НАСЛОВИ

ИНТЕРВЈУ: Војислав Гњато – Осунчана јутра билећке младости


  •  Пртину су многи пропртили, само треба знати корачати Пишући о Билећи, њеним каменим кућама и људима који су живјели у њима дошао сам до сазнања да нигдје као на овим просторима природа није више уложила у људе сједињујући у њима природну бистрину и упорност, дарујући им све оно што није могла суровом „каменом мору“ које их је окруживало

 

vojo

БИЛЕЋА У СРЦУ – Војислав Војо Гњато

Разговарао: Трифко Ћоровић
Фото: Приватна архива

Војислав Војо Гњато, писац и новинар, више од педесет пет година живи и ради у Добоју, али родну Билећу није заборавио. Вратио јој се почетком овог вијека објављивањем трију књигa сјећања о том осунчаном граду и стаменим Билећанима с почетка педесетих година прошлог вијека. Иако је по вокацији професор социологије са завршеном постдипломским студијем из јавног здравства, већ одавно је у њему преовладао смисао за писану ријеч уређујући бројне часописе и новине. Тако га је та љубав одвела до Билећке трилогије којој су претходиле Билећке вињете, Улица камених кућа и Билећка раскршћа.

И не само то. Одужио се Војислав и Добоју, мјесту свог сталног боравка, остављајући му двије монографије: Општа болница Добој и Монографија Дома здравља Добој.  Иако више од пола вијека није у родном граду, његова сјећања су право богатство завичајног колорита подржано ријетким, одавно пожутјелим фотографијама тога времена оживљавајући већ давно заборављену скрињу ријечи и израза препуних аутохтоних значења и емоција.

Његова сјећања су заправо од почетка до краја задивљујућа пишчева љубав према свом завичају, побуђена исконским жаром да се остави запис о једном времену, његовом трајању и људима који су га обиљежили.

Билећки учитељ знања, части и честитости, професор Голуб Куреш, шетао је сам. Његове шетње утабанале су стазе за све оне који желе шетати у смислу да је човјечност мјера вриједности. Да једни не шетају, други не би ни проходали.

За Билећу из времена када је била град свјетлости вежу се два важна извора живота: Требишњица као први фактор живота који је Створитељ дао човјеку у земљи Херцеговој, и други, камен на коме су прсте тукли Келти, Илири, Римљани, Словени, чак и недавно Жута монархија.  И сви наши вриједни зидари научили су понешто и поштено се носили с каменом, али нити су коме пренијели знање нити су га надоградили.

За разлику од њих, ја сам оловком почео „клесати камене блокове“  у билећким улицама камених кућа како бих скинуо патине с њих. Ја сам један од „шетача“ билећким улицама, али нисам први ни једини. Билећки учитељ знања, части и честитости, професор Голуб Куреш, шетао је сам. Његове шетње утабанале су стазе за све оне који желе шетати у смислу да је човјечност мјера вриједности.  Да једни не шетају, други не би ни проходали.

Постоји само једна права подјела: на оне који мрзе и оне који, ако већ не умију вољети, не желе бар да мрзе. Не рачунајући притом на професионалне подјеле.

Билећка трилогија углавном обухвата  кратке, сасвим оригиналне и, рекао бих, надахнуте приче о Билећи и Билећанима из половине двадесетог вијека, када је, слично другим срединама тадашње Југославије, и у овом типичном херцеговачком градићу почело да се гради ново друштво, са новим системом и новом влашћу и, надасве, новим друштвеним вриједностима. Та нова животна филозофија, коју су прокламовали комунисти, имала је и добрих и лоших страна. Пробуђен је народни елан и жеља за праведнијим и бољим животoм, али упоредо с тим јављале су се непремостиве препреке оличене у вјери, традицији, обичајима и навикама овдашњих људи. У том прожимању, али и сукобљавању новог и старог, текле су и најљепше године мога дјетињства и младости. Те слике младости кoју сам дуго носио у себи, из године у годину постајале су дио мене, расле су, сазријевале и преображавале се упоредо с развојем и обликовањем да би се, напокон, оваплотиле у конкретан естетски израз и, ево, у неколико књига сабраних у Билећкој трилогији угледале свјетло дана.

  • Како се јавила идеја да се оловком “клешу блокови камених кућа“ у Билећкој трилогији?

Не знам због чега, али у мислима и сјећањима јавила ми се жеља да тај осјећај споре пролазности живота напишем тамо гдје сам прије више од пола вијека провео најљепше дане свога дјетињства и ране младости. Без обзира на то какви су били услови живота, свако дјетињство и младост остају у најљепшим успоменама. Зато и желим, као дужник завичају, да сачувам адресу гдје сам се родио и започео свој животни пут.

То је доба које сваки човјек само једном доживи, а носи га цијели живот у сјећању. Вјероватно и због тога што ми се данас живот помало отима, а тад је трајао.

                           Тврд је камен за онога                    

                           ко на њему спаво није;                          

                           ја се родих у камену,

                           зато камен мекан ми је.

 И ја сам, седамдесет година касније, схватио да више немам времена и стога желим да напишем нешто што ме веже за најдужу улицу и њене камене куће, за тротоаре, дрвореде, стамене људе, трговине, кафане, дјечје игре, за праскозорја, осунчана јутра и раскошне боје вечери гдје сам провео незаборавно дјетињство. Ту гдје је моја младост расипала снагу. У тој младости налазио сам довољно заноса, снаге и стрпљења, и тад ми је живот трајао и изгледао лијеп. Све је личило на вјечност; међутим, данас се отима. То више нису само успомене које ме понекад дотакну – то је дио живота кога се увијек радо присјећам.

vojo 2

Билећки парк шездесетих година прошлог вијека кад је младост расипала снагу – Војислав први слијева

По слободној вољи људи се на овоме свијету предају или Богу или ђаволу…

  • Међу људима су присутне многобројне, разноврсне и често непримјерене подјеле, најчешће оне на господу и другове, четнике и партизане, монархисте и комунисте, патриоте и издајнике, слуге и господаре, писмене и неписмене, поштене и лопове, сељаке и грађане… Како сте то видјели у својим књигама?

А човјек би требао бити поносан на оно што је у животу створио, а не што је насљеђем стекао или од других добио. Понос стечен рођењем или културним насљеђем код неких често ствара мржњу према онима који не припадају њиховој групи, па је она и најчешћи узрок подјеле међу њима.

А у ствари, постоји само једна права подјела: на оне који мрзе и оне који, ако већ не умију вољети, не желе бар да мрзе. Не рачунајући притом на професионалне подјеле.

Стога  се овдје, у књигама, бавим углавном подјелама које нису само производ мржње већ су у прошлом вијеку настајале спонтано и неминовно на билећким улицама, раскршћима, у кафанама и кућама као израз односа међу људима у свакодневном животу, без којих се у суштини није ни могло. Неке су поодавно превазиђене, а неке и данас трају, и увијек ће их бити.

  • Знатан дио простора човјековом распећу између бројних људских и друштвених подјела Војислав Гњато не само да жели указати читаоцу на ту злу коб и злу нарав човјекову већ кроз своје поједине ликове и њихове чврсте карактере указати на путеве спасења и избављења.

Такво исходиште наговијестио сам описима бројних и за то вријеме карактеристичних људских и друштвених подјела, приказујући их са сатиричним призвуком и јасном поруком да као такве представљају малигни тумор на здравом ткиву народном.

Отуда се и пред читаоцем ових прича поставља исконско и вјечно питање: Може ли човјек да избјегне ту ђавољу замку пред којом се често, свјесно или несвјесно, налази и да се одупре страшном демону сладострашћа, самољубља и властољубља?

Може и мора, поручили би велики хришћански духовници и мислиоци, јер „пртину су многи пропртили, само треба знати корачати“. Какав ће тај човјеков корак и укупан земаљски ход бити, зависи од његове слободне воље. По слободној вољи људи се на овоме свијету предају или Богу или ђаволу.

  • Ваше писање је донекле израз жала за оним временом у коме вам је младост распила снагу.

У мојим књигама изражен је дубок и болан жал за оном билећком душом коју смо одгајали и његовали, и која је нестала можда дјелимично и кривицом  властите генерације, коју су „билећка раскршћа“ усмјерила на разне стране свијета и од ње начинила далеке „бисере расуте“. Није грешка што се из Билеће одлази, али је злослутна коб што се у Билећу не враћа. Расути бисери по бијелом свијету не чине огрлицу, јер бисерна ниска је рањива и искидана.

Опрхван  многим недаћама и проблемима човјек је данас склон да помисли  да је све у прошлости било боље, да су људи били срећнији и да је сада као у некој утопијској пројекцији питање среће помејерено у будућност пошто прошлост није могла да промијени човјекову садашњост.

Нигдје као на овим просторима природа није више уложила у људе сједињујући у њима природну бистрину и упорност, дарујући им све оно што није могла суровом „каменом мору“ које их је окруживало

Пишући о многим људима именом и презименом, водио сам рачуна да сваком од њих дам његову бољу, људскију страну, не због тога што то заслужују, него зато што и они други које не помињем нису били бољи од њих, а генерецијама које долазе нека остане текст с благом горчином истине а не презира. Жеља ми је била да читалац окуси мучнину тога и садашњег времена, али и да оживи младост и наду која ће и њих одржавати.

Пишући о Билећи, њеним каменим кућама и људима који су живјели у њима, дошао сам до сазнања да нигдје као на овим просторима природа није више уложила у људе сједињујући у њима природну бистрину и упорност, дарујући им све оно што није могла суровом „каменом мору“ које их је окруживало.

  • Како данас с ове временске дистанце размишљате о Билећи, граду ваше младости?

И без обзира на то колико смо вољели Билећу, њене улице камених кућа, носили је у грудима куд год смо ишли, у њој нисмо могли опстати, јер за будућност није била довољна само љубав према каменим кућама и  шпалиру њених багремова. Овдје су се најдуже чекале кише које су враћале живот спрженој трави и испуцалој земљи. Ми оновременици искрено смо вољели овај град, за разлику од странаца у пругастим одијелима и сивомаслинастим униформама, гдје је једнима био урезан у глави каменолом, а другима Златиште и Хаџибегово брдо. Једино су им улице камених кућа остајале у трајном сјећању на допуштене изласке и кафанске ноћи.

И док је с једне на другу страну ницао и ширио се нови град, нове стамбене зграде, спортске хале, фабрике, игралишта, главна улица остала је с каменим фасадама које стамено одолијевају времену да би свједочиле гдје је некад пулсирао живот који се тако дубоко урезао у наша сјећања да га никада не можемо избрисати из својих успомена и надом да Билећом господари човјечност јер је била град свјетла и часних, мудрих, племенитих  и честитих грађана.

trilogija

Војиславове приче и данас на бројним порталима друштених мрежа побуђују велик интерес.

У њима у кратком, језгровитом народном језику сачувао је све љепоте, обичаје и врлине мјеста под вјечним сунцем кроз из­ворност и јасноћу нашег казивања. Оне ће као лахор пробудити бројним читаоцима понеко сјећање на прошлост, и како писац рече, поготову што живимо у вре­мену кад нико неће да чита романе исписане ситним словима, већ се све свело на СМС литературу.


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар