Споменик Луки Вукаловићу подигнут у Гајдобри: Рад вајара Ђорђа Лазића (ФОТО: ТРИФКО ЋОРОВИЋ)
Узех гусле са болом у руке
За рад душе Вукаловић Луке
И његова великога бола
Што му зада српски Књаз Никола
Што остави у туђини кости
Због Књажеве злобе и пакости
Кад натјера великог војводу
Што је српску бранио слободу
Да остави земљу Херцегову
Па му сабља и десница клону
Што је памти турска царевина
Ког је клела Мека и Медина
Што им силну царевину мути
И султана у Стамболу љути
Што му војску бије и напада
Од Мостара до Никшића града
Омер паши што не да пролаза
Да покори црногорског књаза
Да Биљарду сруши Његошеву
И подигне џамију на Чеву
Али Лука витез од витеза
Нит од паше нит султана преза
Више воли црногорског кнеза
Но све благо да му султан даде
Зато диже Херцеговце младе
И задаје Османлијамa јаде
И бој бије по Херцеговини
С Црном Гором да се уједини
Српски народ да заједно живи
Ал ђе среће ту је и несреће
Своју жељу остварити неће
Аустрија то му неће дати
И остали западни пилати
Вазда ђаво српске вође прати
Завађа их клевеће и лаже
А не шће га подржат ни Књаже
Кад примирје са Турцима склопи
Он се поче удварат Европи
Обогати па се преобрати
И на братску љубав заборави
Да би круну сачуво на глави
Изневјери Вукаловић Луку
А испружи Аустрији руку
Да оствари жеље деспотове
Пола узе земље Херцегове
Другу полу Ћесару остави
Да му браћу Херцеговце дави
Нит се Бога нит људи застиђе
Кад се Лука на невољи виђе
Да Књаз српски пријатељ му није
Кад покуша да га и убије
Да је спреман и за такву бруку
Узе капу у жалосну руку
Колико га неправда забоље
И побјеже од књаза Николе
Пут Русије да га туга бије
Одлучи се витешки војвода
За мир братски и слогу народа
Да не буде братске погибије
Ђе од туге убрзо умрије
И још лежи код Бердјанска града
Чија душа и сада се нада
Да ће једном оставит туђину
И починут у родном Требињу
Зашто Срби много и не маре
Да га врате у родне котаре
Да му кости на Зубце донесу
Ко да браћа и Срби нијесу
Ђе су кости његових хајдука
Нек почива и војвода Лука
У сред свете земље Херцегове
Одавно га горска вила зове
С Јастребице, Дуге и Сомине
И све Србе редом опомиње
Да је гријех од људи и Бога
Што војводу не донесу свога
Да почива на родним Зубцима
Куд ратова некад с хајдуцима
Куда срне лагане проскачу
А одавно Турци не илачу
У сред равног Зубачкога поља
Ђе је она стара богомоља
А ја велим с Божијом помоћи
Да ће и тај једном сабор доћи
Херцеговци скупит се на Зубце
Старо звоно са цркве кад куцне
У час они када га допрате
Кад топови с Убала запламте
И одјекну звуци са гусала
До Србиња и српскије Пала
Кад се прену из кивота свети
И душа му у небо полети
Када старе Херцеговце сретне
И сузе им на очи полете
Кад војводу угледају свога
Пољубе се и назову Бога
Што у рају с војводама сједе
И са њима разговор поведе
Што је пио жучи мјесто меда
„туђа земља да је санта леда“
И мртвоме тешка ко олово
Колико је чезно и болово
За Зубцима, гуслама и гангом
Да се врати завичају драгом
Да с напије са Убала воде
И да једном до Цетиња оде
Књаз Николе да види палачу
Како Срби црногорски плачу
Од закона црногорске владе
Црну Гору и њезине јаде
Књаз николе да гробницу види
И упита да ли га се стиди
Љета Господњег 16.11.2018.
ЉУБАН ДУКА
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
