IRIS BJELICA VLAJIĆ: Dužnost Evropskog suda je da zaštiti prava Srba u Hrvatskoj

IRIS BJELICA VLAJIĆ: Dužnost Evropskog suda je da zaštiti prava Srba u Hrvatskoj

  • Doktor pravnih nauka Iris Bjelica Vlajić bez sumnje se može nazvati jednim od boljih poznavalaca međunarodnog prava u Srbiji. U svojoj karijeri stekla je ogromno iskustvo kroz obavljanje različitih poslova u kojima je bila u prilici da se bavi različitim segmentima međunarodnog prava

Prof. dr Iris Bjelica Vlajić (FOTO: Trifko Ćorović)

Rođena Sarajka akademsko obrazovanje stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a tokom karijere suočila se sa brojnim izazovima.  Nije čudo što se zbog impresivne biografije njeno ime svojevremeno našlo među kandidatima za izbor srpskog sudije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Svoje znanje i iskustvo ostavila je u brojnim naučnim radovima, a u razgovoru za Slobodnu Hercegovinu priča o Evropskoj uniji, praksi Evropskog suda u Strazburu, radu UNDP-a u Srbiji…

Na stručan, ali široj publici veoma jasan način Iris Bjelica Vlajić objašnjava kakve će posljedice po Srbiju ostaviti migraciona kriza i usvajanje Marakeškog dokumenta, analizira stanje u kome se našlo srpsko pravosuđe suočeno sa brojnim i (ne)potrebnim reformama, koliko su (ne)zaštićeni lični podaci pojedinaca i zašto je za Srbiju koja nema more važna oblast Pomorskog prava kome je posvećen i njen posljednji objavljeni stručni rad.

  • Čini se da je Srbija i danas većinski evroskeptična. Svojevremeno ste (2003) magistrirali na temi „Širenje EU na istok“. Koliko su se okolnosti u međuvremenu promjenile?

Evropska Unija predstavlja specifičnu i potpuno novu pojavu u istoriji. Njeno širenje pokrenuli su nesumnjivo ekonomski ciljevi, ali ono ima i neke druge dimenzije, od kojih je politička najznačajnija. Mišljenja sam da bi većina građana Srbije bila mnogo manje skeptična kada bi se članstvo baziralo samo na ekonomiji, jer upravo su politički aspekti proširenja i zahtevi koji se pred našu zemlju stavljaju, razlog za sumnjičavost širokih slojeva društva.

U vreme kada sam završavala fakultet i započinjala magistarske studije, evrointegracije su bile daleki i veoma željeni cilj svih država nekadašnjeg Istočnog bloka, ali i država nastalih raspadom SFRJ. U vreme pisanja tog magistarskog rada, dogodilo se najveće proširenje u istoriji Unije i od tog događaja se mnogo očekivalo. Države koje su postale članice očekivale su ekonomski rast i zlatno doba vladavine prava, dok su zemlje tzv. Zapadnog Balkana i Turska smatrale da će ubrzo uslediti i njihov prijem u evropsku porodicu. Međutim, pokazalo se da je stvarnost bila drugačija. Pre svega, Evropi je trebalo vremena da se prilagodi pratećim efektima prijema velikog broja novih članica (npr. tržište jeste funkcionisalo, ali su kretanja radne snage sa istoka na zapad bila mnogo veća od predviđenih, trebalo je zaposliti brigade prevodilaca kako bi svi akti pravovremeno bili prevedeni jer su u Uniji jezici svih članica ravnopravni i sl). Pored toga, neke nove članice nisu u potpunosti ispunile preduslove za članstvo, već je članstvo bilo nagrada za neke njihove političke odluke i poteze, zbog čega je trebalo da prođe dosta vremena da se te članice uklope sa ostatkom zajednice. Poučena tim iskustvom, EU je odlučila da sva buduća proširenja budu mnogo temeljnije pripremljena.

  • Kako ocjenjujete stav EU prema Srbiji?

Za razliku od ostalih kandidata za članstvo, Srbija ima specifičnu situaciju zbog nerešenog pitanja statusa Kosova. I, mada Unija posreduje u pogledu rešavanja ovog, po mnogima najvažnijeg problema, i dalje nema jedinstvenog stava svih njenih članica po tom pitanju. Naprotiv, stavovi idu od potpunog nepriznanja bilo kakvih promena administrativnih granica Srbije do priznanja samostalnosti samoproglašene države. Sve ovo utiče na osećaj domaćih građana da je EU nešto glomazno, nerazumljivo i ne baš prijateljski nastrojeno prema Srbiji.

  • Da li bi se i u kojoj meri danas Vaš rad na istu temu razlikovao?

Da danas pišem rad na istu temu, posvetila bih mnogo više prostora efektima proširenja, a manje procedurama i pravilima po kojim se proširenje odvija. Međutim, moram da napomenem da su kod nas stvari pogrešno postavljene. Ne bi trebalo da ispunjavamo postavljene zahteve radi pritisaka iz Unije, već radi nas samih. Postoje izuzetno važna i dobro uređena pitanja i oblasti koje bi naše društvo trebalo usvojiti, a odnose se na zaštitu prirode (vode, vazduha, endemičnih vrsta), istorijskih spomenika, privatnosti, nepovredivosti doma, kvaliteta prehrambenih namirnica, efikasnosti pravosuđa, borbe protiv korupcije i slično, koji nisu samo parole za sticanje političkih poena, već su veoma korisni. Usvajanje tih standarda doprinelo bi poboljšanju kvaliteta naših života bez obzira jesmo li u Uniji ili ne.

  • Doktorirali ste na temu „Međunarodno-pravni standardi principa jednakosti stranaka uspostavljeni Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i praksom Evropskog suda“. Da li biste u nekoliko rečenica mogli navesti zaključke Vaše disertacije?

Evropska konvencija o ljudskim pravima je bila prvi međunarodni dokument koji je ponudio efikasnu i konkretnu zaštitu osnovnih prava svakog pojedinca. Osim toga, Evropskom sudu data je mogućnost da osnovno pravilo navedeno u Konvenciji svojim tumačenjima prilagođava stvarnosti. Na ovaj način, Konvencija ne zastareva ni nakon više od 60 godina od njenog donošenja. Tumačenja koja daje Sud u svojim presudama, uobličavaju se, potom, u opšte principe. Jedan od njih, koji se ne navodi eksplicitno, ali se provlači kroz članove 5. i 6. Konvrencije, je princip jednakosti stranaka (u bukvalnom prevodu jednakosti oružja) i uključuje niz pravila koja dovode do izjednačavanja tužioca i tuženog u toku postupka. Analizom presuda Suda, u disertaciji se navodi i objašnjava lista pravila koja čine ovaj princip, a koja domaći sudovi treba da primenjuju u svojim postupcima, kako bi strane bile ne samo formalno, nego i suštinski izjednačene. U završnom poglavlju disertacije, analizirano je tadašnje važeće zakonodavstvo Republike Srbije u oblasti krivice i parnice i date su preporuke za potpuno uključivanje principa jednakosti stranaka u domaće zakonodavstvo.

  • Svojevremeno ste bili kandidat za srpskog sudiju Evropskog suda u Strazburu. Od nekih naših uglednih advokata često čujemo da je to sud nepravde i birokratska aždaja. Kakva su Vaša iskustva i kako bi ocijenili rad Suda u Strazburu. Naši ljudi skloni su da kažu da će pravdu tražiti u Strazburu. Koliko je realno da običan čovjek dođe do evropske pravde?

Mislim da za pravnika, koji se bavi zaštitom ljudskih prava, posao sudije u Evropskom sudu predstavlja krunu ukupnog rada. Ali, mišljenja o značaju i važnosti Suda se razlikuju i kreću se od potpunog negiranja do bezpogovornog prihvatanja. Međutim, istina se, kao i obično, nalazi na sredini. U vreme osnivanja, Evropski sud je bio zamišljen kao mesto na kom će se, zahvaljujući Evropskoj konvenciji, ispravljati nepravde koje pojedinci pretrpe u domaćem pravosuđu. Zbog toga, prvi uslov za obraćanje Sudu je završetak komplete sudske procedure u domaćoj državi, odnosno da se sprovede i okonča postupak pred svim zakonom predviđenim sudskim instancama. Tek kada u domaćem pravnom sistemu nema pravnog leka za povredu koju pojedinac smatra da trpi, moguće je obraćanje Evropskom sudu putem predstavke. Sudije su istaknuti pravnici koji dolaze iz država koje su ratifikovale Konvenciju po pravilu „jedna država – jedan sudija“ i trebalo bi da su to osobe najviših moralnih načela, nezavisne u svom radu. U vreme osnivanja Suda, bio je postavljen kompleksniji mehanizam koji je podrazumevao da svaka predstavka bude razmatrana na dva nivoa.

Evropski sud u Strazburu

Na prvom nivou, nesudsko telo (Evropska komisija za ljudska prava) je procenjivalo opravdanost predstavke i ispunjavanje navedenog uslova o iscrpljivanju domaćih pravnih lekova. Ukoliko bi našla da je zahtev opravdan, odnosno utemeljen na Evropskoj konvenciji, a domaći pravni lekovi iscrpeni, Komisija je upućivala predstavke sudskom veću, koje je donosilo odluku. Prve presude su bile retke, jer je mali broj predstavki zadovoljavao navedene kriterijume, ali su te presude stvarno pronalazile i navodile propuste domaćeg pravosuđa i pomagale da se ti propusti otklone. I, to je najvažniji rezultat rada Evropskog suda. Mada Sud u svojim presudama dodeljuje neke novčane naknade podnosiocima, čiji se zahtevi iz predstavki dokažu, uglavnom se radi o simboličnim iznosima, tako da sticanje ekonomske koristi nije cilj vođenja postupka.

  • Da li je ovaj Sud od svog osnivanja imao isti odnos prema svim zemljama? 

Važno je napomenuti da u vreme stvaranja Suda komunističke države nisu bile potpisnice Konvencije i Sud nije imao nadležnost nad njihovim građanima. Od početka devedesetih godina prošlog veka, bivše komunističke države i one koje su nastale raspadom SSSR i SFRJ ratifikuju Konvenciju, čime se mnogostruko uvećava broj građana na koje se Konvencija primenjuje. I, postojeći sistem, na toliko povećanje broja ljudi koji traže zaštitu, nije mogao uspešno da odgovori. Zbog toga je krajem devedesetih godina usvojen Protokol uz Konvenciju kojim je Komisija ukinuta, a donošenje odluka po podnetim predstavkama, osim sudskim većima, poverava se i sudijama pojedincima, kako bi se poboljšala efikasnost rada i uprostio ceo postupak. Istovremeno, Sud usvaja pravilo rešavanja sličnih slučajeva korišćenjem „pilot slučajeva“. Ovo znači da se izvesne pojave ili povrede prava koje se vezuju za određenu državu ili region, grupišu. Bira se i razmatra jedna od tih predstavki i donosi se presuda. Ta presuda, potom, postaje obrazac za rešavanje svih ostalih predstavki iz te grupe. Mada je na ovaj način Sud olakšao i malo rasteretio svoj rad, događalo se da ovaj tip rešavanja ne zaštiti prava svih podnosilaca, jer su nekada specifičnosti nekog slučaja takve da odskaču od opšteg rešenja.

  • Da li je u radu Suda bila nekih propusta?

Svakako da jeste. Tumačenja i odluke Suda od prvih dana karakteriše revolucionaran pristup pojedinim pitanjima i to konzervativnim zajednicama ne odgovara. Takođe, u nekim slučajevima, Sud je pokleknuo pod političkim pritiscima, jer, mada ne bi trebalo, sudije koje tamo sede i predstavljaju svoju zemlju, ponekad štite njene interese, a ne interese podnosilaca predstavki. Po mom mišljenju, najgori slučajevi ćutanja Evropskog suda na kršenja prava bili su upravo u pogledu imovinskih prava Srba u Hrvatskoj, bez obzira da li su to stanarska prava ili prava na penziju. Stalno ističem slučaj Blečić, koji je velika mrlja na profesionalnosti rada Evropskog suda, mada, nažalost, ima mnogo više predmeta u kojim je odluka Suda bila pogrešna, i sa stanovišta prava i sa stanovišta pravičnosti.

  • Da li je onda veća korist ili šteta od postojanja Evropskog suda?

Korist od postojanja Evropskog suda za ljudska prava je svakako veća od eventualne štete. Ni jednoj članici nije prijatno kada se nađe na listi država protiv kojih se vodi postupak i većina država nastoji da ispravi propuste i greške na koje Sud u svojim presudama ukazuje. Takođe, neka važna pitanja koja su se ticala ljudi sa ovog područja rešena su zahvaljujući odlukama Suda. Tu, pre svega, mislim na obavezu isplate stare devizne štednje i skraćenje vremenskog trajanja sudskih postupaka.

  • Od početka ovoga vijeka svjedoci smo da se stalno pominju reforme u pravosuđu.

Mada je veoma popularno pominjanje i sprovođenje različitih reformi, nisam sigurna da su te reforme uvek opravane ili da za rezultat uvek imaju neko poboljšanje. Bivša Jugoslavija je imala izuzetno dobar i kvalitetan pravni sistem, koji se bazirao na kontinentalnoj tradiciji. Reforme sa kojim se započelo pre dvadesetak godina, za cilj su imale poboljšanje rada sudova i tužilaštava i odstranjivanje iz njih političkih marioneta. Slične reforme su vođenje u skoro svim državama koje su nastale raspadom SFRJ, ali su imale različit uspeh. Posebno je bila teška situacija u BiH, pre svega u Federaciji, gde su tokom rata za sudije primani ljudi prema nacionalnom kriterijumu i nekim ratnim zaslugama, bez obzira na stručna znanja i kvalifikacije. Osim toga, istu oblast su regulisala najmanje tri zakona, jer su se zakoni razlikovali od kantona do kantona i u entitetima. Zbog toga je sprovođenje reformi imalo konkretne ciljeve i opravdanje. Ta reforma se ističe kao jedna od retko uspešno završenih.

  • Kako biste opisali pravosudnu reformu u Srbiji?

U Srbiji je situacija bila potpuno drugačija. Postojala je ustaljena sudska praksa, stručne sudije koje je trebalo samo dodatno edukovati o međunarodnim standardima i pomoći im u poboljšanju efikasnosti. Međutim, započete su, po mom mišljenju, nedovoljno osmišljene i nepotpuno sprovedene reforme, čiji je rezultat bio da su iz sudova u advokaturu otišle vrsne sudije. Takođe, već neko vreme postoji tendencija približavanja kontinentalnog i anglosaksonskog sistema i stvaranja nekog hibridnog tipa. Rezultat je uvođenje nekih pravnih instituta koji su, u tom obliku, bili potpuno nepoznati našoj pravnoj tradiciji (unakrsno ispitivanje svedoka, priznanje krivice, princip formalne istine). Iz ranijih vremena nasleđen je veliki broj predmeta. Neki sudovi se spajaju, neki se ukidaju ili menjaju nadležnost. I, sve to se, u veoma kratkom roku, obrušilo na mlade i neiskusne sudije, koje se u hodu upoznaju sa svim tim promenama. Svedoci smo nastojanja nekih pojedinaca i strukovnih udruženja da se propusti nastali raznim reformama sada ispravljaju i ja ih u tome, lično, podržavam.

  • Šta je po Vašem mišljenju potrebno da se rad srpskog pravosuđa unapredi?

Za stabilan i dobro ustrojen pravosudni sistem, potrebno je ispunjenje nekoliko uslova. Pre svega, stalnost ili nepomerljivost sudija i tužilaca, koja garantuje da lice primljeno za sudiju u jednom sudu ili tužilaštvu, osim u veoma retkim, tačno navedenim i izuzetnim slučajevima, neće biti premeštano na druga mesta ili druge gradove, što je posredno sredstvo za vršenje pritiska na njega. Potom, materijalna nezavisnost sudija i tužilaca, o kojoj se najčešće govori, ali koja, osim ličnih primanja, uključuje i adekvatan prostor i dovoljna sredstva za rad. Očuvanje njihovog dostojanstva je sledeći preduslov, kojim se garantuje da će biti kažnjeno svako lice ili organ koji omalovažava ili ometa rad pravosudnih organa. I, konačno, tu je stvarna nezavisnost od bilo kakvih političkih uticaja. Apsolutno je nepojmljivo da se vršioci javnih funkcija, bez obzira na rang, izjašnjavaju o vođenju ili toku sudskih postupaka u kojim nisu stranka. Nažalost, kod nas to nije slučaj, i političari često komentarišu vođenje sudskih postupaka, čime posredno vrše uticaj na sudove.

  • Balkan i danas mnogima djeluje kao nestabilna, pa i neuređena sredina. Zbog nacionalnog ključa djeluje posebno komplikovan pravosudni sistem u BiH.

Pitanje nacionalnog ključa posebno je aktuelno u BiH, mada bi trebalo da se primenjuje i u Hrvatskoj, u delovima gde postoji srpska manjina. U Srbiji se, oduvek, primenjuje u onim delovima gde su zastupljene manjine (Vojvodina, Raška. Istočna Srbija). Sam po sebi, nacionalni ključ nije problem, jer je instrument za stvaranje tzv. pozitivne diskriminacije, odnosno omogućava manjinama da dobiju svoje predstavnike u državnim organima. Problem sa nacionalnim ključem nastaje kada se koristi kao jedini kriterijum za izbor izvršilaca za javne službe. Na primer, ako imate predstavnike tri konstitutivna naroda u BiH koji konkurišu na istu poziciju i imaju iste kvalifikacije, posao će dobiti predstavnik naroda kog je nedovoljno u tom organu. Međutim, ukoliko kandidati nemaju iste kvalifikacije, prednost ima najkvalifikovaniji kandidat, bez obzira nja njegovu nacionalnu pripadnost.

  • Kakvo je Vaše iskustvo u saradnji koju ste ostvarili sa raznim pravosudnim organima u BiH?

U vreme kad sam radila na reformi pravosuđa u BiH, bila sam zadužena za Unsko-sanski kanton (Kanton 1 – područje koje se poklapa sa nadležnošću Bihaćko-petrovačke eparhije), u kom uopšte nije bilo Srba na sudijskim i tužilačkim funkcijama. Umesto njih, bilo je mnogo onih koji su posao dobili zahvaljujući ratnom ili političkom angažovanju i koji su i posle rata te pozicije koristili za političke kampanje ili pritiske na neistomišljenike. Slično je bilo i u drugim kantonima. Posebno loša situacija bila je u Sarajevu, gde je u pravosuđu nedostajalo i Srba i Hrvata.

Kantonalni sud Sarajevo (Foto:novi.ba)

Kasnije je, bar formalno, broj potrebnih pripadnika konstitutivnih naroda izjednačen na području cele BiH i, uglavnom, su postavljani ljudi koji nisu imali ratnu prošlost. Međutim, jedan od problema sa kojim se pravosuđe u Sarajevu suočava je postojanje duplih aršina u primeni prava prema pripadnicima različitih naroda, a što se najbolje vidi u pogledu otežanog povrata nacionalizovane imovine SPC i srpskim porodicama ili vođenju krivičnih postupaka za ratne zločine. Čak ni učešće stranih sudija u nekim od najviših sudskih instanci ne uspeva da reši taj problem. Posebno je pitanje kako je moguće imati samostalno i nezavisno sudstvo kada strane države postavljaju svoje sudije i tužioce?

  • Radili ste kao konsultant u UNDP Srbija. Šta obični građani, a šta država realno mogu da očekuju od ove institucije?

Najčešće se sistem Ujedinjenih nacija predstavlja kao birokratski, glomazan i spor. Međutim, postoje njegovi delovi, poput UNDP, koji su izuzetno efikasni i korisni. UNDP ili Program Ujedinjenih nacija za razvoj, kako mu je ime na srpskom jeziku, za cilj ima pomoć državi članici u iskorenjivanju siromaštva, sprovođenju strukturnih reformi i povećanju otpornosti na krize. Ovo se, pre svega, odnosi na konkretnu pomoć u: obrazovanju domaćih stručnjaka, nabavci neke opreme ili stvaranju mehanizama za reakciju u slučaju izbijanja određene vrste krize. Članica sama procenjuje koje su to oblasti u kojim joj treba pomoć i traži otpočinjanje određenog programa ili više njih. Građani, dakle, posredno osećaju korist od programa koji se realizuju.
Kao konsultant UNDP u Srbiji imala sam zadatak da uspostavim međunarodnu saradnju domaćeg Ministarstva za rad i socijalna pitanja sa sličnim institucijama u svetu i sa međunarodnim organizacijama od značaja za rad Ministarstva; da pomognem u obrazovanju kadra koji bi po okončanju programa preuzeo tu saradnju; ali, i da naučimo inspektore rada međunarodnim standardima na čiju se primenu Srbija obavezala ratifikovanjem konvencija Međunarodne organizacije rada.

  • Učestvovali ste u naučnoj konferenciji Aneks E Sporazuma o sukcesiji SFRJ i rešavanje pitanja neisplaćenih penzija iz Republike Hrvatske. Koji su to najdrastičniji primjeri kršenja prava na imovinu u praksi Evropskog suda za ljudska prava?

Da, na navedenom skupu sam imala rad na temu povrede prava penzionera na imovinu prema Protokolu 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Nakon raspada SFRJ ostalo je mnogo nerešenih pitanja koja su otežavala život građana. Zbog toga su otpočeli dugotrajni pregovori koji su rezultirali potpisivanjem jednog međunarodnog ugovora između svih šest bivših republika pod imenom Sporazum o sukcesiji SFRJ. Njim se regulišu pitanja nasleđivanja imovine i obaveza nekadašnje zajedničke države, ali i uređuju međusobni odnosi država naslednica. Na konferenciji smo pokazali i dokazali da je Republika Hrvatska prekršila obaveze koje je preuzela tim sporazumom.

Sa naučnog skupa o Aneksu E (FOTO: Trifko Ćorović))

Pored toga, po mom mišljenju, povredila je i pravo na imovinu svih onih lica kojima ne isplaćuje penzije. Osnovni problem je da ni Evropska konvencija ni njen Protokol 1 ne daju definiciju imovine, već se ona izvodi tumačenjem presuda Suda (kao i princip jednakosti stranaka o kom smo već govorili), što su predstavnici Hrvatske vešto koristili kako bi zastupali stav da neisplaćene penzije nisu imovina. Međutim, postoje presude Evropskog suda koje su se bavile sličnim problemima u drugim državama, a koje idu u korist oštećenih Srba i ja sam ih navela.

  • Šta bi moglo da bude rješenje?

Pošto se radi o velikom broju slučajeva, moja preporuka je bila da država Srbija podnese odgovarajući pisan akt Sudu i zatraži zaštitu tih lica, umesto da predstavku podnosi svako lice pojedinačno. Takođe, Srbija bi trebalo da upotrebi diplomatska sredstva koja joj stoje na raspolaganju kako bi izvršila pritisak na Hrvatsku zbog povrede međunarodnog ugovora.

  • Bavili ste se izbjegličkom krizom i šengenskim sistemom. Koliko pravo na papiru omogućava promjenu demografske slike Evrope?

Pre svega, treba pojasniti da su migracije posledica stalne potrebe ljudi da traže mesto sa boljim uslovima za život. Zato migracije postoje koliko i čovek. Ono o čemu ovde razgovaramo su masovne i organizovane migracije koje su započele u vreme otpočinjanja ratnih dejstava u Siriji. U vreme kada je sadašnja migrantska kriza u Evropi započela, uradila sam analizu tada važećih propisa i, prema njima, demografska slika se nije mogla trajno promeniti. Migranti su posmatrani kao trenutno raseljena lica koja bi trebalo da se, po okončanju neprijateljstava i sređivanju situacije, vrate na adrese sa kojih su se zbog ratnih dejstava sklonili. Situacija se komplikuje pojavom migranata iz delova Azije i Afrike koji nisu obuhvaćeni ratnim dejstvima, ali i donošenjem određenih međunarodnih akata kojima se svim tim licima omogućava uređen prijem u države po njihovoj želji. Kao što je poznato, to su uglavnom bile najbogatije države Zapadne i Severne Evrope. Kada je broj tražilaca azila premašio kvote sa kojim su se ove zemlje mogle izboriti, pokrenuta je međunarodna konferencija koja za rezultat ima usvajanje Marakeškog dokumenta, kako je skraćeno naziv Generalnog ugovora o migracijama, iz decembra 2018. godine. I, mada ovaj dokument nije obavezujući, Srbija se obavezala da ga sprovodi.

Prof. dr Iris Bjelica Vlajić (FOTO: Trifko Ćorović)

  • Kako bi se primjena tog dokumenta mogla odraziti na Srbiju?

Smatram da je politika Republike Srbije u ovom pogledu potpuno pogrešna i da će se njene posledice tek videti u budućnosti. Ne mogu, a da ne istaknem zemlje poput Austrije, Češke, Poljske ili Mađarske, koje su nacionalni interes stavile ispred svih drugih interesa i nisu dozvolile trajno naseljavanje ljudi, koji, pored toga što imaju potpuno drugačiju tradiciju i kulturu, predstavljaju i veliki bezbednosni rizik.

  • Proučavali ste i međunarodne odnose u svetlu sporazuma o nuklearnom programu Irana, kao i uticajem stvaranja novog „Puta svile“. Kakvi su zaključci?

Međunarodni odnosi nisu statična kategorija. To su veoma promenljivi i interesantni odnosi i veze koji se uspostavljaju između različitih učesnika, bilo da su u pitanju države, delovi država ili međunarodne organizacije. Pored velikih sila koje su redovni učesnici, postoje i one države koje se ne smatraju tako važnim, ali koje, s vremena na vreme, imaju znatan uticaj na međunarodnoj sceni. Takođe, postoje zemlje koje imaju stvarnu snagu zbog veličine ili naoružanja, ali i one koje imaju tzv. soft power, odnosno veliki kulturni uticaj na druge države. I, konačno, važan je istorijski kontekst njihovog odnosa. Sve te elemente treba uzeti u obzir kada se proučavaju međusobni odnosi subjekata na međunarodnoj sceni. Nekoliko godina je razvoj iranskog nulearnog programa bio tačka sukoba velikih sila i tema oko koje su se vodile različite debate. Završeno je potpisivanjem sporazuma o nuklearnom programu Irana koji smatram velikim korakom napred i njegov sam veliki pobornik. Nažalost, skorašnje i naknadne aktivnosti SAD su obezvredile dugogodišnji napor i postignuti cilj.


S druge strane, uspostavljanje novog „Puta svile“, odnosno, realizacija kineske inicijative o regionalnom povezivanju velikog broja zemalja na izgradnji infrastrukture i ekonomskoj razmeni, pokazuje kako i velikim trebaju mali. Novi „Put svile“ nastao je na ruti karavanskog puta koji je Evropu snabdevao svilom, porcelanom i začinima u Srednjem veku. Moderni pojas ili put ima dve kopnene i pomorske rute i otvara mogućnost do sada zanemarenim ekonomijama Jugoistočne i Centralne Azije, Arapskog poluostrva i Bliskog Istoka, Zapadnog Balkana i Južne Evrope da se uključe u svetske ekonomske tokove. Rad je napisan sa ciljem da zainteresovanim objasni i približi ceo koncept i sve prateće efekte te inicijative. Nadam se da će Srbija prepoznati značaj celog poduhvata i iz njega izvući značajnu korist.

  • U svom radu bavili ste se dosta zaštitom ličnih podataka. Koliko je Srbija na tom polju uskladila propise sa EU?

Podaci o ličnosti postali su veoma ranjivi razvojem informacionih tehnologija i njihova zaštita dobija na važnosti. Savet Evrope je najznačajnija organizacija koja se bavi ovim pitanjima. Njegovim konvencijama, pored država članica, pristupa i Evropska unija, ali i zemlje koje nisu članice Saveta i nazlaze se van Evrope. Srbija je ratifikovala sve ove konvencije i uključila ih u svoj pravni poredak, što je, svakako, dobro.
Usklađenost zakonodavstva Srbije i usklađenost domaćeg zakonodavstva država iz regiona sa propisima EU uslov je bez kog se ne može steći status člana Unije. Usklađivanje se vrši i u odnosu na međunarodne ugovore kojima je Unija pristupila, čak i ako država kandidat nije. Tako da mi preko prava EU usvajamo, posredno, i principe iz drugih međunarodnih akata koje Srbija nije ratifikovala, a EU jeste, čime se zaštita prava naših građana poboljšava.

  • Nedavno ste objavili knjigu Uvod u pomorsko pravo. Za Srbiju koja nema more sam naslov zvuči egzotično. Šta zapravo uređuje oblast pomorskog prava, koji sudovi su nadležni u eventualnim sporovima i kakva je sudska praksa u Srbiji?

Pomorsko pravo je grana prava koja uređuje sva pitanja vezana za plovidbu i odnose koji povodom plovidbe nastaju, bez obzira da li se plovidba odvija na moru ili unutrašnjim plovnim putevima (rekama, jezerima i sl.). Kombinuje pravila nekoliko različitih grana prava kao što su međunarodno, ratno, imovinsko, upravno, radno, privredno i sl. Rad Međunarodne pomorske organizacije (IMO) i Međunarodne organizacije rada (ILO), koje su tela UN, ima veliki uticaj na razvoj ove grane prava. U tom smislu, mada zvuči egzotično, pomorsko pravo je itekako važno i za Srbiju i njene građane. Takođe, ne treba zaboraviti da je u periodu 1918 – 2006. godine Srbija imala izlaz na Jadransko more. Naš veliki stručnjak za ovu oblast, prof. Miodrag Trajković preminuo je 2000. godine i od tada je malo radova bilo posvećeno ovoj oblasti. U međuvremenu, Srbija je postala samostalna država, izgubila direktan izlaz na more, izvršila izmene i dopune niza zakona, ratifikovala veliki broj međunarodnih sporazuma koji regulišu pojedina pitanja vezana za plovidbu ili privredne tokove. Sve te promene našle su mesto u mojoj knjizi. Knjiga je namenjena kako studentima koji polažu Pomorsko pravo, tako i svima ostalim koji traže objašnjenje pojedinih instituta ili se bave plovidbom.

  • Šta je specifičnost pomorskog prava?

Brodovi su stvari koje imaju poseban status. Mada su po definiciji pokretne stvari, zbog velike vrednosti koju imaju, zakonodavci ih izjednačavaju sa nepokretnostima. Iz tog razloga, postoje posebna pravila koja se primenjuju na brodove u odnosu na druge pokretne stvari. U Srbiji su redovni sudovi nadležni za rešavanje svih sporova koji nastaju u vezi brodova i plovidbe, ali često brodari i korisnici njihovih usluga, umesto obraćanja sudovima, biraju arbitražno rešavanje spora. Na ovaj način, spor se rešava mnogo brže, jeftinije i prema pravu koje stranke biraju, što kod sudskog rešavanja nije moguće. Nažalost, Srbija nema razvijenu ni sudsku ni arbitražnu praksu u ovoj oblasti, ali se nadam da će se vremenom i to promeniti.

Trifko Ćorović/Slobodna Hercegovina

 

BIOGRAFSKI PODACI

Iris Bjelica Vlajić rođena je 3. 11. 1976. godine u Sarajevu. Gimnaziju i Pravni fakultet završila je u Beogradu. Posle diplomiranja na Pravnom fakultetu upisuje poslediplomskle studije, smer međunarodnog javnog prava, koje uspešno okončava odbranom magistarskog rada na temu „Širenje Evropske unije na istok“ u maju 2003. godine.

Na Institutu Raoul Walenberg u Lundu, Švedska, 2005. godine završila je specijalistički kurs iz oblasti međunarodnog prava i ljudskih prava.

Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2. novembra 2010. godine odbranila je doktorsku disertaciju pod nazivom „Međunarodno-pravni standardi principa jednakosti stranaka uspostavljeni Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i praksom Evropskog suda“.

U martu 2015. godine, izabrana je u zvanje docenta za pravnu grupu predmeta.

Nakon diplomiranja, radila je kao saradnik za međunarodne ugovore i pravo EU u Sektoru za pravne poslove Beogradske banke ad, Beograd; sekretar Instituta za međunarodno pravo i međunarodnu privrednu saradnju, Banja Luka; te kao savetnik za ljudska prava u Nezavisnoj pravosudnoj komisiji pri Kancelariji visokog predstavnika za BiH, Banja Luka i Misiji OEBS u BiH. Potom je bila  u odboru izvršnih direktora NVO Transfuse Association, Berlin i savetnik za međunarodnu saradnju u Agenciji za zaštitu ličnih podataka u Bosni i Hercegovini. Od oktobra 2017. godine zaposlena je u Visokoj brodarskoj školi akademskih studija u Beogradu kao predavač za pravnu grupu predmeta na osnovnim i master studijama.

Konsultantske poslove obavljala je za UNDP u Beogradu, Sud Bosne i Hercegovine u Sarajevu i Međureligijsko veće Bosne i Hercegovine. Na Pravnom fakultetu u Banja Luci gostovala je kao predavač na Klinikama za ljudska prava i krivično pravo, te na većem broju seminara i obuka koji su iz oblasti ljudskih prava i prakse Evropskog suda za ljudska organizovani za sudije, tužioce i advokate u Bosni i Hercegovini i Srbiji. Bavi se volonterski prevođenjem i objavljivani su joj prevodi tekstova sa engleskog i ruskog jezika.

Objavljeni su joj radovi:

Sukob zakona kod prestanka braka, Srpska pravna misao br.1-4, Banja Luka, 2000.

Harmonizacija privrednih propisa sa propisima EU, Beogradska banaka ad, br. 292, Beograd,  jul-avgust 2001. godine

Zakon o zanatsko-preduzetničkoj delatnosti, Privrednik, list za tumačenje i primenu zakona i drugih propisa, sudsku i upravnu praksu, br. 135, Beograd, 1-15. maj 2002. godine

Pravila za utvrđivanje elemenata za verodostojnost elektronskog potpisa, Privrednik, list za tumačenje i primenu zakona i drugih propisa, sudsku i upravnu praksu, br. 137, Beograd, 1-15. jun 2002. godine

Uslovi za obavljanje špediterske delatnosti u Republici Srpskoj, Privrednik, list za tumačenje i primenu zakona i drugih propisa, sudsku i upravnu praksu, br. 143, Beograd, 1-15. septembar 2002. godine

Utvrđivanje neto imovine privatizacionih investicionih fondova u Republici Srpskoj, Privrednik, list za tumačenje i primenu zakona i drugih propisa, sudsku i upravnu praksu, br. 146, Beograd, 15-31. oktobar 2002. godine

Novi zakon o likvidacionom postupku u Republici Srpskoj, Privrednik, list za tumačenje i primenu zakona i drugih propisa, sudsku i upravnu praksu, br. 147, Beograd, 1-15. novembar 2002. godine

Nezavisnost pravosuđa kao uslov za prijem u Evropsku uniju, Glasnik pravde, Udruženje sudija i tužilaca Republike Srpske, br.12, Banja Luka, 2004.

Izmene  i dopune Konvencije o zaštiti osoba s obzirom na automatsku obradu podataka (Konvencija 108) Saveta Evrope, Evropsko zakonodavstvo, br. 39-40, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2012

Pregled evropskog zakonodavstva o zaštiti ličnih podataka u zdravstvenom sektoru, Evropsko zakonodavstvo, br. 42, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2012

Zaštita ličnih podataka, Značenja, časopis iz oblasti kulture, nauke, umjetnosti i obrazovanja godine HHIH br. 71, Narodna biblioteka Doboj, juli 2013. godine

Trans-atlantsko partnerstvo za trgovinu i investicije, Evropsko zakonodavstvo, br. 45-46, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2013

Izbeglička kriza i šengenski sistem, Vojno delo, br.2/2016, Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Beograd, februar 2016 (M51)

Međunarodni odnosi u svetlu sporazuma o nuklearnom programu Irana, Vojno delo br.5/2016, Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Beograd (M51)

Uticaj stvaranja novog „Puta svile” na međunarodne odnose, Vojno delo br.2/2018, Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Beograd (M51)

Izvršenje na brodu prodajom svojinskih udela, Bilten Komore izvršitelja br.5/18, Beograd, 2018

Evropski sistem za sigurnost plovidbe, Evropsko zakonodavstvo, br. 64, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2018 (M 51)

Uslovi za arbitražu u plovidbenom pravu Republike Srbije, Pravo i privreda, br. 10-12/2018, Udruženje pravnika u privredi, Beograd, 2018 (M51)

Evropsko zakonodavstvo o multimodalnom transportu, Evropsko zakonodavstvo, br. 65/19, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2019 (M51)

Pored navedenog, učestvovala je u radu naučnih konferencija:

Aneks E Sporazuma o sukcesiji SFRJ i rešavanje pitanja neisplaćenih penzija iz Republike Hrvatske, radom Neisplaćivanje penzije u RH i kršenje prava na imovinu u praksi Evropskog suda za ljudska prava, objavljen u Zborniku radova

Kopaonička škola prirodnog prava, radom Radno-pravni položaj pomoraca prema Direktivi EU 2018/131, objavljen u časopisu Pravni život tematski broj Pravo i zapovest razuma, Udruženje pravnika Srbije, broj 11/2018, tom III (M51)

Tečno govori engleski, a služi se grčkim, španskim i ruskim jezikom.

 

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar




* Zakon o javnom informisanju – član 38: Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo.

Mišljenja iznijeta u komentarima privatno su mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Slobodna Hercegovina