КО ЈЕ СЛАВЕНКО ЛУЧИЋ: НЕВЕСИЊСКИ ЛУЧОНОША ОДВАЖНОСТИ
НАСЛОВИ

КО ЈЕ СЛАВЕНКО ЛУЧИЋ: НЕВЕСИЊСКИ ЛУЧОНОША ОДВАЖНОСТИ

  • Ко је Славенко Лучић, командир станице полиције у Невесињу који је одбио да полицији нареди да крене на борце који су протестовали?

Пише: Мишо Вујовић

Оскрнављен је Митровдан, најсветији дан у новијој историји Невесиња и Невесињске бригаде. Свети Димитрије је крсна слава Удружења бораца Републике Српске, али то није спречило политичаре и бившег начелника Центра безбедност Требиње да баце сенку на ову светковину. Борци, револтирани одлуком градских власти да Повељу Невесиња додели човеку који није учествовао у рату и то на дан који симболизује жртву и витештво, на тргу су цепали своје војне књижице.

Командиру станице полиције Невесиње, Славенку Лучићу, наређено је да интервенише, што је он одбио уз образложење да му не пада напамет да се сукобљава са својим ратним друговима, по цену да поднесе оставку што је и учинио. Овим потезом командир Лучић само је следио ратника Лучића, носиоца медаље за храброст “ Милан Тепић”, двоструког рањеника, и пре свега са моралног и честитог човека.

Лучоношје оваквих гестова даје наду да маргина састављена од ректумских прагматика која плива у свим водама, није непобедива.

Насупрот њему гест локалних власти да своју срамоту маскира нападом на глумце Војина Ћетковића и Дејана Луткића додатно је срозавање Митровдана, бораца и слободарског Невесиња.

Одважност Славенка Лучића, за оне који га познају – није изненађење, за оне који га не познају навешћу неколико детаља из његовог живота.

“Жени се Лучићу, жалосна ти мајка”, загрмео је командант Новица Гушић, лупивши дланом од сто, гледајући право у очи свог младог капетана Славенка Лучића. Многим борцима – отац, некима – и отац и мајка.

Знао је да повиси тон, прекори или опсује када забрљају. Остаће чувен његов упад у ров на првој линији где затиче борца да спава.

Уследила је шамарчина, родитељска, за буђење, уз коментар: “боље ја да те шамарам, него усташе да те кољу”.

“Рано је још за женидбу”, узвратио је млади капетан Славенко Лучић.

“Како рано, жалосна ти мајка, већ си једном рањен. Треба ли да сви ви изгинете, а дезертери и кукавице да се множе”, сада већ озбиљним гласом узвраћа командант.

“Још да знаш, ако којим случајем погрешиш, ако пораниш имаш времена за поправни”, уз осмех додаје пуковник Гушић.

Захваљујући Новици Гушићу, команданту Невесињске бригаде, упознао сам те ратне деведесет друге Славенка Лучића, младог Мостарца, по оцу Гачанина, по мајци Невесињца. Упознао сам његовог оца Гојка, професора српског језика, мудрог човека господсвеног држања. Његову мајку Гоју, отмену госпођу, банкарског чиновника, тиху, ненаметљиву даму мајчинске топлине. Упознао сам и Славенку, сестру Славенкову, беше скромни бистрооки девојчурак.

Беху готово без основних потрепштина, избегли у викендицу на периферији Невесиња, где су живели скромно и достојанствено. Славенко је од првог дана стао у одбрану Републике Српске. Најпре је мобилисан у Територијалној одбрани у Мостару, да би 1992 постао командир чете у Невесињској бригади, касније и заменик команданта батаљона до демобилисања.

“Знали смо шта се спрема и да су већ направљени спискови виђенијих Срба за ликвидацију. Кренули смо до Невесиња без пртљага, да не би изазвали сумњу”, причала ми је једне ратне вечери Гоја.

Ноћима сам освитао у кући породице Лучић, слушајући надахнуте коментаре професора ерудите. Уважавајући чињеницу да сам гост и пријатељ његовог сина, никада ми није опонирао, али је вешто знао да ме заголица тезом, наоко неопонентном мојим, у то време претенциозним или набилдованим националним ставовима.

Тих неколико година дружења у време мог боравка на Невесињском ратишту, где сам постао домаћи (чак сам и Нове године дочекивао са борцима на првој линији невесињско-мостарског фронта), изродило се у велико пријатељство, крунисано кумством 2. септембра 1995, у јеку бомбардовања Републике Српске.

Дан уочи венчања дошао сам у Билећу да посетим Рада Радовића прекаљеног ратника, војводу, команданта Белећкох добровољаца јединице која никада није одступила а наступала је од Дубровачког и широм

Босанско-херцеговачког војишта. Раде беше рањен, нога у гипсу, али ведар и пун животне енергије какву имају људи предодређени за велика дела. Тај човек није причао много није имао војно образовање али га је Свевишњи обдарио неустрашивошћу и ратничком вештином.

Заједно смо из Билеће отишли на весеље мог кума Славенка и његове изабранице Далиборке, шалећи се на ручку да НАТО-о зна ко је све под шатором ни часа не би часио да гађа.

Славенко Лучић, носилац медаље за храброст “Милан Тепић”, рањен је 1994. код Горажда и 1995. на Зијемљима.

 

Једно од највећих признања је и телеграм команданта Војске Републике Српске генерала Ратка

Младића у коме му одаје признање за храброст, јуначко држање и успешно командовање јединицом, наглашавајући да је то пример како се брани отаџбина и света српска земља.

“Моје највеће одликовање је што ни једног борца нисам изгубио”, рекао када се демобилисао Славенко Лучић.

Мишо Вујовић
Извор: ФБ страница аутора

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина