• Одакле год да кренеш увијек у вријеме ручка дођеш на Моско!

Континуитет живота на овом простору видљив је још од античког доба када је кроз Моско пролазила цеста која је водила од Нароне (код Метковића) до Епидаурума (Цавтат).

Деценијама уназад многи путници намјерници се опредјељују да их пут према жељеним дестинацијама обавезно нанесе на Моско. То није ништа необично, јер онај ко није пробао јагњетину код гласовитог домаћина и угоститеља Драгана Аћимовића и његове породице заправо и не зна шта је прави гурмански ужитак.

Међутим, од 2019. године још је више разлога за посјету овом мјесту. Наиме, прошле године је црква Покрова Пресвете Богородице уписана на листу националних споменика.

Богомоља је подигнута прије тачно 200 година (1820. године), да би први пут била обновљена 1908. године. На нову обнову чекала је 80 година, а довршена је на Илиндан 1988. године.

Занимљиво је да је иконостас ове цркве осликала индијанка Амбер Џонс Кинг из племена Чироки, која је због љубави према Илији Глоговцу узела православну вјеру и носила име Јована.

Илија и Јована Глоговац

По сопственој жељи почетком године сахрањена је поред цркве у херцеговачкој ношњи.

У години када се ово светилиште нашло уписано као културно добро на листи националних споменика напустила су нас два знаменита Херцеговца – Мирко Лазаров Бутулија и Божидар Милованов Глоговац. Мада припадници потпуно различитих генерација обојица су имали идентичну животну путању. Рођени су у Дубровнику, а свој вјечни мир пронашли су на Моску.

Мирко Бутулија који је у 43. години живота трагично преминуо припадао је кругу најистакнутих привредних стваралаца које је Херцеговина подарила српском роду или како га је један херцеговачки првак (Жарко Ј. Ратковић)  у свом некрологу описао “помагао је тужнима и опраштао дужнима”.

Пјесник и филозоф, Божидар М. Глоговац био је један од симбола свог завичаја у Србији. Рођен у божићне дане 1939. године у Дубровнику, одмах по формирању злочиначке НДХ био је приморан да оде из родног града, јер је отац Милован, један од виђенијих Срба тог времена, био на усташкој листи за ликвидацију.

Описујући завичај Божидар би рекао да је “Херцеговина ендемски врт српског православља”, a Моско “рајска врата тог врта”.

Слика гусала на надгробној плочи Божидара Глоговца свједочи живот прегаоца који је као и “криво гудало” био у сталној мисији очувања српског имена и вјере.

Зато нигдје, као овдје, не одјекују Божидарови стихови написани у залог потомцима.

Текст и фото: Трифко Ћоровић 

ПАУК И МРАВИ

Од главног друма до очеве куће
Зарасло свуда
Стаза кривуда
Води ме узан пут
Нико ме не чека тамо
И први пут
Све ми је само

Замућен поглед
Из дубине јечим
Ко да ме чује
Преко мене протутњале олује
Вучем се тромо
Попут пребијене гује

Замишљен тумарам
Као какав Хазард
Све два корака напријед
А један назад

Мисли се множе
У зноју окупан
Даље се не може
Стадох као укопан

Видим: није к’о прије
Нешто се крије
И као да прежа
Предамном паукова мрежа

Пут препријечен са стране двије
Паук затечен – надао се није
Ставио замку на стази
Којом нико не пролази

Заљуља се ткање од мога даха
Затреперише гране
Појавила се велика мушица
Са ове стране

Паук у страху пречицом скочи
И неста за моје очи

Прођох кроз паучину
Кроз главу ми мину
Подмукла језа
Туга ме свеза

У души настаде лом
Чека ме напуштен очев дом

Идући тако
Погнуте главе
Клецају кољена
Дрхтим к’о прут
У дугом низу
Опазих мраве
На путу направили
Свој пут

Нема копита очева Вранца
Да утру и сравне
Пут на стази
Мрави ме примају као странца
Само што не кажу:
Пажљиво гази –

Не знам ни како
Дођох некако
Пред затворена врата
Очеве куће
Немоћ ме савлада
Стегло се срце вруће

На души кајање
Удуљило се стајање
Господе што си ме ствар’о
Сједох на банак
Ђе је отац одмар’о

Одједном
Изронише снови
У колориту боја сјећање ме ови

Одмакло јутро
Чују се неђе у брду ловци
Довикују се чобани
Одлијежу прапорци

Умиљава се космати Зелов
Репом маше
Кокот са златним перјем
Баш као паша
А око њега пернате снаше

Са лептирима надмећу се пчеле
Мами их и зове
Разграната зова
Трешње ране заруђеле
Млада чобаница у лаку опанку
Играју се јањци
По окрајку

Све је испуњено животом
А потом
Ту су и она дивна лица
Дошао и ја
Њихова узданица

Отац
Са камена станца
Тимари вранца
Па, нека
Спрема га за пут далека

Стрина
Испртила бреме
Изгледа – стигао сам на вријеме

Мајка
У препознатљивој кецељи
Око топлог огњишта
Послује нешто
Све јој је вјешто
Пријеснац мирише
Пуним се плућима дише

Опијен и занесен
Љепотом завичаја
За тренутак затворих очи
Срце – само што не изађе
Потонуше ми лађе
У великом таласу
Јер у том часу
За праве
Долеће сојка из Дубраве
Крештаво запишта
Врати ме у ништа