IZMEĐU TRAJANJA I ZABORAVA: 100 godina od smrti Svetozara Ćorovića

IZMEĐU TRAJANJA I ZABORAVA: 100 godina od smrti Svetozara Ćorovića

  • Proteklo je stotinu godina od smrti poznatog srpskog pripovedača, romanopisca i dramskog pisca Svetozara Ćorovića. Obeležavanje ove „okrugle“ godišnjice jeste prilika da se istinski upitamo šta nas to danas još podseća na njega i u kojoj meri je on „prisutan“ u našem sadašnjem življenju i našem intelektualnom pamćenju.

 

Prva asocijacija, koja se javlja u tom kontekstu, odnosi se na „Ćorovićeve susrete proznih pisaca“ u Bileći, vrednu kulturnu manifestaciju, čija tradicija već premašuje dve decenije kontinuiranog trajanja. U sklopu nje, dodeljuje se i nagrada „Svetozar Ćorović“, za najbolju knjigu proze na srpskim prostorima (prvi dobitnici, po hronološkom redosledu, bili su Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović i Momo Kapor, a sledili su ih  i mnogi drugi književni stvaraoci). U Ljubinju, u zavičajnoj Hercegovini (odakle potiče njegova starina), postoji srednja škola sa piščevim imenom, a do 1995. godine tako se zvala i osnovna škola u rodnom  Mostaru. Svetozar Ćorović se, po gotovo ustaljenom običaju, pominje i kao član čuvene mostarske književne i kulturne trojke, uz dva naša glasovita pesnika Aleksu Šantića i Jovana Dučića. Delom je sačuvano i njegovo prisustvo  u osnovnoškolskoj lektiri (reč je, pre svega, o dirljivoj priči Bogojavljenska noć). Isto tako, može se naći i poneka doktorska disertacija koja se, takođe, tematski bavi Ćorovićevim stvaralaštvom (uglavnom u smislu uporedne analitike sa drugim srpskim realistima). A, o tome, u kojoj meri  njegove knjige još uvek uzimaju u ruke potencijalni čitaoci i istraživači,  može se samo nagađati.

Dakle, ako se držimo početnog pitanja i prethodno izloženih činjenica, pa ih istovremeno sučelimo  sa generalnim stanovištem, po kome je stvarna umetnost uvek prožeta željom za trajanjem (O. Paz), onda možemo pouzdano reći da pisanu ostavštinu Svetozara Ćorovića ni do danas nije sasvim prekrio veo zaborava i da  njegovo književno ime još „živi“ u srpskom narodu. Svakako, sa valjanim razlogom. Ne samo zbog toga što je napisao desetak knjiga pripovedaka, skoro toliko romana, i veći broj drama (24), već i zato što je njegovo delo verno svedočanstvo jednoga vremena, jedne zemlje (Hercegovine) i  naroda, čiji život je slikovito dokumentovao kroz uverljive likove, „koji se ne brišu iz sećanja“ (J. Skerlić). Doduše, mnogi su mu prigovarali da je njegovo pripovedanje “nekako manjkavo“ i bez dovoljne „umetničke obrade“, odnosno, da mu nedostaje socijalna i psihološka produbljenost“, a u slabost  su mu uračunavani i „jednostranost i shematizam“ u prikazivanju ljudi i prilika (J. Deretić). Ali on,  razume se,  i nije radio i stvarao po formulama i zadacima književne kritike, niti nekim višim zahtevima pripovedanja.

Njegova spisateljska pažnja bila je prevashodno usmerena ka različitim vidovima narodnog života; ka običnim ljudima i njihovoj svakodnevici, njihovim strepnjama, strahovima, očaju, težnjama i nadanjima, ljubavi i sreći. Drugim rečima, Svetozar Ćorović je pisao, kako bi u jednoj drugoj prilici rekao Šopenhauer, „po sopstvenom i živom poznavanju stvari“, što je, pak,  „često mnogo bolji i jasniji“ vid kazivanja od nekih pretencioznijih formi i novotarija.

Zato, ako nam se poneko od Ćorovićevih dela i učini pomalo prostim, naivnim i prevaziđenim, treba se setiti Borhesovih reči, da svaka takva knjiga „još uvek čuva nešto sveto, nešto božansko“. Posebno, ako je to nešto autentično i naše, i ako predstavlja dragoceni ostatak starinske literature „koji još uvek o nečemu govori“ (S. Koljević). Jer, mnogo toga što je kasnije isprobavano pod geslom „postmodernizma“ (umišljenim otvaranjima novih prostora umetničkog iskaza), pokazalo je, uglavnom,  svoju pretencioznost, naduvenost i neubedljivost, kao i čest izostanak iskrenih estetskih doživljaja. A kao  evidentna posledica takvih strujanja nastupila je takozvana „postmoderna praznina“.

Osnovna svojstva Ćorovićevog literarnog rada

Glavni cilj Ćorovićevog pisanja, kaže Dučić jeste „da nam ispriča nešto interesantno, tek da nas to zabavi“. Zaista, pričanje, i ljudi koji su umeli da lepo kazuju i ispredaju razne priče („pričala“, kako ih naziva Jevto Dedijer), jesu jedna od bitnih odlika Ćorovićevog zavičaja. Tako je i Ćorović, kako primećuje A. G. Matoš, „rođeni pričalac“. Njegovo celokupno pripovedačko delo jeste jedna produžena starinska priča, pričana više radi razgovora, nego iz nekih dubljih umetničkih pobuda. To se vidi još od prvih proznih sastava-crtica (Prijatelji, Krvni mir) koje su, po Jovanu Raduloviću, ustvari, „imitacija narodnih priča iz đačkih čitanki“. O toj važnoj potrebi pričanja, govori i Njegoš na jednom mestu u Šćepanu malom: „pričanje je duši poslastica“. Zato i Ćorovićev Smail-efendija, iz pripovetke Jarani, ima rezervisano mesto u pročelju, jer svi s nestrpljenjem očekuju njegove priče.

Dakako, pričanje nije samo prosta razbribriga i prekraćivanje vremena u dugim zimskim noćima. Da je to jedna sasvim ozbiljna stvar vidi se i u njegovoj priči Iza iftara. I u mnogim drugim pričama on pokazuje da „ima prilično veštine u pripovedačkom zanatu“ (B. Popović), odnosno poseduje „virtuoznost rutinirana noveliste (I. Andrić). Za Milana Bogdanovića, Ćorović će „ostati kao vrlo prijatan i vešt pripovedač-slikar, koji je izvanredno živo ocrtao jednu neobičnu sredinu“.

U kasnijim etapama književnog razvoja, Svetozar Ćorović će tu svoju imanentnu sklonost ka realističkom opserviranju i opisivanju stvarnosti, polako uvoditi u sfere naturalizma, pojačavajući prikaze mračnih strana života, koji je bivao sve puniji očiglednostima društvenog i moralnog rastakanja. Živeći na razmeđu starog i novog vremena, tradicionalnih navika i nadolazećih novotarija (od kojih je zazirao), on je sve više uočavao  primere ispoljavanja negativnih crta ljudskog karaktera, i težio da ih književno razobliči (roman Stojan Mutikaša, duža pripovetka Brđani, sa upečatljivim likom Mitra Pešikana itd.). Prikazujući nam svet onakav kakav je (sa mnogo toga što je u njemu ružno), Ćorović je pokušao da svoju istinsku duševnu potresenost podeli sa svima onima koji će je kao čitaoci iskreno osetiti i doživeti.

Najkraće rečeno, u Ćorovićevom štivu (u celosti) prevladava, pre svega, aspekt ljudskoga. Pisac je veran i nacionalnim i socijalnim idealima, kao i solidarisanju sa malim čovekom i njegovim svetom. U današnjem vremenu, u kome čovečanstvo boluje od bolesti koja se zove „iluzija sebičnosti“ (Sv. Nikolaj Srpski), verujemo da i dalje ima dosta onih koji ne spadaju u samožive i „razmažene dokoličare“, i koji nisu ravnodušni prema nevoljnicima i pravednicima ovoga sveta. A, uz povremeno vraćanje Ćoroviću (bar u školsko-obrazovnom smislu), ovaj bi se tradicionalno-vrednosni horizont (kao neugasla i opstajuća kategorija) mogao i proširiti.

 

prof. dr Jovo Radoš

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru
  1. Pingback: IZMEĐU TRAJANJA I ZABORAVA: 100 godina od smrti Svetozara Ćorovića

Ostavite komentar




* Zakon o javnom informisanju – član 38: Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.

Mišljenja iznijeta u komentarima privatno su mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Slobodna Hercegovina