НАСЛОВИ

ХЕРЦЕГОВАЧКА БОМБАРДЕРКА ТИЈАНА БОШКОВИЋ: Знала сам да ћу закуцати Американке! (ВИДЕО)


  • Само две године после финала у којем је освојила 38 поена и донела Србији титулу европског првака у јуниорској конкуренцији, једна је од је најбољих одбојакшица на свету и играла је у финалу Олимпијских игара. Тијана сумира утиске из Рија, али и из досадашње каријере која је од 14. године професионална

tijana_boskovic

фОТО: СТАР СПОРТ

Док се спуштамо степеницама од Зеленог венца, један средовечни господин идући у сурет развлачи осмех и поздравља.
“Само тако настави, честитке за све, живела нам! Браво Херцеговка”.

Помало стидљивим осмехом, она се захваљује и обећава нека нове успехе и поводе за славља.

Она још нема ни 20 година. Али зато има сребрну медаљу са Олимпијских игара, сребро са Светског купа, бронзу са Светског првенства. И статус одбојкашког чуда од чије левице противницама клецају колена. Као што је све у њеној каријери ишло вртоглавим успоном, тако и сада суверено граби ка статусу најбоље одбојкашице на свету. И стручњаци се слажу да није питање “да ли ће” већ “када ће” то остварити. Са 19 година је већ права звезда светске одбојке. И српског спорта за шта је доказ озарено лице господина са Зелењака.

Неколико дана после највећег успеха у историји женске одбојке у Србији и сребра из Рија, разговарамо са Тијаном Бошковић. Једним од симбола наше репрезентације. Само две године су јој биле потребне да стекне стај статус. Иако делује да је тек на почетку каријере, у 19. години је остварила успехе о којима неко не може ни да сања. Када Маја дигне лопту просечан навијач Србије погледом тражи из ког угла ће долетети Тијана и муњом из левице закуцати лопту тамо у поље.

Постала си популарна. Људи те препознају на улици. Воле те.
“Ни ја још нисам баш најсвеснија свега што се дешава. Била сам пре неки дан у тржном центру на Вождовцу, деца долазе да се фотографишу, упознају… Наравно да прија, само што још нисам навикнута на све”, прича нам Тијана док се спуштамо ка реци.

Интервју са њом сасвим случајно, а опет некако симболично радимо у Херцеговачкој улици. Управо из Херцеговине долази српски одбојашки динамит. Иако Херцеговци воле да се хвале коренима овога и онога, заправо једине две олимпијске медаље у овај део Републике Српске су одбојкашке. Пре 20 година Љубињац Ђорђе Ђурић је са Плавимa освојио бронзу, сада је Билећанка Тијана донела сребро као највећи спортски успех у историји овог српског краја. Земљаци су то препознали. У њеној Билећи јој је народ приредио дочек.

“Одушевили су ме ставрно. Било је много људи и овим путем бих им захвалила. Драго ми је да осећају да су део те медаље. Знам да су чак и испред зграде монтирали видео-бим усред ноћи да навијају. Пружали су ми подршку од почетка, пола града није спавало… Пресрећна сам због тога и обећала сам им да ће бити још медаља и успеха”.

Дочек је последица спортског догађаја лета – Олимпијских игара. Али да се вратимо на детаљ од пре тачно две године. Европско првенство за јуниорке у Естонији где си са 38 поена у финалу одувала конкуренцију. Да ли си тада могла да замислиш где ћеш бити у августу 2016. године?
“Искрено, нисам. Баш сам недавно размишљала о томе. Да ме је неко пре две године питао да ли ћу бити у Рију, била бих сигурна да нећу. Јер то је баш кратак временски период. Али у међувремену за две године све свашта издешавало и ето ме на Олимпијским Играма. Већ тог лета сам дебитовала у А репрезентацији на Светском првенству, после тога је уследио Светски куп, па бронза на европском… Дошла је и Олимпијада где смо направиле феноменалан успех”.

Од ватерполиста се очекивало злато, Срби од кошаркаша увек очекују медаљу, кошаркашице су дошле као европске првакиње, а од вас се некако најмање очекивало у екипним спортовима на Играма.
“Слажем се. Опет, морамо да се осврнемо да је ово нашој репрезентацији тек треће учешче на Олимпијским играма. Нико нас није сврставао у фаворите пред почетак иако се знало да имамо квалитет. Али ми смо стварно веровали и мислили да можемо да дођемо до медаље. Искрено, ја нисам имала никакав притисак. А мислим да је тако било и са осталим девојкама. Отишле смо да покажемо шта знамо и шта смо радиле претходних година и месеци. Ипак су Олимпијске Игре највеће светско такмичење. Сви дођу максимални припремљени и са највећим амбицијама.”

Успех је могао да се намирише када сте одучиле од одбојке европске шампионске Рускиње. Ти си тада сама освојила више поена у првом сету од целе њихове екипе. Медаља је и дефинитивно искована у полуфиналу за памћење против сјајних Американки. У трилеру који је окончан твојим смечом, а претходно си на меч лопти распалила као из топа на сервису. Одакле ти храброст да онако поклопиш ону лопту?

“То ме сви питају… Водиле су са 11:8, Рашићева је везала неке добре сервисе и преокренуле смо до меч лопте. И наравно, кога ће другог да западне сервис на 14:13 него мене”, смеје се док премотава филм Тијана и онда објашњава:

“Стварно нисам осећала никакав питисак нити размишљала о грешци. Није ми било потребно никакво одобрење, само сам рекла да ћу одсервирати смеч сервис и то је то. Била сам сигурна да могу да га одсервирам. Хвала Богу да није била грешка и ето испало је да сам освојила последњи поен. После тога се ничега не сећам”.

 

Тај и још многи твоји сервиси из Рија су били међу неопходним састојцима за медаљу. А ово је било прво велико такмичење на којем си овако сервирала…
“Раније сам имала флот сервис. Нема ту никакве тајне. Селектор Терзић ме је охрабривао и форсирао да пробам смеч сервис. Препознао је да могу. Од почетка године сам почела да вежбам тај сервис, на припремама сам доста увежбавала и ето”.

Дакле, Терзић је “кривац” за оне сервис-бомбе и асове. Сноси “кривицу” и што је веровао у тебе, а “први је осумњичени” и за најлепше странице у историји српске женске одбојке. Не тражимо да јавно хвалиш селектора, али реци нам мало о његовом учинку у овим успесима.

“Терзић је већ 15 година селектор репрезентације. Сви успеси женске одбојке су везани за јега. Познаје нас јако добро и да није добар тренер, не би направио све то што је направио. Имао је поверење у мене да ме гурне у А тим када сам имала 17 година и на томе сам му захвална”.

И тако после пар месеци вежбања сервиса изједначиш олимпијски рекорд!? Мора ли баш све код тебе да буде одмах и моћно?
“Тако је испало, али није да долази баш лако. Има ту још простора за напредак…. Може да се надогради и да буде још бољи”.

Нама само остаје да се сажалимо на противнице које ће примати те сервисе ако ово није оно најбоље и ако то најбоље тек следи. Шта још ново да очекујемо?
“Јој, не знам. Има ту још много ствари да се поправи. Што је и нормално. Ипак сам ја млад играч, имам 19 година и још доста ћу учити, радити, напредовати… У сваком елементу могу да се побољшам”.

Амбиције јој не недостаје, као ни оне здраве спортске дрскости. Одмах после полуфинала против Американки си поручила да је можда мало безобразно, али да идете на злато.
“Нормално је и здраво размишљање сваког спортсите да каже да се неће задовољити сребром. Кад смо већ дошле до финала. Наравно да смо веровале да и у финалу можемо да победимо. Иако нисмо ни знале ко ће нам бити противник. Мислила да можемо да победимо ко год да нам буде противник у финалу. Али ето”.

Олимпијско сребро је највећи успех женске одбојке у Србији, али нормално је понекад премотати филм и размишљати о злату које је било близу.
“Остаје мала жал што нисмо победили. Ипак, пресрећна сам јер смо направили велики успех. Нико нам није замерио због тог пораза. Сви људи који су нас пратили, и тренер, и ми смо знали да смо дали све од себе. Остаје жал јер нисмо одиграле на нивоу на којем смо одиграле против Американки и Рускиња јер у том случају не би било исто. Али и Кинескиње су одиграле доста боље него у групи, а ми смо одиграле мало лошије. Стварно није било лако да после победа над европским, па светским шампионкама одиграмо на истом нивоу”.

У финалу вам није ишло, али остаје утисак да сте пробале све што сте могле. У највећем мечу каријере ниси губила самопоуздање, бодрила си саиграчице, деловало је да иза себе имаш на десетине таквих утакмица… Иако најмлађа у екипи, некада делујеш најозбиљније у паузама између поена.
“Није баш тако. Сваки играч има осцилације. Ја увек дајем све од себе. И кад је добро и кад је лоше. Одбојка је колективни спорт и морамо да будемо једна уз другу”.

Има ли неко ко се посебно истиче дизањем атмосфере?
“Нема. Никога не бих издвајала, свих 12 девојака су заслужне за све што смо урадиле. Сви су били задужени за добру атмосферу. Од почетка припрема до краја Олимпијских игара се није десио ниједан проблем у екипи и стварно је све било на врхунском нивоу”.

Колико је тешко задржати концентрацију када си у Бразилу, у једном од најлепших градова света, са свим тим познатим лицима око тебе?
“Неки спортисти су имали времена да оду и посете атракције Рија попут споменика Исуса Спаситеља, Копакабане… Ми нисмо имале много времена за то. Ја сам успела да само једном одем до тржног центра и то је то. И да по једном погледам утакмице ватерполиста и кошаркаша. Играли смо сваки други дан, а онда када немамо утакмицу имамо тренинг. Нисмо имали времена, а и то слободно време смо користили да се што боље припремимо и одморимо. Надам се да ћу опет посетити Рио и да ћу тада имати времена да видим оно што сам сада пропустила. Али и атмосфера у нашем олимпијском тиму је стварно била екстра тако да нисам ни имала неку велику потребу да идем негде. У српском тиму је стварно било супер. Држали смо се заједно, бодрили једни друге, дружили се… С кошаркашима смо славили кад смо се вратили, али смо супер однос имали и са кошаркашицама, ватерполистима, представницима индивидуалних спортова… Од првог дана је била сјајна атмосфера. И то је оно што највише одликује Олимпијске игре због чега су тако посебне”.

Многе спортисте сте тамо први пут упознали.
“Првог дана сам упознала Новака Ђоковића јер смо се срели испред зграде. Дошао је да се поздрави са свима нама. Вероватно и препознаје неке од нас с обзиром да прати одбојку и због селектора Терзића који му је род. Касније смо се дружили с њим и било нам је супер. Наравно да сам срећна што сам га упознала”.

Свашта је могло да се прочита о лошим условима за спортисте у Рију. А како је заиста било?
“Слушали смо приче да је организација лоша и шта све не… Али што се мене тиче, било је сјајно. Једино је можда храна могла да буде боља, али то је једина мала замерка. Сви остали утисци су позитивни. Кад изађеш из зграде, сретнеш неког познатог, кад идеш у мензу, видиш светске фаце попут Дел Потра, Серене Вилијамс, Болта… И схватиш да си ту са њима”.

Можда ће за четири или осам година тако исто причати неки спортиста или спортисткиња који су срели Тијану Бошковић?
“Можда. Могуће. Сад сам се уверила да су Олимпијске игре највеће и најлепше спортско такмичење. И наравно да бих још који пут волела да будемо део тоога. Имали смо неколико играчица попут Маје и Стефи којима је ово била трећа Олимпијада. Надам се да ћу и ја њиховим стопама. Ово је била тек прва.

И ми се надамо се да ће их бити још. И да ће доћи она златна. Ако се ова бриљантна каријера настави као што је до сада ишла…
“Ја и даље нисам у потпуности свесна шта смо урадили. Биће ми јасније за четири или 10 година. Мала Србија која оде са 103 спортисте, од којих више од половине освоји медаљу. Поред таквих сила као сто су Русија, Америка, Бразил…”

Спортисти међу којима си и ти су највећи разлог да очекујемо још успеха од те “Мале Србије”.
“Надам се да је ово утицало да неке девојчице почну да тренирају одбојку. Волела бих да се што више деце бави спортом јер је то прави пут. Драго ми је да што или ја или остали спортисти можемо да будемо пример деци”.

И теби је ваљда неко био узор. Тешко да постоји девојчица која није била опчињена Иваном Миљковићем.
“Наравно”.

А ти си дошла до тога и да те пореде са Иваном Грозним.
“Било је тога и раније. Сад после Олимпијских игара поготово. Наравно да уживам што ме пореде. Ма не треба ни да говорим о томе… Још морам доста да радим да бих била близу Ивана Миљковића”.

Обоје сте млади сте заблистали на Олимпијским играма, он је такође био коректор… Управо та позиција највише искаче у први план у одбојци. Да ли је и најтежа?
“Свака позиција има своју улогу. Не слажем се да коректор има највише притиска. Моја позиција ја захтевна, али није најзахтевнија. Коректор мора да буде најбољи поентер, али није увек тако. Све креће од пријема. Па ако то функционише иде дизање. Па опет одбрана и тако у круг. Није битно само ударити по лопти. Мораш бити добар у сваком одбојкашком елементу”.

Теби баш добро иду ти “елементи”. Већ сада се многи могу заклети да си најбољи нападач у светској одбојци.
“Не знам шта да кажем на то. Нећу да се оптерећујем тим причама и не обраћам пажњу на такве ствари. Знам само да морам да напредујем још много”.

Изабрала си најтежу конкуренцију за то. Пре годину дана си постала члан турског Езачибашија који је скупио најбоље са свих страна света.
“И прошле године су ме поштовали. Не могу да кажем да су ме гледали као неку клинку. Знам да је то Дрим тим с много добрих играча и професионалаца. Сад нам је дошла и Маја чему се радујем. Ово је најјача клупска конкуренција у Европи. Четири екипе су јаче од осталих. Фенер, Галата, Ваикфбанк и мој Езачибаши. Све више страних одбојкашица долази у Турску и баш ће бити добра и занимљива сезона”.

Управо на твојој позицији у Езачибашију игра турска одбојкашка икона – Демир Неслихан.
“Она је тамо божанство. Има пуно искуства. Супер је што имам њу уз себе и могу да учим од ње. Леворука је као и ја”.

Да ли је мит или стварност да су леворуке одбојкашице у предности?
“Људи кажу да јесте предност, али ја то не могу да видим тако. Откуд знам… Леворуке играчице су ређе, па је можда блоку теже да брани. Ваљда…”

 

А како је почело стварање одбојкашког чуда из Херцеговине…
“Прво сам тренирала карате. Напиши обавезно да сам имала зелени појас. Старија сестра Дајана је почела да тренира одбојку пар година пре мене и ја сам тако уз њу ишла да гледам тренинге. Имала сам девет или десет година када сам почела да тренирам. Радила сам са доста тренера и када сам имала 13 година, тренер Зоран Видаковић ми је рекао да долазим на трениге првог тима. Сећам се да је лига већ почела, а правило је било да тек са 14 година можеш да заиграш са сениоркама. Ја сам имала 13… И тако смо сви чекали тај 8. март да напуним 14 и заиграм. Када се то коначно десило, нисам имала никакав страх. Била сам дете, нисам ни схватала шта је трема”.

И почело је… Прича се да су противници тражили од твог тренера да те мало изведе из игре, па да и они освоје који сет.
“То сам чула касније. Тренер Видаковић је то касније открио. Вероватно је истина. Све је ишло тако брзо. Убрзо сам дошла у Београд. И тада сам схватила да је прича озбиљна. Велики град, нова средина, озбиљан клуб… Тада сам почела да схватам да ћу се бавити одбојком. Да је то оно што желим, јер волим одбојку”.

Већ је било јасно да си таленат какав се рађа једном у сто година како је рекао један наш познати тренер. Сазнали су то и у Турској… За оне који не знају, Турци су били озбиљни у намери да те доведу. Имали су и план да играш за њихову репрезентацију, али тата Љупко је као сваки честити Херцеговац знао да можеш да играш само за једну земљу – Србију.
“Ишла сам са татом и Дајаном у Турску. Галатасарај нас је звао на пробу јер су нас снимили на некој Балканијади. Свиделе смо им се, али смо ипак одлучили да је Србија најбољи избор. И ето, после четири године, Турска ми је била суђена. Наравно, у клупској одбојци”.

Одбојкашки Савез Србије је био максимално свестан ситуације.
“У почетку нисам могла да играм за Србију. Чекали смо годину дана да се заврши нека папирологија. И 2013. заиграла сам за Србију”.

Све после тога је бајка. У омладинским категоријама си доминирала. Потом и на клупском нивоу.
“Играла сам и по три такмичења за једно лето. За кадеткиње, јуниорке, потом сениорке… Одбојкаши савез добро ради, има здраву климу и нисам имала дилему да ли је Србија мој избор”.

 

Од 14. године си професионалац, већ си се навикла на све што прати живот професионалног спортисте. Како изгледа када пола детињства посветиш одбојци. Недостају ли ти одмор, летовања?
“Мислим да од 2013. нисам имала слободно лето. Сада сам имала десетак дана. Волела бих некад да имам више одмора, али схватам шта је професионални спорт. И 10 дана је добро. Примера ради, прошлог лета сам имала четири дана одмора. Ове године је вредело јер смо сву пажњу посветили Олимпијади. Није лако, темпо је био убитачан, али када је све прошло, остаје осећај задовољства. Кад се само сетим квалификација… Осим Бразила учествовале су све репрезентације које смо гледали и у Рију. Притисак је био велики јер није било права на кикс. Био је чудан систем бодовања, а ми смо прву утакмицу изгубили од Кине. Био је притисак да нећемо успети да се квалификујемо ако изгубимо другу. И онда смо везали 10 победа”!

Сада кад сте све то урадиле, подигле сте лествицу стандарда и очекивања. Просечан навијач би рекао да сте најбоље у Европи ако је само Кина изнад. Следећег лета је Европско првенство…
“Знамо да се сада од нас очекује да освајамо медаље у континутету. Али не треба сада причати о томе,. Сачекајте да се мало слегну утисци из Рија. Кад дође време за то, причаћемо. И побеђивати, надам се”, закључује Тијана Бошковић, док из очију сева амбиција да већ у следећој утакмици буде боља, успешнија.

Као што рече тек је почело… Ово сребро више и од самог значаја саме медаље открива нешто друго. Можда и вредније. Србија има генерацију која је тек почела. И у чијој круни ће једног дана Тијана Бошковић бити најсјајнији дијамант. Господин са Зеленог венца не треба да брине. Противници би требало.

АЛЕКСАНДАР ГЛИГОРИЋ/ Mozzartsport



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар