ХЕРЦЕГОВАЧКИ БЕСМРТНИЦИ: Београд чува Нићифора Дучића и Мића Љубибратића


  • Српска земља, у престоном Београду, чува кости двојице храбрих херцеговачких устаника, у борби српског народа за слободу од османлијске власти. Двојице великих Требињаца, Архимандрита Нићифора Дучића и војводе Мића Љубибратића.

NICIFOR
Архимадрит Српске православне цркве, Нићифор Дучић, рођен 21. новембра 1832. године у Лугу, крај Требиња, поред осталог што је био калуђер, био је покретач и оснивач школства у Херцеговини и Црној Гори, устанички вођа уз Луку Вукаловића, командант добровољачких одреда у борбама Србије против Турске, историчар, редовни члан Српске краљевске академије, председник Српског ученог друштва, управник Народне библиотеке Србије и још многих звања. Свој живот је окончао у Београду 5. марта 1900. године.

Сахрањен је уз највеће црквене и државне почасти на Новом београдском гробљу. Гроб му се налази у порти цркве Светог Николе, која је у оквиру комплекса Новог гробља, где му је и подигнут споменик. О гробу, који је увек уредан и са пар цветова, бригу води Српска православна црква и свештенство цркве Светог Николе.

Преко пута исте цркве, тик уз стазу, налази се гроб и споменик другог великог Требињца, устаника, војводе Мића Љубибратића.

MICOI MALI

Михајло Мићо Љубибратић, рођен је 1839. године у Љубову, крај Требиња. Као школован млад човек одмах се прикључио устаницима Луке Вукаловића где постаје његов лични секретар и учесник многих битака. Учествује 1875. године у организовању новог херцеговачког устанка, Невесињске пушке. После великих српских победа, појавом многих несугласица, издаја и ропства, неповољне спољнополитичке ситуације и пропасти устанка, доспева поново у Београд, где бива биран за начелника Пиротског округа а затим и за Секретара Пореске управе Министарства финансија Србије.

Мићо је умро веома млад, 26. фебруара 1889. године, у својој педесетој години живота.

Уз плејаду многих истакнутих Срба, покопаних на овом гробљу, њихова имена, хумке и споменици, стоје на вечној стражи, подсећају Београђане, и не само њих, на величину својих дела која су даривали српском роду.

Кад год имам прилику обиђем њихова гробна места и поклоним им се. Проговорим им по коју реч, рапортирам, шта се ради и какве су прилике у Херцеговини, поштује ли се оно зашта су они своју крв проливали.

Приредио: Миливоје Мишо Рупић
ИЗВОР: Слободна Херцеговина



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору