Јахура: Пребиловци су ујединили Херцеговце са обе стране Дрине!


  • Љубав према завичају и брига због проблема који притискају српску Херцеговину подстакли су херцеговачка завичајна удружења у Србији на међусобно повезивање кроз стварање њихове кровне организације и заједничко деловање.

Миленко Јахура у Пребиловцима

Миленко Јахура у Пребиловцима

Ексклузивно за Слободну Херцеговину
пише: Миленко Јахура
председник СНД Пребиловци
Фотографије: Бојана Табаковић и Биљана Ружић

Циљ је да се помогне завичају. Једна од области заједничког деловања је учврћивање културе сјећања на огромне невине жртве српског народа у 20. вијеку, подршка обнови и очувању Пребиловаца, кроз обнову мученичког храма који најбоље представља и симболише то страдање

Први конкретан и потпуно успио заједнички пројекат херцеговачких удружења било је организовање четверодневног пута у Херцеговину, у периоду од 3- 7. априла ове године, поводом Дучићевић вечери поезије у Требињу. Кренуло је 70 Херцеговаца и њихових пријатеља из Зрењанина, Новог Сада, Београда, Панчева и других места.

Непосредни организатор пута било је Удружење Херцеговаца средњег Баната из Зрењанина и његов председник Урош Милојевић. Поред њега на пут су кренули и Ђорђо Радојичић, предсједник Удружења Срба из Херцеговине, њигових потомака и пријатеља у Војводини, Миленко Чабрило оснивач Завичајног клуба Херцеговац из Панчева и потписник ових редова. У одласку ишли смо преко српских крајева, Срема, Мачве, Доњег Подриња, Бирча, Романије и Горњег Подриња.

Пола сата прије поноћи стигли смо у Гацко. У центру вароши, на тргу испред велелепне нове цркве Свете тројице, код споменика великим Херцеговцима грофу Сави Владиславићу и Стојану Ковачевићу, дочекали су нас начелник општине Гацко Милан Радмиловић, са најближим сарадницима и Светозар Црногорац, председник Клуба Гачана из Београда, који је одатле са нама наставио пут. После краћег разговора и речи професора Радомира Вучковића о Сави Владиславићу и другим знаменитим Гачанима, уследио је нови гест гостпримства домаћина: поноћна вечера у хотелу „Метохија“. После поздрава са домаћинима, уз кишу, ноћу, прошли смо поред места страдања српског народа у Гацку, Автовцу, Кули Фазлагића, Павлићу,Корићкој јами…

У наше одредиште и привремену „базу“, мотел „Конак“ у Моску испред Требиња, стигли смо 5. априла у 1,30 иза поноћи. Ту нам се придружио песник Божидар Глоговац из руководства из удружења Требињаца у Београду.

Два наредна дана у Требињу била су пуна садржајних догађаја везаних за Дучићеве вечери поезије и 100- годишњицу Првог светског рата, те значајних сусрета, разговора и упознавања са знаменитостима града и околине. Били смо на скупу посвећеном поезији Рајка Петрова Нога у друштву ове песничке легенде, изложби фотографија и докумената поводом стогодишњице Сарајевског атентата и почетка Великог рата у музеју Херецеговине, уметничке академије посвећене Гаврилу Принципу, вечери „Песници Дучићу“…

Миро Кржић, председник КУД “Херцеговина” из Петровог поља и Урош Милојевић, председник зрењанинског удружења Херцеговаца

Миро Кржић, председник КУД “Херцеговина” из Петровог поља и Урош Милојевић, председник зрењанинског удружења Херцеговаца

Посетили смо Петро-Павлов манастир, Тврдош и Херцеговачку Грачаницу. Мезом и и вином угошћени смо у подруму Анђелић. Нас, представнике удружења, примио је градоначелник Славко Вучуревић, са замеником Неђом Ћебеџијом и председником Скупштине Града Слободаном Пртилом и дугим сарадницима. Имали смо искрене пријатељске, земљачке разговоре на којима смо много сазнали о садашњем стању и односима у Требињу и Херцеговини.

Рано, на празник Благовијести, 7. априла, кренули смо ка Доњој Херцеговини и долини Неретве. На том путу, за који ознаке говоре да је „ Вински“, а у ствари је Голготски пут Српске Херцеговине, био сам вођа пута. Са обе стране пута, на ближем или краћем растојању, кроз Попово поље, Љубиње и околину, посебно кроз Столац, Дубраве и Долину Неретве, ређале су се јаме и стратишта: Придворци, Дубљани, Величани, Завала, Равно, Чаваш, Котези, Ржани до, Пандурица, Капавица, Бодирогина јама, Голубинка, Видово поље, Кукауша, Јасоч, Пилета, Прењ, Звекалица, Домановићи…

У Пребиловцима сада живи преко 60 становника, од којих је трећина млађа од 30 година, а 15- еро међу њима су деца

У Пребиловцима сада живи преко 60 становника, од којих је трећина млађа од 30 година, а 15- еро међу њима су деца

У њима су хрватске и муслиманске усташе 1941. поубијале хиљаде недужних српских цивила, међу којима су значајан део деца. Промицали смо поред места туге и ужаса не стижући ни све да их поменемо. Сапутници су били пренеражени стравичним чињеницама за које је већина сада први пут чула. Зауставили смо се поред јаме Бивоље брдо, по броју жртава, другог места српског страдања у Херцеговини . Оно је сада слика наше срамоте је оскрнављено депонијом отпада на шта нико са српске стране не реагује

У велику православну светињу, мученички манастир Житомислић, стигли смо у току Архијерејске литургије, коју је служио владика Григорије. Житомислић је страдао 1941, када је цело братство одубијено у јами Видоња, о д стране Хрвата. Затим 1942, када је запаљен конак са архивом и библиотеком и 1992, када су га Хрвати до темеља разорили . Тада су минирали и мошти монаха извађене из јаме претходне године. Манастир је обновљен је 2005. године.

mosti (1)

На путу ка југу, прошли смо поред Шурманаца, смештених на другој страни Неретве. То највеће губилишта Срба у Херцеговини. У Тасовчићима, преко пута Чапљине дочекали су нас о,. Данило Боро, парох чапљински и Бранко Екмечић, председник савета Месне заједнице Пребиловци. Црквена оштина Чапљина нам је ту приредила ручак у ресторану „Асторија“. Нисмо имали времена да свратимо у мученичка Клепца, па смо после ручка одмах пошли у Пребиловце.

О Пребиловцима, њиховој страдалничкој епопеји 1941- 45, и поновљеном страдању истих жртава 1992.г. могли би дуго причати, а да опет остане много неиспричаног. Прво смо свратили на градилиште новог храма, који се гради на месту старог кога су уништили Хрвати 1992. Са Храмом су миниране и кости, око 4000 Срба убијених 1941. у 13 јама и 4 велка стратишта. Из њих су есхумирани 1990, да би 1991. били свечано сахрањени у крипти цркве која је била њима посвећена. После минирања неким чудом преостало 5% смрвљених остатака од скелета који су били положени у крипту.

P2050444-1024x768

Обнова Храма врши се по новом пројекту, чији је аутор највећи српски црквени архитекта Предраг- Пеђа Ристић

Обнова Храма врши се по новом пројекту, чији је аутор највећи српски црквени архитекта Предраг- Пеђа Ристић. До сада је урађена масивна армирано бетонска темељна плоча и будућа костурница, чији је ниво на око 6 м испод земље. Храм, који ће такође бити делом укопан у земљу, замишљен је по узору на највећу хришћанску светињу на планети – Храм Гроба Господњег у Јерусалиму. На његовим зидовима треба да буду исписана имена жртава, као у Јад Вашему. Само село Пребиловци, у Другом свјетском рату изгубило је 850 својих српских становника или 85% становништва.

Међу њима су скоро и све жене и деца из села, њих око 600, који су живи бачени у Шурманачку јаму код Међугорја. Село се тешком муком обновило после 1941, пошто се део преживелих очева поново женио и добијао нову децу. Теже је било са обновом после 1992. када је становништво морало да избегне, остављајући сва добра, која су потуно уништена, укључујући и гробље. Ипак, 1999. група најхрабријих се са својим породицама почела враћати у Пребиловце. У селу сада живи преко 60 становника, од којих је трећина млађа од 30 година, а 15- еро међу њима су деца. Потпуно или делимично је обновљено или изнова направљено тридесетак кућа. То је сада једино чисто српско селу у делу Херцеговине који припада Федерацији БиХ.

После градилишта храма, стигли смо у центар села пред Дом који је 2008. Године обновило наше Друштво. Ту су нас дочекали мештани Пребиловаца. Садашњи дом је до 1941. била основна школа, која је Хрватима послужила као место у коме су затварали, мучили и убијали пребиловачку нејач. Међу масакрираним је била сеоска учитељица Стана Арнаут. У просторији, која је некада била учитељски стан су сада преостали делови костију мученика. Сви учесници пута су им се поклонили, а затим су дому погледали сталну поставку фотографија о селу и његовим некадашњим житељима, од којих су многи мученички пострадали.

После Пребиловаца посетили смо Мостар, где се обнавља некада велелепна Саборна црква, коју су Хрвати 1992. уништили до темеља. Изнад је мања и старија црква, која је због хира муслиманских зулумћара из турског доба, морала да буде 1,5 метар укопана у земљу. Она је потпуно обновљена. На крају, овог правог ходочасничког пута, на гробљу у Бјелушинама смо посетили гробове Алексе Шантића и Светозара Ћоровића. Из Мостара смо, преко Сарајева, кренули према назад према Србији.

grob-corovica-u-mostaru

Гроб Ћоровића у Мостару

Могу изразити велико задовољство организацијом и реализацијом посете завичају. То је први заједнички пројекат херцеговачких удружења у Србији и он у потуности успео. То је само по себи значајна чињеница. Његов потпуни успех је упознавању и учвршћивању везе са завичајем самих удружења и исељених Херцеговаца и њихових потомака, на чему ће се градити и развијати друге везе и садржаји. Значајан контакт је остварен и у контактима са носиоцима власти у локалној самоуправи и сазнања о стварној ситуацији у Херцеговини. Ту су и сусрети са личностима из српске културе и уметности, привредницима и обичним људима.

Мислим да је највећи резултат у развијању културе сећања на невине жртве српске Херцеговине, у чему посета и утисци из Пребиловцаца имају посебно место. Можемо рећи да смо стекли искрене пријатеље, чија помоћ и подршка већ значајно осећа у напорима за обнову Храма.

hram-u-mostaru

У току је обнова Саборне цркве у Мостару

Пребиловци, поред меморијалног значаја сада имају и улогу уједињавајућег фактора за Херцеговце. То потврђује и успешан почетак добротворних гусларских вечери за обнову Храма. То је други значајан заједнички пројекат херцеговачких удружења у Србији. Прво добротворно гусларско вече успешно је организовано у Панчеву 10. априла. Друго је заказано за 24. април у Смедереву, а треће два дана касније у Зрењанину…


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар