Нови примјери јунаштва и чојства И ове године, уочи Митровдана, Удружење Невесињаца у Београду организовало је давање помена борцима Невесињске бригаде погинулим у Отаџбинском рату.

За Слободну Херцеговину
Пише: Зоран Јањић, председник Удружења Невесињаца у Београду 

Традиционално, у цркви светог Саве на Врачару, окупили смо се у великом броју да се поклонимо сјенима оних који су своје животе дали за слободу и отаџбину.
Вјечнаја памјат – одзвањали су под куполама храма тонови црквеног хора и прожимали се са именима која су изговарали свештеници.
А списак је дугачак, предугачак.
“Милорад, Здравко, Благоје, Тихомир, Никола, Ратко, Момир, Алекса, Гојко…“
И тако до – 476!

Прилика је да на овоме мјесту још једном укратко кажемо шта за Невесиње значи Митровдан и зашто је тај светитељ толико уткан у сваку мисао о недавном рату. Као и да укажемо на још једну, готово заборављену димензију односа зараћених страна у Херцеговини.

Поткрај ратне 1992. године, када се донекле примирио талас од десетина хиљада Срба из долине Неретве који су, бјежећи од ножа и јама, спас пронашли у Невесињу и другим варошима и селима источне Херцеговине и када су се колико – толико консолидовале тек формиране јединице српске војске, а сви пажљиво слушали вијести очекујући да ће се наћи миран пут за излазак из кризе, да ће ратно лудило престати; кренула је, у освит светог Димитрија, пут Невесиња ала и врана, да настави оно што је започела у Пребиловцима почетком јуна те године. Или је, може бити, све почело 1941, о Видовдану и светом Илији?

Пет дана и пет ноћи, девет бригада састављених од Хрвата и Муслимана од Загреба до Јабланице са генералом Бобетком на челу, стотине бомби, хиљаде артиљеријских пројектила, десетине и стотине хиљада пушчаних зрна… ударило је на Невесињску бригаду.

Такве битке није било ни прије, а ни послије. Непријатељ је имао циљ да разбије снаге Невесињске бригаде и заузме Невесиње, а потом, уз изазивање панике и страха код народа и војске, једновременим ударом са фронта и из позадине, да заузме и остатак источне Херцеговине. У овој непријатељској офанзиви испољило се снажно јединство војске и народа, одлучност да се брани сваки положај – до последњег. И умјесто, као што је непријатељ очекивао, да настане бјежанија и кретање од фронта ка дубини територије, десило се супротно – све је кренуло ка фронту; старо и младо, женско и мушко, све се ставило у функцију одбране. У таквим околностима српска побједа ни једног тренутка није долазила у питање.

Друга по значају битка на фронту бригаде десила се непосредно након Митровдана 1994. године.

Муслимански корпус из долине Неретве формирао је специјалну јединицу јачине око хиљаду бораца и, користећи повољности терена и небрањене међупросторе наше бригаде, убацио их иза линије фронта са циљем да једновременим и изненадним нападом поразе наше јединице, заузму Невесиње и продуже даља дејства за заузимање читаве Херцеговине.
По својим карактеристикама и ово је била битка каква се у Херцеговини није десила прије ни послије.
Иако је био безрезервно убијеђен у своју супериорност и сигурно остварење плана, непријатељ је доживио потпуни слом. И то за само један дан!

Но, шта се дешавало између ове двије битке? Недуго након пораза у Првој митровданској офанзиви, савезници у рату против Срба развезали су своје заставе и ступили у међусобни рат. За вријеме тог сукоба дошло је до затишја борбених дејстава на фронту ВРС у овом дијелу Херцеговине, што је створило услове за даљу консолидацију одбране наших јединица, али и за настанак ситуације у којој је наш народ показао сву хуманост и витештво епских размјера.

Наиме, како су муслиманске снаге у Мостару и околини у једном периоду рата са Хрватским вијећем одбране биле, такорећи, у безизлазној ситуацији, наша војска је била у позицији да их ударом са леђа сатјера на Неретву, нанесе им дефинитиван пораз и створи услове за повратак на огњишта хиљадама избјеглих Срба.
Али, каква би то побједа била? Зар да се тако поступи са противником са којим тренутно не ратујеш и који је у невољи?

На другој страни, Хрватима у Коњицу пријетило је потпуно уништење од њихових дојучерашњих савезника. И шта се десило?
Срби су противнику у невољи пружили руку и спасили га сигурне погибије! Комплетно хрватско становништво Коњица са војском и наоружањем прихватили су српски борци, а полиција их је провела преко Невесиња и Берковића, да би их безбједно предали њиховим сународницима у Стоцу. Успут, у невесињској болници указана им је потребна медицинска помоћ, а тежи рањеници су лијечени док и они нису били способни за транспорт до Стоца.

Нажалост, о овим периодима рата и о овим поступањима мало се говори и зна. И није се до сада чула нити ријеч признања и захвалности за спас у невољи. Него се и данас понавља давно научено градиво: агресори, злочинци, подухват…
Истини за вољу, дио политичког руководства Мостара, цијенећи и уважавајући поступања Невесињске бригаде, противио се спровођењу операције “Јесен 94“, то јест Друге митровданске офанзиве. Но, превладала је агресивна политика коју је диктирало врховно руководство Муслимана из Сарајева, а беспоговорно покушао да реализује генерал Рамиз Дрековић.
Ето, то је одговор на исказано српско милосрђе и витештво!?

Како је вријеме најбољи судија и све беспоретке доведе у ред, тако је, макар дјелимично, учинило и са биткама прекретницама у Отаџбинском рату у Херцеговини. Наиме, Влада Републике Српске је двије Митровданске битке Невесињске бригаде уврстила у догађаје од националног значаја и од ове године је преузела покровитељство за обиљежавање ових великих и значајних побједа српског оружја.

Тако смо доживјели још једну потврду и похвалу исказаном јунаштву.

А похвала витештву и чојству ће, по свему судећи, сачекати неко боље вријеме.