђукановића. Украсти дубину меда од домаћина који је комите претходно угостио, био је недопустив чин вриједан презира, због чега је настала свађа између Радоја и Ђукановића, окончана „без крви“, прекидом сваке сарадње са лоповском црногорском дружином. Стара катунска навика да се пође у Херцеговину, направи пљачка, и врати дома, без бриге о посљедицама које ће тамошњи Срби подносити, била је позната Херцеговцима из ранијих времена. Постоји једна живописна анегдота о разговору двојице Катуњана – шићарлија поводом забране књаза Данила да се плијене турски брави по Херцеговини. „Не могу се више отимати турске овце“, рекао је један.  „А могу ли бањске и граовске?“, узвратио је други, мислећи на стоку своје српске браће, Бањана и Граховљана. (Грахово након Битке на Граховцу 1858. улази у састав Црне Горе, Бањани дјелимично 1860, а коначно 1878.) Тако се, нажалост, у гладно доба Великог рата, дешавало да чете црногорских комита ускачу у Херцеговину и плијене туђу имовину – не разабирајући превише да ли је српска или муслиманска. Због нечасних чинова појединих црногорских комита- а нарочито током тзв.Црногорске буне, када су разбојничке хорде Маја Вујовића и других лопужа, чиниле разна непочинства широм Горње Херцеговине, комитско звање било је укаљано, и разумије се, након страхота Другог свјетског рата, пало је у заборав.

Вјешање Срба у Автовцу

Симо Радојев – пред стрељачким стројем

Почетком 1916.године, аустријске окупационе власти, преко домаћих сарадника, испостављају Симу понуду да се повуче из очеве дружине, и посвети својој породици у Дулићима, уз напомену да му се ништа неће десити. Уцјењивачки карактер аустријске „понуде“, нарочито због младе невјесте и мале дјеце – изложених свакојаким шуцкорским пријетњама, приморао је Сима да напусти своје комите. Отац и браћа су узалудно убјеђивали Сима да иде у „голу погибију“, и на крају, при Симовом поласку, отац је сину поручио: „Нећемо се никада више виђети.“ Нажалост, тако је и било. Чим се спустио у Дулиће, аустријска патрола је ухапсила Сима Радојевог, спровела га у автовачки логор, и покренула судски процес. Све Србе, заточене са Симом у Автовцу, аустријске власти ће објесити исте године, а Сима, спровести у злогласну мостарску тамницу звану „Ћеловина“, изграђену 1881, по пројекту чешког инжењера Максимилијана Давида. Судски поступак је трајао неколико мјесеци. Пронађени су лажни свједоци и Симо је осуђен на смрт. Један Мандић, очевидац Симовог трагичног свршетка, препричао је његово стријељање: „Умио се водом, засукао бркове и сасвим опуштен  – као да иде у сватове – изашао пред два војника задужена да изврше смртну казну.“ Колико је његово држање било храбро и достојанствено, колико су његове лијепе црте лица и изванредна висина, складно поклопљена са његовим горштачким стасом , биле задивљујуће у том тренутку, најрјечитије говори дрхтање пушака у рукама аустријских солдата, и напокон, њихово одбијање да пуцају у таквог човјека.

Њихов претпостављени, потпуно избезумљен због непослуха, наредио је извођење цијелог стрељачког вода. Ни то није поколебало Сима Радојевог. Мирно и достојанствено, без икакве промјене на равнодушном изгледу његовог лица, гледао је у своје џелате, а преко њихових рамена, истовремено, у посљедњим тренуцима својег живота, захватао видике вјечите борбе, улазио у „љетопис опширни вјечности“, у царство божанске слободе. Стријељан је о Тројичин-дану 1916, и предат земљи, без гроба и мрамора, у граду „робиње Неретве“.Својег чукунђеда могу замислити само пред стрељачким стројем: високог, лијепог, стаситог и усправног човјека, благе нарави и чврстог карактера, савршено достојанственог, уљудног, прибраног и величанствено надмоћног у часу сопствене смрти. Понекад ми  пред очима бљесне његов лик: кад читам Сјенкјевичев свевремени роман „Qуо вадис?“ – мени се причини његово лице у вјерно представљеним страдањима римских хришћана у Нероново доба; кад помислим на ријечи старца Вукашина, учини ми се да је Симо својим држањем изговорио „само ти дијете ради свој посао“, или, напокон,  кад помислим на било ког Србина, страдалог за вјеру и отачество своје, на његовом мученичком тијелу видим ране, а на лицу, чудесну, рекли бисмо јелинску, али ипак хришћанску, побједоносну, смиреност. И кад се из такве смирености, у судњем часу отме осмијех, он није циничан ни намијењен крвницима, – каквих је, додуше, било, а неки се и прославише. Скромност наших страдалника, није дозвољавала ни толико; тако да је тешко утврдити шта је у њима било веће: њихова благост или њихова скромност. Љубав и вјера иду заједно, а кад се додирну и стопе у једну непоремећену свјетлост човјековог духа – тада почиње радост вјечног живота.

Сомински крш

 

Симова жена Милица (Миња)  и малољетна дјеца Петар и Милосава, заточени су у аустријском логору у Зеници. Логоровање су преживјели, како је Миња говорила, захваљујући једном човјечном кувару, који је дјеци свакодневно одвајао из кухиње кришку хљеба и главицу лука. У исто вријеме, херцеговачки Срби су гладовали: потоње године рата бијаху сушне и јалове. Народ у збјегу, по планинским кршевима и урвалинама, заклањајући своју макању од шуцкорског терора, преживљавао је захваљујући коприви и сријемуши, двјема хранљивим биљкама. Стога ће Радован Бећировић Требјешки записати стихове: „Коприва је многога спасила, по томе се она огласила, па је треба на олтар метати, и на њојзи служит литургију, нека народ памти Аустрију.“ (Петар, Симов јединац, који није упамтио оца, завршио је Трупну подофицирску школу у Сарајеву 1935/36, учествовао у Шестојунском устанку гатачких Срба, и погинуо 1945. на Иван-планини, као командир партизанске јединице послате у њемачку засједу – у сигурну погибију. Петар је страдао у тридесет трећој години живота,   тако да ни Петров син, а мој ђед, Радослав, рођен 1944, није запамтио свог оца. Одрастао је са двјема удовицама, мајком Драгом (Лажетић)  и бабом Милицом (Мандић), које у два свјетска рата изгубише своје мужеве и, истовремено, из ратова изнијеше бол за својом страдалом браћом и очевима. Отац и син, Симо и Петар, страдали у два свјетска рата, немају гроба ни мрамора. Њихова страдања су појединачни примјери трагике херцеговачких Срба.)

На вјечитој стражи

Радојев син Ђуро, по сјећању његове браће, имао је умјешне руке: што је очима видио – то је од дрвета направио. Са браћом, оцем и стричевима, комитовао је у Сомини. Млад и неожењен, под велом ноћи, одлазио је у посјете својој дјевојци, намјеравајући да је ожени кад се рат заврши. Једног дана, његове руке су малаксале, а на тијело промијенило боју. Током ноћи, отишао је на стражу, наслонио леђа уз литицу, а лице уз пушку московку, и утонуо у сан. У таквом положају су га пронашла браћа – мртвог, вјечно уснулог, на посљедњој стражи. Сумњали су да је отрован, што није било могуће потврдити.  Истог дана су отишли по свјештеника, свезали му очи и довели га испред пећине. Ђура су покопали у једно широко удубљење у литици, испред пећине, и свјештеник је одслужио опијело. И данас, стотину година касније, Ђурова вјечита стража траје, испред комитске пећине. Умјесто Ђурове пушке, стоји Ђуров мрамор, са којег орлови полијећу у дуго кружење изнад комитске мајке – Сомине.

Шпањолица и крај рата

Гладно ратно доба на пустој и јаловој земљи, концем Великог рата, као пошаст из апокалиптичних представа, обиљежиће шпањолска грозница. Као да је народу мало страдања – трећина Срба је страдала на фронту, а уз та страдања, на Србина се обрушила шпањолица, отимајући живот мушким чедима у колијевкама, и мушкарцима уопште. Концем рата, шпањолица је покосила комиту Тома и његова три сасвим мала сина, чија имена нијесу позната. Немилосрдну жњетву над српским народом учинила су три јахача ондашње ратне апокалипсе: Аустро-Угарска, Глад и Шпањолска грозница. И зашто не рећи, наше комшије, шуцкори, муслимани и католици, са којима ћемо ступити у заједничку државу.

Моји комити, концем 1918.године, на позив Његовог височанства регента Александра, испостављеног свим црногорско-херцеговачким комитима, положили су своје оружје, вратили се на згаришта својих домова, и поново озидали своје огњиште. На њему су, испод четири стољећа српског луга, давно запретану ватру распирили и дочекали да угрију своје српске душе на жару крвљу окупане слободе.

И након Радоја – страх од Радоја

Када се крајем тридесетих година једна дулићка снаха, Пава Рогачуша, враћала из посјете својим сродницима у билећком крају , на путу је срела једну муслиманку из Куле Фазлагића. Пошто је була чула да је Пава удата за Црногорца у Старим Дулићима, упитала је да ли је жив комита Радоје. „Није Бога ми, умро је има петнаест година“. „А умро“, осмјехнула се була, и додала: „Е, још серу у гаће Куљани кад му се име помене.“

Тајна Радојеве пећине

Радојеви синови – Аћим и Видак – никада нијесу открили тачан положај комитске пећине. У њихову комитску пећину, током одступања из Херцеговине, скровиште су пронашли Алекса Тепавчевић и Димитрије Црногорац, потоњи четнички борци. У својој књизи „Борба за слободу“, Тепавчевић оставља  свједочанство: „Сада нам, док живимо у шуми, пада на памет Радојева пећина, о којој је стриц говорио да је нико не може пронаћи, толико је негдје скривена у гори и литицама! Нама се указала и та прилика, да потражимо Радојеву пећину. Ко је био Радоје Црногорац – питаће читалац. Причали су нам наши старији у селу, кад смо били дјеца, да се Радоје одметнуо у хајдуке са цијелом породицом – женом и сином; ваљда се плашио освете да му Турци не погубе сина, па је све своје диго у планину. Када смо једном свратили у Радојеву пећину (нама није било тешко да је нађемо), нашли смо у њој гомилу костију..Ако су биле од беговских волова, онда су кости старије од Херцеговачког устанка. Било је и других остатака од камена, којим је ограђивано огњиште. То је био музеј у планини од хајдучког живота  прије седамдесет и више година.“

Експедиција у потрази за комитском пећином

Прије десетак година, у четири наврата, подизали смо „експедиције“ у Сомину са намјером да пронађемо Радојеву пећину и кости прађеда Ђура, покопане поред пећине, у једном широком шкрипу, над којим је, по свједочењу његове браће, био побијен мрамор. Нисам имао ни десет година када се запутих, скупа са својим Црногорцима и другим пријатељима, да пронађемо скровиште чувеног чукунђеда. Корачање дубоком, кршевитом Сомином – гдје су све волујске и козије стазе, ако су икада и постојале, одавно зарасле, гдје се на сваки камен ногом опрезно ступа, гдје треба тек „измислити“ проходну путању,  пробијајајући се кроз густу шибљику, прескачући преко шкрипова, корачајући на ивици провалије, били су најегзотичнија путовања једног десетогодишњака. Комитску пећину и Ђуров гроб нијесмо пронашли.

Нисмо их пронашли, јер не желе да буду пронађени. Као да се комитска пећина заједно са комитским гробом измјестила из овог трулежног свијета да се настани поред Косова, Захумља, Диоклије, Рашке, Метохије и других свијетлих тачака у бескрајном, плавом кругу, гдје су васељенском хијерархијом, утврђени положаји завјетних земаља, пресељених из надземног свијета, далеко од очију приземног човјечанства. Ипак, остаје нешто на Сомини, близу срца, и даље, траје; јер, горе, на висинама које парају облаке, само слободарски трзаји човјековог срца могу изоштрити закржљала чула, која кроз шуштање вјетром ишибаног буковог грања начују јецаје живе заштитнице мајке Сомине, чија се свједочења могу пронаћи у страшном ритму епских пјесама, из којих недвосмислено откуцава вјековник некадашњег соминског земана, а нарочито страшних и поносних хајдучких дружина, непокорних комитских чета, гладних и жалостивих народних збјегова и цијеле соминске плејаде прогнаних и непокорних оновременика, док се њихова дјела, помисли и гласови необичном снагом планинског поретка стапају у једну складну и нераздвојиву химну опште слободе.

Побуњени разбојници нијесу комити!
(дукљанско прекрајање историје комитског покрета)

Нека црногорска браћа, (многи распамећени, црногорски комити, који су током Великог рата, под оружјем ратовали, од црногорске капитулације до повратка српске војске) нијесу положила своје оружје, него се одметнуше у планине, скупа са неколицином разбојника, те уперише „свијетло“ оружје на своју браћу,водећи неразумне туче од Божићне побуне на Цетињу јануара 1919, преко многобројних пљачкашких похода по Херцеговини и Брдима, да би трагично скончавали своје животе као разбојници, или да би, неколико година касније, напустили своје заблуде, попут Крста Зрнова Поповића, и били помиловани краљевим актом. Ово напомињем зато што желим нагласити да моји комити, гатачки и сомински, Радојева браћа и синови, нијесу учествовали у такозваној „Црногорској буни“, него се, остваривши свој циљ, а то је била слобода, вратише својим домовима. Што се тога тиче, комитско име могу носити само они црногорски и херцеговачки слободари који су остали на својој земљи и током аустријске окупације водили борбу против Ћесаревине.

Оним комитима који су учествовали у Божићној побуни и тзв.Црногорској буни након завршетка рата, може се приписати комитско звање за период рата. За њихова дјеловања након рата – устремљена против јединствене државе и против неприкосновене народне воље, –  недопустиво је тврдити да су била комитска, јер, напокон, у раздобљу од 1919.до 1924. побуњеник против сопствене, легитимне, државе, може само бити разбојник или терориста, али никако комита. У времену црногорске деартикулације, укидања одлука Подгоричке скупштине и осталих наказних чинова, који доприносе реализацији монтенегринског антисрпског пројекта, дужност је испоставити историјску истину, макар у облику, ове кратке повјеснице мојих предака, херцеговачких комита, чије комитско име, као потомак, морам штитити.

Стога, као комитски потомак, дукљогеним Монтенегринима – који покушавају држати монопол над комитским именом – најсрдачније препоручујем да своје микросепаратне фрустрације везују само и искључиво за  своју дрљевићевско-титоистичку претходницу, пошто им комитски покрет, нити комитска убјеђења, недвосмислено не припадају. Штавише, убијеђен сам да би комити – не само они који, попут мојих, положише оружје 1918, него и они накнадни одметници, уз све зеленаше, искључујући потоњег Кроата Секулу – заговорницима „црногорске самобитности“ и несрпског црногорства, најблаже речено, испоручили кундак у вилице.

 

Додатак: Злочини разбојника, бившег комите, Маја Вујовића

Политика, 15.августа 1925, објављује  текст под насловом „Чета Маја Вујовића“, који преносимо у цјелости:

„Старо и ужасно зло ове покрајине јавља се овог лета у свој јачини. За месец дана само, у једном малом срезу – у Гацку – пало је од разбојничке руке 9 људских глава, а истрага и потера за разбојницима није дала никакве резултате. Окривљује се за злочине чета Маја Вујовића из Црне Горе, који је код првих жртава у Гацку 13.прошлог месеца, оставио властима писмо да он коље муслимане из верских и патриотских разлога, а потписује се уз печат „Комитета за независност Црне Горе“. Тачно на месец дана после тога, понавља се исти случај, скоро на истом месту. Опет су заклана тројица муслимана из Гацка. Начелство среза невесињског добило је о томе следећу депешу од поглавара среза из Гацког: 12. о.м. на подне у општини Борач среза гатачког, непознати разбојници заклали су три муслимана и њихова вола, запалили им сено око кога су радили и отишли непознатим правцем. Молим одредите потере у вашем срезу. Становништво Горње Херцеговине врло је огорчено овим злочинствима и негодовање се протеже првенствено на власти које су отрпеле да кроз 6 година од ослобођења падне на разбојничке руке више од 25 исправних грађана наше државе, у срезу гатачком. Познато је целој Херцеговини да су муслимани среза гатачког увек живели у примерној слози са православним, и за аустријско време узимани су једнако таоци муслимани из Гацка, мучени по тамницама као и православни, а дали су неколико одличних националних радника и добровољаца (браћа Куртовићи, Сарићи, Хасанбеговићи, Тановићи, Звиздићи, Чампаре и други). То је био једини срез у Босни и Херцеговини где није било оне зле крви међу двоверном браћом као у другим местима, где је Аустрија више могла да позавади муслимане са православним. И док се у другим местима стари зли инстикти полако смирују и недаће рата заборављају, у Гацку се ето повело крваво коло, које неко мора пресећи. Најбоље ће бити, да пресеца онај ко је најпозванији за то. И што пре то боље. А крајње је време да се види ко то пролева крв мирних људи. Јер постоји једна тешка сумња да толико људи на један исти начин не може побити један човек или једна чета, а да не остави никаква трага за собом. А мала зла рађају она велика, са недогледним последицама.“ Н.Ч.

(Истог дана, „Политика“ извјештава да је 9.августа подигнут споменик краљу Петру у Трусини, под насловом „Први споменик краљу Петру у Херцеговини.“)

Једна историјска поука: зла коб наратива о помирењу
(извод из примјене интегралног југословенства)

У овом „Политикином“ тексту постоји више спорних мјеста. Није истина да није било „зле крви“ између гатачких Срба и муслимана, јер су многи муслимани били главни сарадници окупационих власти, задужени за шпијунирање побуњених Срба. Истина је да су муслимани учествовали у нечасним шуцкорским работама, због којих су, током рата, разумије се, крваво плаћали своје дугове.  На основу пријава муслиманских шуцкора 1914.године – у Автовцу је објешено 36 Срба. Злочиначке побуде шуцкорских потомака, најбоље описује примјер усташког крволока Џема Тановића, који 1941.на ријечи угледног Гачанина Филипа Старовића „Браћо муслимани, главна је слога!“, одговара позивом на геноцид, изговарајући ријечи: „Филипе, закаснио си, закаснио си за она кола људског меса говнима замазана; ја ћу то осветити.“ Наиме, Џемов отац Ариф, старјешина гатачких шуцкора, ликвидиран је након завршетка Великог рата, скупа са тројицом рођака, у Липнику. Недуго након Џемових ријечи почела је крвава серија муслиманских злочинстава: у јаму Голубњачу, почетком јуна, бачено је 136 корићких Срба, убијени су српски прваци, почело је етничко чишћење приграничног појаса – заустављено Устанком гатачких Срба, 6.јуна 1914. – првом, организованом, устаничком борбом против окупатора. Дакле, било је „зле крви“ током Великог рата: било је муслиманских злочина и било је српске правде! Међутим, захваљујући оваквим наводима ондашње „Политике“, можемо видјети колико је била снажна идеологија „интегралног југословенства“, неуспјешног краљевог покушања измирења народа на српску штету, сузбијања српског идентитета, уз истовремено бујање хрвартског националног програма, да би то исто југословенство имало епилог у Јасеновцу, Придворици, Јадовну, Корићкој јами и небројеним стратиштима широм заједнице „троименог народа“.

Монтенгринско фалсификовање комитских времена
(тумачи лажне прошлости)

У ауторском тексту дукљанског историчара Новака Аџића „Двије смрти црногорскога комите“ , наводе се дијелови поменутог „Политикиног“ текста од 15.авугста 1925. Аџић преноси дијелове текста у којима стоји да се за разбојничка убиства девет житеља гатачког среза, „окривљује чета Маја Вујовића из Црне Горе“, додаје да су жртве махом заклане, а да је Вујовић оставио писмо са печатом „КОМИТЕТА ЗА НЕЗАВИСНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ.“

У вези са садржином остатка писма, Аџић пише да се Мају Вујовићу „приписивало да убија муслимане из верских и патриотских разлога.“ Аџићу, дакле, није било ни на крај памети да помисли да један од усвојених предака његове мултикултуралне и мултиконфенсионалне „црногорске нације“ покушава оправдати пред српским народом своја разбојничка убиства – остављањем поруке да „муслимане коље из вјерских и патриотских разлога.“ Аџић такође наводи оптужницу против разбојника „комита“ Никчевића, Радојичића и Аџића, који су, код хана Мехмеда Џубура у близини Гацког 1.маја 1923. (…) жандарме Драгишу Јањића и Ћамила Хаџипашића, „заклали , оставивши цедуљицу са натписом: ОСВЕТА ЗА НАШЕГА ДРУГА ТОДОРА ДУЛОВИЋА.“ Умјесто закључка својих навода, Аџић у тексту оставља уметнуту слику Тодора Дуловића, и на њој, сентиментални опис: „Осветили га ратни другови у Источној Херцеговини.“ Пошто савремена дукљанска „историографија“ од разбојничких чинова прави романтичарске митове и покушава комитски покрет (пре)спојити са дрљевићевско-штедимлијским нацифашистичким работама – овај опширни текст, чији се задатак састоји у освјетљавању оклеветаног комитског покрета, закључујем (пре)поруком: „Веленазочна господо дукљанска, у комитски покрет, и комитско српство –  не дирајте, а са Мајом Вујовићем, и осталим крвожедним разбојницима, чините што вам је воља.“

 

И након свега
„Традиција је оно што остаје.“  Андрић

Остају сјећање и потомство, сјећање потомака и слава предака, један часни траг на окупираној земљи, на земљи изнова окупираној, недовршеној, земљи под протекторатом, земљи на којој и данас стоје границе против којих су се сомински комити борили – границе посред Сомине, ћесаровске и авнојевске, рушене и обнављане, границе – међе између једновјерног и једнородног српског народа Голије и Гацка, Бањана и Гацка, Пиве и Гацка,  Црне Горе и Херцеговине, а заправо, границе посред Херцеговине, старе, херцегове, светосавске и световасилијевске. Највећа неправда коју херцеговачки Срби, надахнути подвигом предака, морају исправити јесте лажна и проклета међа између Херцеговине и Црне Горе која цијепа наше српско, херцеговачко тијело на два дијела, остављајући савремену, источну, Херцеговину, уклијештену између муслиманско-хрватског чекића и монтенегринског наковња. Њено проклетство враћа нас у аустријско доба, када су службеници краља Николе, током аустро-угарске окупације Херцеговине, отимали херцеговачку стоку која би прешла црногорску границу, а пастире држали у цетињским тамницама.  Шуцкорско доба је обновљено западном окупацијом Босне и Херцеговине, одржавањем протектората унутар лажних, ћесарових граница. Чинови СФОР-а након потоњег рата, када су припадници америчких, француских и италијанских „мировних снага“ у Босни и Херцеговини извршили, рецимо и то, срамно убиство једне Српкиње, премлаћивање свјештеника Старовлаха и његовог сина, убијање неколицине истакнутих српских ратника, и још неколико непочинстава, за које „наши“ судови нијесу надлежни, те злочинци нијесу ни одговарали – неописиво подсјећају на шуцкорска времена. Можемо ли заборавити нелегално и нелегитимно смјењивање двојице Предсједника Републике Српске – Поплашена и Шаровића? Можемо ли бити сигурни да се нешто слично неће поновити? Можемо бити сигурни само у своје руке, држати остатке српске надежде у својим срцима, и чекати тренутак да се српско национално питање потпуно отвори. А када се српско питање отвори, треба га држати отвореним док се не затвори потпуним одговорима – у виду чврстих граница обједињене српске државе. Задовољење хајдучких, комитских и устаничких настојања српског народа може остварити само јединствена српска држава – уточиште српске слободе. Ниједан српски крај не може се назвати слободним до тренутка када се нађе у границама суверене српске државе. Витештво србијанских и црногорских војника, устаничка, комитска и хајдучка храброст херцеговачка, као и јуначки чинови свих слободољубивих витезова српскога народа – нама су утрли државотворну стазу са које смо скренули на странпутицу. Једини српски пут јесте повратак на њихову стазу. Има других стаза и других путева, и на њима, много раскрсница, али само једна стаза је српска – путања на којој нема „европских“ пречица.

Раде Црногорац, студент Факултета политичких наука у Београду

 

 

Извори:
  1. Саво Скоко „Покољи херцеговачких Срба ’41“
  2. Божо Црногорац „Родослов братства Црногорац“, Блумфонтејн, 2002.
  3. Саво Скоко, „Читуља усташко-нацистичког геноцида у гатачком крају“, Београд, 2006.
  4. Драгољуб Живојиновић, „Црна Гора у борби за опстанак 1914-1922“,Одбрана, 1996.
  5. Обрад Вишњић, „Голија и Голијани, прилози за монографију племена“, 1987.
  6. Јанко Пуровић Сомински „Споменица Вулу М. Црногорцу“, (оригинал у посједу Р.Ц.)
  7. http://www.antenam.net/index.php/istorija/item/17897-dvije-smrti-crnogorskoga-komite-de-i-kada-je-ubijen-majo-vujovic-2
  8. Новак Мандић Студо, „Земља звана Гацко“, СПКД „Просвјета“, 1995.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар