ХЕРЦЕГОВИНА: Поносни симбол српске слоге, слободе и отпора

  • „Ни сиромашније земље ни већег богатства у карактерима, ни мање земље ни већег броја правих људи.“

hercegovina-naslovna-595x400

У само једној реченици владика Николај Велимировић описао је земљу Херцегову, Херцеговину. Смјештена између Јадранског мора, обала Неретве и Требишњнице и врхова Зеленгоре и Маглића, прекривена богатим и плодним крашким пољима, Херцеговина већ вијековима у добрим, у наопаким и у злим временима опстаје. То чини захваљујући својим људима и њиховом карактеру који је одувијек одисао гостопримством, чашћу, поштењем и храброшћу.

Не каже се случајно за Херцеговину „Сав свијет насели, себе не расели“. Уистину овај данас слабо насељени, запуштени и заборављени крај, кроз вијекове је своје најбоље и највредније давао за неке више циљеве и интересе. Херцеговина је увијек била прва на бранику отаџбине. Кад је требало крв проливати, Херцеговци би стизали први а одлазили последњи; кад би завладала глад и биједа, Херцеговци би одвајали од својих уста за друге, а опет, кад би дошла времена благостања, не би се разметали.

Историја српског народа препуна је подјела и сукоба, борби и ратова, страдања и патњи. Херцеговина, једна од најстаријих српских земаља, није била поштеђена. Име је добила по њемачкој ријечи „херцог“ што значи војвода. Први је ову титулу понео Стефан Вукчић Косача, „Херцег од Светог Саве“, владар подручја из XV вијека. Кроз историју, Херцеговина се још називала и Хумска земља, Хум и Захумље. Корјени српске Херцеговине сежу у X вијек, а свој први процват доживљава у XII вијеку као област под управом Растка Немањића који је био владар Хумске земље и утемељитељ српске православне епископије Захумско-Херцеговачке.

fotka-1-hercegovina

Препознатљива херцеговачка панорама. Планина Волујак

У XV вијеку Херцеговина пада под власт Отоманске империје. Пад се догодио тек 1482. године, више од 20 година након пада престонице Србије, Смедерева, и пада Босне. Херцеговина је била једна од последњих српских територија која је пружала отпор Османлијама, а међу првима се и побунила и кренула потем слободе. У Невесињу 1875. године пукла је „Невесињска пушка“ и букнуо устанак против Османског царства који се брзо проширио, изазвао српско-турски рат и покренуо тзв. Велику источну кризу. Након Берлинског конгреса 1878. године Србија и Црна Гора су стекле независност док је Херцеговина заједно са Босном окупирана од стране Аустроугарске.

Након доласка аустроугарске окупације, оружани отпор домаћег становништва одмах је угушен али у Херцеговини је и даље била присутна идеја отпора. Посебно су омражене биле идеје Бењамина Калаја о јединственој мултиконфесионалној босанској нацији. Херцеговачки Срби никада нису прихватили аустроугарску окупацију, због чега је и јачао национални покрет који се залагао за стварање државе свих Срба. Настојећи да одобровоље и задовоље херцеговачке Србе, аустроугарска власт је у Херцеговини изградила многобројне школе, домове културе, путеве и другу инфраструктуру, а посебно је упечатљива прва лучна камена брана на Балкану изграђена на језеру Клиње код Гацка. Након слома аустроугарске окупације и побједе у Првом свјетском рату, Херцеговина у потпуности губи сва обележја посебности, чак и аутономије и постаје саставни део Краљевине СХС, а касније и Краљевине Југославије.

Двије деценије касније, након капитулације Југославије, Херцеговина се нашла у саставу усташко-фашистичке творевине Независне Државе Хрватске и дочекала најтеже тренутке у својој историји. Трагична драма српског народа Херцеговине, започета стварањем НДХ, учинила је овај кршевити крај ареном најгнуснијих злочина које је запамтила свјетска историја, али и колијевком првог масовног устанка против фашистичке тираније у поробљеној Европи.

Оно што су подивљале усташке хорде починиле у прољетним и љетним покољима херцеговачких Срба 1941. године, превазилази бестијалност најсвирепијих злочина које је историја запамтила. Пушчани метак био је Божија благодет.

Усташко-муслимански терор седмицама се одвијао у цијелој Херцеговини. Најсвирепији злочини догодили су се у мјесту Придворица код Гацка и Коритима код Билеће. На монструозан начин поубијани су сви мјештани, а цијела села су истријебљена и уништена. Није се дуго чекало на одговор Херцеговаца који су храбро стали у одбрану земље Светог Саве. У ноћи између 5. и 6. јуна, мјештани пограничних села према Црној Гори, под командом попа Радојице Перишића, напали су и заузели оружарницу у мјесту Брљево код Гацка. Шестог јуна 1941. године букнуо је нови херцеговачки устанак, прва оружана побуна против нацистичког режима у поробљеној Европи.

Већ 6. јуна на брду Гат завијорила се српска тробојка у знак прве ослобођене територије. Данас на том мјесту стоји спомен-плоча коју су херцеговачким херојима подигли захвални потомци. На Видовдан, 28. јуна 1941. године, устаници су ослободили општинско средиште Автовац, што је била прва ослобођена општина у поробљеној Европи. Устанак се проширио, а ове територије више никада нису пале у руке нациста, усташа и муслимана, чак ни у овом последњем трагичном рату.

fotka-2-hercegovina

Спомен плоча на брду Гат код Гацка

Послије свих ратова, недаћа и страдања, послије Невесињске пушке и шестојунског устанка, данас Херцеговина живи у миру, у саставу Републике Српске. Ипак, умјесто захвалности и одужења дуга према народу који је за слободу пропатио највише, Херцеговина је данас запостављена и заборављена. Гатачко, невесињско, дабарско и друга поља већ годинама скупљају коров. Умјесто путева до Херцеговине вас воде козје стазе на којима увијек пријети опасност од одрона или понора који вас може одвести у смрт. Привреде овдје више нема, запуштене и напуштене фабричке хале зјапе празне већ годинама, а пољопривредом се баве само храбри и одважни.

Продефиловало је Херцеговином протеклих година много политичара, бизнисмена, наводно успјешних људи. Низала су се обећања и најављивале инвестиције, али све је остало на ријечима. Стрпљиви Херцеговци и даље чекају. Питање је до када ће. Сигурно је, неће вјечно. Највећи произвођачи струје у Босни и Херцеговини су овдје, богата је Херцеговина и шумом, земљом, водом и још много чиме, али од тога као да нема користи, јер су моћници и елита одлучили да ова храбра српска земља не заслужује ништа више од заборава.

Херцеговци никада нису били тако себични. Своје најбоље су давали другима. Једног од најученијих људи, грофа Саву Владиславића, послали су у Русију гдје је био утицајни дипломата, а у историју је ушао јер је разграничио Руско царство и Кину. Пјесника Јована Дучића поклонили су српском народу, да и данас ужива у његовим мудрим стиховима. Још у бившој Југославији остало је упамћено да је највећи број високообразовних људи по глави становника имало Гацко, мало мјесто у Херцеговини са свега десетак хиљада људи, којих је данас, из дана у дан све мање.

fotka-3-grafit-hercegovina

Графит са речима владике Николаја Велимировића

Крварила је Херцеговина за своју сестру Србију и за друге српске земље. Давала је оно најбоље и највредније, остајала и опстајала када је било најтеже и увијек освјетлала образ свог народа, никада не дозволивши да осрамоти слику људи какве је запамтио Свети Сава, владајући овим крајем. Данас, најмање што можемо учинити јесте да ову српску невјесту не заборавимо, јер ни она никога није заборављала ни у најтежим временима.

Људским карактерима и природним могућностима богатој Херцеговини не треба милостиња, треба јој само мала покретачка снага, ситни импулс који би омогућио да сама за себе ради и да се развија. Херцеговина може саму себе хранити, своју дјецу школовати и своје раднике запослити, само јој треба то дозволити. Ипак, као што су петину или трећину својих плодова некада давали Турцима харачлијама, тако Херцеговци и данас своја богатства дају неким новим харачлијама у виду властродржаца. Крајње је вријеме да се и то промијени, да Херцеговина коначно добије оно што јој припада.

Радован Паповић/Српски академски круг

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар