ЈЕДАН НЕДАВНИ ТЕКСТ О СРПСКОЈ СТАРИНИ: Племенита монахиња Марта са Ошанића
НАСЛОВИ

ЈЕДАН НЕДАВНИ ТЕКСТ О СРПСКОЈ СТАРИНИ: Племенита монахиња Марта са Ошанића

  • Недавно је у годишњаку Слово Горчина (Столац) објављен прилог Јасмина Хоџића „Gdje je stećak monahinje Marte? (ili: stećci uz vlašku crkvu na Ošanićima ponad Stoca), br. 35, 3013. str. 93-100.

Ликови на једном од стећака у некрополи Радимља (1), на малом надгробном крсту крај цркве Светога Николе (Миловића и Капетинића) код Велимља у Бањанима (2), као и на плочи пред црквом у Ошанићи- ма код Стоца – предимензиониране руке (3)

Сам поднаслов овог прилога мог земљака Хоџића није коректан. Не постоји ни један озбиљан или научни разлог да се црква одређује као „влашка“. Коректан приступ би захтијевао првенствено помињање по службеном називу цркве Светих Апостола Петра и Павла (све великим словима), а свакако, онако како би, рецимо, од нас православних, требало именовати и означити и сваку исламску богомољу, према имену вјерске организације којој припада. Дакле, ова црква на Ошанићима припада црквеној организацији која се зове Српска православна црква. Њени ктитори и њено свештенство припадало је тој црквеној организацији. Даље су могућа расчлањивања уколико би се аутор кретао ка пројекцији у којој би сагледавао влахе као етницитет. То, међутим није тема овог чланка.

Монахиња Марта лежи ипак под плочом крај апсиде цркве Светих Апостола у Ошанићима. Натпис доносим овом књигом у другачијем тумачењу. Но, слова натписа који лежи у сјеверозападном углу плоче, практички су невидљива и детектују се скоро искључиво додиром.

Милорадовића цркве подизане су у периоду послије освојења Босне султана Мехмеда II Фатиха. Цркве, међу којима је минама разнешена црква у Опличићима, манастир Житомислић који је разнешен заједно са костурницом, црква Светог Оца Николаја и друге међу којима је ошанићка црква, подизане су као дјело хришћанског рода који је припадао Светој јерусалимској и константинопољској цркви „од Истока“ и у њима су, треба г. Ходжић да зна, Милорадовићи, према својим могућностима, изнова подигли велелепни храм Свете Софије.

Аутор је овим чланком превазишао све што сам ја као његов православни земљак могао очекивати. Низ сличица уграђених у прилог, међу којима је фотографија мевлевијског дервиша са раширеним рукама поред фотографије фигуре витеза са предимензионисаном руком са Радимље и Буде, поред Пресвете Богородице, (???) заиста изазивају невјерицу да је било могуће да такав прилог прихвати било која редакција часописа који би макар дјелимично тендирао научности и објективности уграђених чланака. Аутор овог прилога бавио се свим и свачим, ходећи до далеког истока, а у поводу могућег нестанка плоче са ћириличним натписом монахиње Марте у порти цркве на Ошанићима.

Овај натпис аутор чланка је одредио као босански, то јест „босанични“ за разлику од натписа на сусједној плочи фамилије Пецељ који одређује као ћирилични. Натпис Пецеља лежи на танкој плочи иза апсиде, Аутор је за предмет занимања узео управо натпис који је по графијским карактеристикама готово „вуковски“. Изузев троногог Т, овдје не постоји ни један словни знак који не може прочитати дијете које је у првом разреду основне школе савладало ћирилицу. Дакако, дијете се неће снаћи у систему бројева старог српског ћириличног писма. Аутор дефинитивно не зна да је готово најчешће калуђерско женско име у свим српским Поменицима 17. и 18. вијека (пуно их је у Боки) управо име Марта, да је сасвим уобичајено да се употреби облик „монахиа“ (овдје не недостаје полуглас, већ слово А).

Аутор вјероватно не зна колико је споменика са натписима уништено. Марко Вего је на пр. објавио натпис из поповског села Драчево који казује о ктитору православне цркве Радичу? Г. Хоџић сигурно не зна да је и тај натпис нестао? Али, није нестао натпис друге монахиње, дивице Марије, жене попа Дабижива (1231. година) на Видоштаку код Стоца и није нестао натпис Хумачке плоче о којем г. Хоџић не зна да је уклесан у Часну трпезу и да је због тога исписан спирално (не укруг како он пише), упоређујући га са натписима у цркви Светог Кнеза Лазара на Влаховићима (други ауторов рад у истоме часопису, број 32, 2010, 68-74). Не знам да ли је могао наћи српскији и православнији натпис од оног опширнијег у цркви на Влаховићима. Причешћивање у Саборним црквама као да аутор замјера православнима са овог подручја (стр. 95, нап. 7). Аутор каже да се логиком предања о учешћу покојника у боју на Косову дошло до статуса цркве који означава као „сабирно мјесто“. Забога, до статуса цркве се долази по унутрашњој духовној потреби власника-баштиника цркве који, коначно, у овој цркви види спомен на догађај који је код власника цркве, српског народа Љубиња и источне Херцеговине, имао васељенски значај.

Аутор је у своме тексту пружио транскрипт, заправо латиничну транслитерацију натписа породице Пецељ са плоче која лежи иза апсиде цркве на Ошанићима. Његово читање овог натписа за који казује да је нечитљив је катастрофално. Но, сигуран је у читање имена покојника које одређује као Алекса (стр. 95). Име покојника је, међутим, Ђуро. Име његовог оца, то јасно пише, је Алекса (Други дио натписа: „Под овим каменом леже кости Ђуре Алексе Пецеља…“) Тешко је пребројати све погрешке у читању овог натписа г. Хоџића, али ваља поменути да он није видио да се, како је то врло често у српским натписима, и овдје истовремено доносе године по Рождеству Христовом и од Адама (од створења свијета). Први дио натписа аутор чита: „Pod ovim kamenom s desne strane Alekse Pecelja leže kosti supruge mu Ane i žive 40 godina i preseli se u vječnost 9 marta g Hristu 1860 godine…“ (str. 95). У овом дијелу натписа стоји: „Под овим каменом с десне стране Ђуре Пецеља леже кости супруге му Анне и живје 40 година и пресели се у вјечност 1: марта 1861: по Христу од Адама 7369 године. Навали унук и син, Бог да их прими у вјечност…“ О другом и трећем дијелу натписа овдје не бих говорио због недостатка простора. Аутор који не зна читати Вукову ћирилицу, бавио би се натписима 16. вијека?

Није, такође, јасно због чега аутор пише о очекивању да му игуман манастира Житомислића одговори на питање о нестанку плоче са натписом калуђерице Марте. На овоме се морам задржати. Академска изјава о једној претпоставци коју му је, каже, игуман дао о некој старој мостарској цркви, подвлачи се на више мјеста као прилог тези о исходиштима монуманталних гробника Босне и Херцеговине на Истоку (Арменији). Не знам због чега је аутор могао помислити да ће му игуман, колико је јуче минама разореног манастира Житомислић, казати нешто више о нестанку гробне плоче српске монахиње у Ошанићима. Земни остаци игуманових претходника, земаљско тијело њега самога, разорено је минама. Манастир и Милорадовића цркве су разорене након уништења српског народа ових крајева у Другом свијетском рату јер нешто свједоче?

Коначно, при крају прилога аутор пружа фотографије Пресвете Богородице са Христосом, витеза из Радимље (гробља Милорадовића), цркве у Шпанији, некаквог врага Бафомета, Буде, дервиша, сви са раширеним или подигнутим рукама. Све то како би показао универзалност представе подигнуте руке. Аутор покушава да мученичкој и хришћанској Босни и Херцеговини инпутира јерес. Тачно као што је то чинио Ћиро Трухелка и остали на страницама Гласника Земаљског музеја Босне и Херцеговине.

Са дивљењем посматрам веома старе муслиманске надгробне споменике у близини Кифиног Села у Невесињу. Не знам чему бих и коме бих могао допринијети када би под овим споменицима тражио искључиво припаднике српског народа. Сва размишљања на такве теме препустио бих припадницима Ислама који своју вјеру исповједају и овим високим и по висини и мјери умјетничке обраде споменицима. Али овако тенденциозно не би требало писати о старој српској православној светињи. Она припада Храбренима-Милорадовићима као и најраскошија некропола Херцеговине на Радимљи у сасвим довољној мјери наткриљена знаком Крста који говори све што су Храбрени казали и нису казали својим епитафима, манастиром и црквама.

Корисно је о званичном ставу Фрањевачког реда у Босни и Херцеговини у погледу Православља погледати књигу Анђелка Баруна: Свједоци и учитељи. Повијест фрањеваца Босне Сребрене, Сарајево- Загреб, 2003, 276-279. Аутор каже: „Прије пада под Османлије, нема православаца западно од Дрине“ – 277, нап. 47. Употребљава се класични образац који сугерише да је све православно произишло из влашког супстрата. Од великог значаја је зборник: Повиест хрватских земаља Босне и Херцеговине, књ. 1., Сарајево, 1942. /латин/. У одломку „Православна црква у средовјечној Босни“ каже се: „На територију средовјечне Босне без Хума није у средњем вијеку постојала никаква православна епископија“. Даље: „на босанско-херцеговачком територију не да се доказати, да је прије Турака постојао и један једини православни манастир“ Аутор казује да се православни манастири по Херцеговини оснивају тек након доласка Турака; да су старе цркве по Попову пољу биле католичке; да је црква у Сопотници капела дубровачке колоније, да би на концу изрекао тврдњу: „Ето, то је у кратко прошлост православља у средњем вијеку у Босни: без иједне сигурне епископије, манастира па чак и цркве; без иједног владара, паче и без народа осим један час у Херцеговини, кад је Немањићима прогоном католичког бискупа из Стона успјело привремено привући нешто католика православљу. Истом у турско доба процвјета и србско православље у Босни“ /латин./- 766.

На крају, ваља рећи да је натпис монахиње  Марте пронађен и објављен.

ГОРАН КОМАР 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина