• Сјећам се…. Бојажљиво отварам врата не баш комфорне слушаонице на Филозофском факултету у Никшићу, помало се тресем од страха и непријатности што касним на прво предавање код новог професора (иако су сви за мене нови) и очекујем оправдану критику неког намргођеног и строгог човјека. Међутим, дочекује ме пријатан и некако пријатељски расположен глас професора који, осјећам, уопште није увријеђен због мог кашњења.

Касније сам у животу научила да се на такве ствари љуте само арогантни и искомплексирани људи који, дубоко у себи, пате од недостатка самопоуздања. Неспретно сједам на прво слободно мјесто, журно вадим блокчић и оловку и почињем да пратим предавање. Послије свега неколико минута, док пажљиво упијам сваку ријеч, све ми постаје јасно. Управо због оваквих предавања хтјела сам да студирам књижевност! Наједном, осјећам се као да нисам више у прилично депресивној и оронулој слушаоници Филозофског факултета у Никшићу, него на неком престижном свјетском факултету! Професор је некако ведар и опуштен, насмијан и живахан, један од оних људи који тешке појмове објашњавају само са њима својственом лакоћом. Први је предавач који је донио са собом лаптоп (а лаптоп је прије тринаестак година још увијек био чудо технике) из кога нам чита дијелове своје књиге, али даје много шира и занимљивија објашњења.  Професор не „ гњави“ сувопарном теоријом ни рогобатним изразима, не говори са висине свог знања нити нам ствара утисак да ми такав ниво знања никада не можемо досећи. Не, ништа од тога. Прича нам о теорији књижевности кроз своја читалачка и научна искуства, говори нам о школовању и раду у Америци и Француској. Са апсолутном сигурношћу и непогрешивим искуством посвећеног истраживача, о н  нас води  нас непознатим путевима модерне и постмодерне  књижевности, како свјетској тако и домаће. Помиње толико дјела и аутора за које никада чула нисам, иако сам од своје дванесте до деветнаесте године, да не будем лажно скромна, читала много. На професорово питање „ Зар нисте то читали?“ ми срамежљиво ћутимо, а професор нас опет не грди него некако симпатично и живахно говори: „ Морате то да прочитате, бре!“ Размишљам како ћу одмах послије предавања да одем у библиотеку да потражим неку од поменутих књига, како се на неком сљедећем предавању не бих стидјела тога што не знам. То је мој први сусрет са сјајним професором, а прије свега са дивним човјеком Мирољубом Јоковићем!

Тако почиње моје путовање кроз море литературе, на коме приспијевам на различите обале и откривам нове неистражене просторе. У мени снажно букти она, данас готово, изгубљена жеђ за знањем коју је моја генерација још увијек имала.

Ово је само почетак приче о  човјеку који је опчињавао својом једноставношћу и непосредношћу, који је једнако љубазно и симпатично разговарао са спремачицама на факултету и академицима. Било је у професору Јоковићу неке дјетиње доброте и несвакидашње племенитости. Мирољуб из Рашке, којом се посебно понисио, био је свјетски путник, неуморни истраживач, критичар без длаке на језику, човјек неуништивог ентузијазма и животне енергије, жива енциклопедија знања и истински пријатељ. Предусретљивост и добронамјерност биле су спонтане и природне карактерисике његове личности. Према својим студентима опходио се као према себи равним, зато се пред њим никада нисмо осјећали тако мали и беспомоћни као пред неким другим професорима. Он нас је поштовао као људе и код нас развијао жељу да учимо из задовољства и знатижеље, а не из страха. У комуникацији са људима нису се осјећала бројна академска звања ни титуле које је стицао на престижним универзитетима од Београда до Америке, само једноставна  и топла људска душа. Професор Јоковић је много волио и цијенио своје студенте, заправо, волио је људе уопште. Несебично се трудио да им на сваки начин помогне да  припреме своје испите, ураде дипломске и магистарске радове. Није у њему било ни трунке професорске сујете нити страха да га његови ученици не надмаше. Својим пријатељима је свесрдно помагао пишући рецензије, поговоре и предговоре. Вриједно је радио и врло млад достигао сва звања и признања која човјек може достићи. Можда је један дио тога заиста требао да остави за касније. Његов радознао  и аналитичан дух стално је тежио новим сазнањима, а ту љубопитљивост будио је и код нас студената. Ми студенти вјеровали смо да ће наш драги професор, увијек онако весео и лежеран у понашању и опхођењу, остати вјечито млад.

Већ негдје око 2004. почео је прво тихи, а онда гласни прогон свега што је српско у Црној Гори. У то вријеме и професора Јоковића су, као и све друге професоре из Србије који су им сметали, уклонили са Филозофског факултета у Никшићу. Услиједиле су три тешке године у којима смо се ми слободоумни студенти, окупљени око Студентске организације „ Слово“, заједно са својим професорима, лавовски борили против преименовања српског језика у Црној Гори. Наши бивши професори: проф. др Јелица Стојановић, др Драга Бојовић, др Горан Радоњић, проф. др Лидија Томић постали су тада наши пријатељи и саборци. Заједно смо подносили вријеђања, неправде и шиканирања од стране професора друге орјентације. И професор Јоковић је био уз нас све вријеме. Мирољуб Јоковић, осим што је био велики човјек, био је и велики националиста, истински патриота. Презирао је конформизам и сваки вид лицемјерја, био је један од оних чији ставови немају цијену. Није се трудио да буде свачији пријатељ, али они којима је то био, знају шта значи имати пријатеља или, боље речено, брата по души и по перу.

У истој години, свега у три мјесеца, овај свијет су напустила два великана без којих савремена српска књижевност није више оно што је била. Изгубила је саврена српска књижевност једног од својих највећих писаца Радослава Братића и једног од својих најведнијих проучавалаца професора Мирољуба Јоковића. Била је особита животна срећа и част познавати ова два велика човјека. Сигурна сам да ће у свему што ћу икада написати остати неизбрисиви траг оног чиме ме је заувијек обогатило познанство с њима.

Иако је смрт једина коначност свих нас на земљи и иза себе оставља неподношљиву празнину код нас који смо те људе цијенили и вољели, сигурно  je  да велики људи попут професора Мирољуба Јоковића не умиру. У сваком од нас, његових студената, остаће бар дјелић његових несагледивих знања и, што је најважније, успомена на његову неизмјерну доброту  и несвакидашњу личност.

Професори су људи који уткају добар дио своје личности у своје ученике или студенте, то сад најбоље могу да схватим кад сам и сама професор. Учитељи, наставници и професори, били они добри или лоши, никада се не заборављају јер су они, поред наших родитеља, најзначајнији стубови у изградњи наших личности. Имала сам  у животу ту срећу да су моји професори  били врсни прознаваоци књижевности и језика. Они су, на прави начин, каналисали моју изворну љубав према лијепој ријечи и баш њима дугујем највећи дио тога што знам.

Дарка Деретић / Слободна Херцеговина