ХЕРЦЕГОВАЦ У БЕОГРАДУ

Толико тога се данас пласира преко ових електронских медија и друштвених мрежа да се ја дивим свима онима који још увек имају и воље и жеље да нешто читају.  О штампи и нашем новинарству сам већ писао, а за књиге које, само пажљиво и мудро биране, жуде за вољом својих читалац...

Скоро сви ми у нашем окружењу знамо некога ко је у дугој емотивној вези са својим партнером. То само по себи говори да дуге и предуге везе нису пука случајност овог друштва и нашег менталитета. Напротив, има их и све су некако чешће. Људи се ваљда, услед одсуства храбро...

Не знам како је то у другим земљама и не занима ме, али сваког дана је та национална бол услед медијског канцера који ју је захватио, све више неиздржива. Како и не била када се налази у поодмаклој метастази разних, свакојаких интереса, лажи и превара. У прево...

„Случајност“. Како година за годином својим бременом „тове и товаре“ овај живот, све сам више мишљења да та реч нема потпору свог реалног постојања. Има је, може и треба да постоји у неке небитне, краткорочне, крајње небитне сврхе и намере, али у контексту иоле оз...

Ау! У својој тихој и обавезно послепоноћној „блог атмосфери“ листам ја тај мој wорд документ у нади да међу започетим темама има нека која се иоле брзо може докрајчити и бацити вама пред суд разума, но нема. Шипак ћелави! Или да се вратим „часом“ у моју Билећу и оне детиње да...

Дан који се чека преосталих 6 дана седмице и душевно слави тог истог дана. Дан када се не мисли ни о једном другом дану. Мисли се само о њему. Када дође или наступи, тамо у предвечерје, мисли се евентуално још само о његовој пролазности. Јер, ниједан дан није попут њега. Бар, з...

Драги моји Билећани, гдје год да сте и шта сте, Обраћам вам се свима до једнога, с дубоким поштовањем, наклоном и молбом да, за почетак, бар прочитате ове ријечи. Пишем вам о нечему што сви ми знамо, а као да нико ништа о томе не зна. О нечему што сви ми јарко желимо, а...

Здраво животе мој, како си? Какав си? Најзад одвојих мало времена за тебе и нашу кафицу. Нисмо се одавно чули, видели, ни сели да људски поразговарамо. Да видимо где смо, како смо, куда ћемо… Знам да си ми се тражио више пута… Знам и да си ме молио да најзад обратим пажњ...

Отприлике је на пола пута између камена и калдрме. Оног херцеговачког и оне београдске. Заволео сам је одавно и фине ме успомене вежу за њу. Била је рај на раскршћу и место где су очи у свом одсјају налазиле толико лепоте да су оне и не тако лепе очи, посматрајући њу, постаја...

Нема веће и усиљеније пародије од толико усхићења, журбе, нервозе и гужве пред Нову годину. Њеног чекања и ишчекивања. Осим неке формалности, навике, обичаја и колико толико повода да се нешто деси у том, годину дана чеканом, дану или ноћи, заиста ништа друго нема. Или га бар ј...