Слободна Херцеговина » Камен међ’ калдрмом ил’ Херцеговац у Београду

Камен међ’ калдрмом ил’ Херцеговац у Београду

  • Весели моји Херцеговци, нарочито они источни. И ја њихов, међу њима и са њима. Сој људи генетски рађан на локалитету једне неравне „камене плоче“ ограђене шумом, кршом и „сумало“ сланом водом с југа. Да, баш плоче и то оне Херцегове која је била већа док је била старија или велика док је била она стара.

Hercegovac-u-Beogradu

Плоче од чврстог, јаког и пустог камена, Божјом руком прошараног по којом зеленом и плавом жилом, ето чисто да се преживи. Весели моји Херцеговци, нарочито они источни. Сви прављени с разлогом, одгајани с неком неписаном замишљеном намером и превеликим очекивањима…
Баш као што у филмовима гледамо оне измишљене киборге (човек-машине) које спемају за све и свашта и који могу исто то, јачи, отпорнији и издржљивији. Само што Херцеговци нису измишљени, они су стварани и створени таквим какви јесу. Већински „подизани“ са обећаном судбином да једног дана напусте обе своје мајке, једну која их је дојком одојила и другу која их је каменом одгојила. И тако заиста бива. Та судбина скоро да не греши у свој процени и намери. Нема где их нема! Нема где нас нема! А „расадник“ и даље, хвала Богу, „сеје“ и постоји!

Ретко ћеш срести више народа да је однекуд отишло, а да га више има и да више “живи“ тамо одакле је пошло. Ретко ћеш наћи више „чељади“ да је однекуд негоњено „побегло“, а да има већу жељу да се тамо врати. Ретко ћеш наћи таквог соја људи да га је мање у свом месту, а да је то место више у његовим мислима. Ретко ћеш наћи више нечијег народа који је толико дуго „од некуд“ пресељен, а да још није „од туд“ расељен. Ретко ћеш игде наћи народа који у току дана преко језика више претури нечега, колико Херцеговци Херцеговине, у свим њеним облицима. Много ћеш ти шта „ретко“ кад је та Херцеговина и њени људи у питању.

Оно што није ретко кад смо ми у питању је да већина наших људи дође, прође, буде, или остане у Београду. Месту без којег Херцеговина изгледа неће и не може. Што генима што стопалама, несебично у њ’ шаље и увек је слала оно најбоље што је имала… Без икакве гаранције да ће му то једног дана бити враћено назад. Али, она и не брине због тог непотписаног и за њу, свакако, тужног реверса који је немерљиво кошта и угрожава. Зна она да се те њене жиле куцавице, временом и годинама, сливају и на крају ипак слију у њену главну аорту која вековима немилице пуни то њено јако „камено“ и неуништиво срце.

Већина нас Херцеговаца у Београду је дошла због себе, не због Београда што је он велик и моћан и што све и свашта пружа. Дошли смо једним „озбиљним послом“ који траје па и наш читав радни век. Београд нам дође само као „топла канцеларија“ са предивним погледом на све и свашта, којој само понекад отворимо „прозор“ да би опустили очи и „проветрили“ наш неуморни мозак. И којој само понекад одшкринемо врата да би прошетали наше ноге и осетили глаткоћу њене изгланцане калдрме…

Свесно дозвољавамо и прихватамо чињеницу да Београд ипак живи нас, а не ми њега. Да он цени и прихвата нас, колико и ми њега. Да се уважавамо и поштујемо без оне фаталне драмске љубави којој једног дана ипак дође крај. Дошли смо углавном без игде ичега осим оне две торбе крпа и обавезним пакетом мајчиних ђаконија на којима смо „трбухом“ расли и одрастали. Са понетом сликом мајчиних суза у очима и чврстог очевог стиска у рукама…. Стиска који се вечно осећа и у којем ти је много тога „записано“, и без да се каже и без да се напише… Дошли смо са себи јасним циљем, оставиши кући превелика очекивања очева и забринуте мајке које мисле да смо увек гладни. Од фанатичне посвећености том циљу, Београд некако остављамо да буде и живи ту поред нас. Онакав какав јесте и онакав какав чујемо да јесте. Ретко „дубоко у њему“, „он исто тако у нама“…

Никада га спознати не можемо и нећемо као неко његов. Чули смо ми и знамо мање-више за све у њему, али то није довољно. Београд тражи, нуди и очекује много више од тога да би ти потписао своју титулу, а титула правог „Београђанина“ се тешко стиче међу нама Херцеговцима. У томе нас шишају сви они више посвећенији граду него себи. Они који у Београд долазе због њега, а не због себе. Они које Београд прво занесе, потом заведе и на крају фатално освоји. С нама то ипак иде доста, доста теже. Можда, баш због тог срца каменог. Него, питање је колико и Херцеговци желе ту титулу. Они који су је пожелели, дозволивши себи да их Београд понесе и себи однесе, сасвим сигурно су је стекли. Ретки су, али познајем и такве међу нама.

Но, нико не може рећи ни да је Београд имун на Херцеговце. Толико је њих знамених и познатих који су му, свако својим трагом у калдрми, толико дали и допринели да би он био то што јесте. Па били они рођени у њему или пристигли у њега. Печат је то, више, којем тинта не бледи…

Kameni-trag-u-kaldrmi

Камени траг у калдрми – www.bif.rs

Херцеговци дан проводе са Београдом али, ипак навече лежу у кревет са својом Херцеговином. Патриотска и генетски усађена прељуба коју великодушни Београд деценијама прашта. Не кажњава и не свети се. Прихвата ту нашу емотивну тврдоглавост и „рану“ прве љубави као што и ми прихватамо и поштујемо све што је у њему и његово, неретко и својатајући га. Што је фино и пожељно. Љубави има за све. И у камену и у калдрми. И у Херцеговини за Београд и у Београду за Херцеговину…

 

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина