ХЕРЦЕГОВАЦ У БЕОГРАДУ: Блог који је дефинитивно закаснио…

Ово би била стотинупета тема дарована овом блогу. А по својој негативној конотацији, односно по количини свог немара који јој човјек данас поклања и придаје, ова тема је комотно међу првих двадесет могла бити. Нисам сигуран, али можда чак и у топ 10! Дакле, ово је текст који је дефинитивно закаснио. Управо о томе и говори…

Кашњење. Временски немар. Непоштовање свог и туђег времена и обавеза. Непоштовање људи, уопште. Лична неорганизованост и неодговорност. Неспособност. Одсуство савјести, а врло често ништа друго него безобразлук! Нарочито ако се константно понавља…

Чврсто сам убијеђен да данас људи људима више касне него ли што поштују заказано вријеме за сусрет или неку договорену обавезу. А, “не дај Боже” да се мало раније појаве или нешто заврше. Осврнимо се мало око себе и примијетићемо да је све више оних који касне и оних који некога или нешто чекају. А, да не причам о том нашем личном осјећају који каже да нам свако мало неко касни. С том напоменом и веома битном разликом, што то неко мање, а неко више примјећује. А, сигурно је да то мање примјећују они који и сами имају обичај да касне…

И тако је, с моје стране, та све више нетрпељива појава напрасно заслужила један “аларм блог”. Нисам неки оптимиста да то може и хоће нешто претјерано утицати на савјест оних који се препознају у овом блогу, али и само скретање пажње на околности и могуће посљедице тог њиховог кашњења, можда им и убрза мождане ћелије задужене за организацију времена. Можда их и дотакне дубоко разочарање оних који поштују и уважавају вријеме као најбитнију мјерну јединицу живота. Оних који се свим силама увијек труде да никада и никоме не касне. Оних који су малтене и оптерећени с тим да никоме не касне. И на крају, оних, који једноставно не могу никако да се навикну и да прихвате ту данашњу манију кашњења.

 

фото: www.man.wannabemagazine.com

Не знам ја има ли тога у толикој мјери у свим срединама, нарочито оним мањим. Ја знам да један минут не одбројава исто секунди мени, овдје у Београду или, на примјер, некоме доље у мојој Билећи, па било то опет мени само када бивам доље. Овдје у Београду, у граду у коме има буквално свега на извол`те осим времена, срећан је онај који га, поред својих сталних обавеза, нађе и има за себе. Ово није за похвалу, али често имам тај неки утисак да је у овом Београду сваки његов секунд некад битан. Међутим, то више говори о мени и свима онима који то исто осјећају, него ли о стварном значају те секунде. Но, не мора то ни бити секунд, може бити да је и сваки београдски минут некоме некада битан. У томе ће се већ више њих пронаћи. О сваком битном сату и да не говорим. Оне који своју дневну дангубу мјере у сатима, искрено и занемарујем као пожељне читаоце ових и оваквих текстова.

Не знам ко ће и одакле све читати ова слова и да ли ће се пронаћи у њима, али сам некако убијеђенији да је све више оних који цијене своје вријеме. И добро је што га цијене, али ми није јасно како се онда све мање поштује туђе вријеме. У чему је разлика, да ли можда у томе што неко мисли да је његов секунд код Бога вриједнији, дужи или приоритетнији него нечији други? Е, ја не видим на шта би се најпростије могло свести то кашњење осим на то. Поред класичног непоштовања личности и конкретног повода према коме је то кашњење усмјерено. А, ово посљедње је итекако подложно доказу у оним ријетким ситуацијама када се све наше “редовне каснилице” задесе у ситуацији да некоме једноставно не смију закаснити. И једноставно никад не закасне! Када их врат побољева од зурења у сат или телефон, када их нервоза прождире и на саму помисао да ће закаснити тој особи, а знају да то никако не смију или немају право. А шта је то него чин поштовања, односно непоштовања.

Наравно, бројна кашњења имају своја оправдања и некад се једноставно мора каснити. Али, то никако не смије да значи да на основу једног или два кашњења неко треба да буде препознат као неко ко непоштује туђе вријеме. Није овдје ријеч о свим видовима кашњења као осуђујућим, сви добро знамо да је главни фокус на немарности оних који готово увијек касне. Како себи, тако и другима. Који без било какве реалне потребе често компликују живот и себи и другима.

И да закључимо. Кашњење, генерално, није ништа него крађа туђег времена. А, данас, када је оно све драгоцијењенији ресурс, та крађа се некако све теже доживљава и подноси. Сви смо ми понекад лопови или ситни лоповчићи по том питању, али никако не смијемо бити клептомани. И што је најгоре, тај украдени плијен, за разлику од неких других крађа, се никада никоме не може надокнадити. Вријеме још нико није успио да врати, ни себи ни другоме. У томе је жалост и већа. А, није да се не накупи тих крадених сати и дана за живота, ако се не води довољно рачуна о себи и другима. И шта је то онда него изгубљено вријеме у животу које се сигурно могло много љепше и корисније искористити. Зато, прсте себи, драги моји?.

Божо Бобан Вукоје
Вукоје.рс

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар