ИЗ СОКОЛСКОГ СТОГОДИШЊЕГ АЛБУМА (1): Перко Мркајић, први заветник Петрове петолетке

ИЗ СОКОЛСКОГ СТОГОДИШЊЕГ АЛБУМА (1): Перко Мркајић, први заветник Петрове петолетке

  • Перко Мркајић, као угледни соколски предводник, вазда је био први у животу па је испредљачио и у смрти

MRKAJIC3

Аутор: Младен Булут

На свесоколском слету у Суботици 28. јуна 1936. Перко Мркајић из херцеговачког села Брадине победио је у неколико појединачних атлетских надметања, али му је још више поласкано када је проглашен и за најбољег гуслара у ондашњој Југославији.
Као познати и признати соколски првак он је први положио завет приликом проглашења Прве Петрове петолетке и да би га у свему одржао више од четири године је путовао по читавој држави, од жупе до жупе, бесплатно дајући подуку свим заинтересованим у ондашњим мнобројним и многољудим соколским друштвима да овладају „јуначким инструментом“ и бесплатно гуслао на свим њиховим свечаностима.
Наиме, припадници Соколске жупе Мостар родоначелници су предлога, који је врховно старешинство југословенских сокола у јуну 1936. прихватило, да се наредни петогодишњи период до 6. септембра 1941, рођендана и пунолетства њиховог покровитеља – престолонаследника Петра Другог Карађорђевића – обележи и посебним примерима прегнућа појединаца „како би соколство попримило, поред укупног рада на културном, социјалном и економском пољу, који ионако здушно и пожртвовано исказују у свеколиком заједничком труду на јачању обшества, већма дубљи смисао“.

PII
Перка Мркајића, који је „неопозиво примио на себе обавезу да епским певањем поезије побуди поприлично замрли интерес за чојство и јунаштво“ у марту 1939, како је остало забележено у листу „Око соколово“, лепо су у престоници примиле и достојно угостиле све соколске дружине и чете, а ту му се на даљем путу придружио и Радош Ђорђевић, из Соколске жупе Крагујевац, иначе првак државе у свирању на хармоници, па су соколски скупови њиховом заслугом постали много свечанији, веселији и привлачнији.

bradina

Спаљена православна црква у Брадини

НАКОТ ИЗ ВЛАКА У СНИЈЕГУ
У Брадини, повећем српском селу смештеном, уз Ракитницу, испод Иван(овог) седла, као и ближој околици, тада није било Хрвата.
Анте Павелић се овде случајно родио када се његова мајка Марија, родом из Кривог Пута у Лици, враћала из посете оцу Милету, рођеном у околини Госпића, који је радио као плужни радник у Чапљини.
Породиља је смештена у породици Куљанин, а путници-невољници распоређени по осталим кућама и тако спашени од смртне опасности, јер према сведочењу старих Брадињана воз је био запао у сметове које није могао пробити ни уз помоћ додате локомотиве са уграђеним зупчаницима ни ужљебљењима у посебној шини која је, баш због оваквих (не)прилика, била постављена средином колосека до на сами врх стрмог превоја.
Зачудо, у званичној биографији доцнијег поглавника НДХ пише да је рођен у кући сеоског учитеља Хрвата 14. српња 1889, али нимало није чудно што су у нападу на Брадину 1992. усташе неке од потомака Куљанина, заједно са 88 других житеља, побиле, а преостале заточиле у логору Челебић.

У опису кршног горштака свечано упарађеног у традиционалну херцеговачку народну ношњу истиче се да је он, „поред обдарености многим природним својствима исказаним и потврђеним кроз лакоатлетска такмичења“ и „врло успешан вежбач“, а посебно „одличан тумач народних умотворина и историје“.
Испуњавајући и свој други завет – верности краљу и отаџбини – као наредник Југословенске краљевске војске и пратилац „краљевског воза“ пао је, погођен метком у слепоочицу, на раскршћу у центру родне Брадине као прва жртва у пушкарању са усташама које су после априлског слома 1941, пожуриле да пресеку линије одступања југословенској војсци.

НЕБЕСКИМ ПУТЕМ У ИЗГНАНСТВО
Преко Брадине, удаљене четрдесетак километара од Сарајева, осим друма, водила је – једина, па тиме и као веома важна веза – ускотрачна пруга пут Дубровника у који се тада стизало за десетак часова вожње.
Седмог дана брзо изгубљеног рата, у недељу 13. априла 1941, Влада је стигла на Пале и у Дому часних сестара одржала последњу седницу у отаџбини.
У то време краљ Петар Други је већ стигао у Острог, од раније утврђен за „ратну престоницу“, да би, пошто је преконачио у Горњем манастиру, изјутра зором продужио у Никшић одакле је, са Капиног поља, одлетео у Грчку.
Генерал Симовић је на Палама примио депешу генерала Дила да не постоји могућност да енглески бродови уплове у Боку и прихвате делове југословенске војске у повлачењу и да ће, уместо у Херцегнови, по доласку у Никшић само чланови Владе, такође, бити евакуисани авионима.

Изговоривши се да је оболео, генерал Богдан Маглић напустио је штаб, али се сутрадан, одмах по проглашењу НДХ, појавио заоденут у усташку униформу, и под његовом командом организоване групе локалних усташа лако су на појединим местима пробијале разређену линију одбране у ширем реону Сарајева, разоружавале припаднике регуларне краљевске војске и свим силама настојале да запоседну и пресеку путне и жељезничке правце.

НАЈМЛАЂИ СТАРЕШИНА
Распустивши Народну скупштину 6. јануара 1929. краљ Александар је посебним декретом 5. децембра, обуставио рад у свих 443 соколских друштва, која су у 22 жупе окупљала више од 70.000 припадника – 36.000 мушких (међу којима је било 9.600 вежбача), 8.300 женских (2.200 вежбачица), 7.000 нараштајаца и 4.000 нараштајки, 9.000 дечака и 8.000 девојчица, као и слична (једнонационална) теловежбачка удружења, попут Орела или Свободе.
Нешто доцније посебним Законом основана је Витешка организација Соко Краљевине Југославије, а све гимнастичке организације позване су да, под претњом укидања, ступе у јединствени југословенски савез.
По одредбама новог закона за врховног старешину Сокола наименован је престолонаследник Петар, који у то време није навршио ни пуних седам година.

До њих је, највероватније, стигао поверљиви податак да је по налогу централе Народне банке у Београду 308 сандука папирног новца у разним апоенима, у баснословним износу од 13.169.500.000 динара, утоварено у осам вагона и да је воз са невеликом пратњом у 11 часова 10. априла 1941. из Ужица упућен у Сарајево.
Воза се нису домогли и тако им је измакао богати плен, али су зато успели да бес искале поклавши све којих су се домогли, а село попале. Поштедели су само родни дом поглавника Анте Павелића, који се налазио у непосредном суседству породичне куће Мркајића, а која је, опет, до темеља разрушена и спаљена 1992. у последњим ратним сукобима у БиХ.

Извор: Младен Булут/Слободна Херцеговина

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина