ЋИРИЛИЦА – СЛУЖБЕНО ПИСМО ТОПАЉСКЕ ОПШТИНЕ (1718-1797)
1718, млетачком Сенату (Срби из Требиња и Новог): „Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика словенског, као што се у прошлости увијек чинило“
Сажетак: У предложеном раду пружа се преглед ћириличне архивске грађе сачуване у Архивском одјељењу Херцег-Нови Државног архива Црне Горе која се везује уз дјеловање Топаљске општине засноване 1718. године. Општина, која је у формално-правном смислу трајала нешто мало послије рушења Млетачке републике (1797) ипак је, у стварности, наставила свој живот бирајући своје управне гарнитуре, овјеравајући своје дописе аустријским и француским властима, све до периода друге аустријске управе. У периоду дјеловања Топаљске општине под окриљем Млетачке републике, њезино службено писмо било је ћирилица, а језик „словенски“, како је назначено у молби за заснивање општине 1718. године. Видљиво је да и у ситуацијама када се средишње млетачке власти оглушују о понављане молбе за поновну успоставу насилно укинуте Епархије, оне не задиру у слободу и службеност ћириличног писма, сходно захтјевима из Молбе народа овога краја (14. јун 1718). Ћирилична документа (судска и политичко-управна) и књиге протокола Топаљске општине представљају важан извор за историју Општине и могу послужити језичким изучавањима.
Кључне ријечи: ћирилица, Топаљска општина, Херцег-Нови, књиге протокола
Топаљска општина[1] представља најмлађу бокешку општинску аутономију под окриљем Млетачке републике стварану по узору на њезине славне претходнице, али стварану на темељу захтијева који се наслањају на уговорне обавезе Републике Св. Марка према народу Старе Херцеговине који је изнио тешки терет великог рата са Турцима познатог као Морејски рат (1684-1699). Овом приликом желио бих укратко пружити преглед књига општинских протокола које се грубо могу подијелити у три групе:
а. Представке млетачким властодршцима
б. Трошковнике
ц. Књиге путних исправа топаљским поморцима (феди)
Други велики дио документарне грађе Топаљске општине представљају приватно правна акта њених житеља (опоруке, стиме, купопродајни уговори, уговори и потврде о позајмицама, диобе имовине) као и судске пресуде у прекршајним и кривичним споровима доношене од судија Топаљске општине који су у редовном распореду бројали четворицу судија са мандатом од једне године. Сви ови правни акти[2] изворно су исписивани искључиво ћирилицом, а по потреби и за потребе провидурове канцеларије, превођени на италијански језик од овлаштених преводилаца.
Све општинске књиге исписиване су ћирилицом и сва општинска акта исписивана су ћирилицом која је на тај начин представљала службено и једино писмо Топаљске општине, а општина је плаћала услуге службеним италијанским преводиоцима, обично из млетачке фамилије Фонтана. Јављали су се, међутим, и други, који су у важним тренуцима топаљске историје пружили услуге превођења, као што је случај са Пераштанином Мелкиором Раковићем (1718) и Ђуром Калестрићем. Приватно правна и сва судска акта настала у административном окриљу Општине, исписивали су, противно уобичајеним представама, веома бројни писмени њени житељи, који су сами, или у другој и трећој генерацији, потекли са јако широких области Старе Херцеговине, па и ван граница ове средишње балканске земље.
Писмо докумената и књига Топаљске општине припада сасвим уобичајеном систему ћириличног брзописа какав се виђа свугдје у простору Балкана од најстаријих ћириличних аката дубровачке канцеларије и канцеларија разних обласних господара и владара Босне и Херцеговине, до половине 19. вијека.
Књиге Топаљске комунитади садрже веома хетерогену грађу унутар својих оригиналних корица, а садржински најкомпактније цјелине, те највриједније изворнике података о управама и њиховим вањским дјелатностима, носе књиге трошкова комунитади и једна књига представки Сенату и провидурима. Књиге „патруниђата“ (феди), такође, говоре веома много о житељству топаљских села, али и пружају сигурне, мада малобројне, податке о управама. На жалост, књиге топаљске администрације данас граде само остатке оригиналних и знатно цјеловитијих књига комунитади. Књиге су разношене и уништаване у вријеме пада Млетачке републике, када их је спашавао топаљски општински капетан Јово Цвијетовић, а онда, у вријеме италијанске окупације у Другом свијетском рату.
Књиге општине Топла освјетљавају и настојања Топљана на успостави насилно укинуте Далматинске и бококоторске митрополије Љубибратића – Руђића и показују њихову потпору протопрезвитеру Симеону (Кончаревићу) и грофу Нектарију (Љубибратићу) прије завршног чина устоличења у манастиру Дужи (1751).
Kњига која је из неразумљивог разлога означена бројем један представља збирку преписа увјерења о боравку новских патруна: “1776 – 1785. Либро од новије феди за патруна од бродова комунитади од Топле државе новске. Четверто.“[3] Ово је збирка извода из Матичних књига рођених топаљских поморских трговаца, патруна и капетана.
Најважнија за политичку и социјалну историју Новога је књига Топаљске комунитади означена бројем 2., мада она представља прву књигу комунитади: „1719. 1719. Почетка комунитади капетан Симо Милутиновић и суђе. Шупљике и књиге ђенералима и провидурима. Либро прво. Шупљике. 1719“. Лист 1: „Отавио Бертулини секретар генерала Моценига који је писао информацион поради соли у Млетке.“[4] И самим насловом она сугерише хронолошко и суштинско своје првенство, јер на предњој корици стоји “Либро прво“, а као начелник, капетан од комунитади, помиње се њезин први трибутарни капетан Симо Милутинов из рода сливничких Магазиновића (Површ у требињској области). На њој ћемо се, због њезиног значаја за наш предмет, више задржати.
Књига је у највећем дијелу исписана читком ћирилицом, наравно старом ортографијом, изузев неколике исправе на италијанском језику крај којих се, готово у правилу, налазе ћириличне биљешке, увијек уз лијеву ивицу листа. Ове исправе на италијанском језику представљају молбе за повраћај правилне српско-православне епископије у Боку.
Највећи број аката упућен је ванредном провидуру у Котор уз молбу да главни захтијев препоручи на разматрање генералном провидуру (генералу) у Сплиту, затим, самом „генералу“, Сенату, редовном провидуру у Нови, те самоме дужду. У готово свим актима апострофирано је учешће Драчевићана у два млетачко – турска рата (нисмо уочили да подвлаче учешће у Кандијском рату[5]), побрајајући битке и позивајући се на одговарајуће атестате (“атестади“)[6]. Средишњи правни ослон свакој иницијативи јесу „превелеђа“ додјељена за ратне и мирнодобске заслуге дукалом дужда Јована Корнера. При том, када се помињу „превелеђа“, обухвата се и јако значајни акт Сената из 1701. године шесточланој делегацији који Топљани сматрају преломним. Веома је занимљиво њихово утврђивање и упућивање на значај њихове општине, упоређујући је са осталим општинама у Боки, поводом пријетње обавезом давања пандурске службе какву дају у Доњој Далмацији „која нема комунитади.“
Сва акта представљају преписе ћирилицом (наравно старом ортографијом) молби млетачким властима. Настајала су за капетанских мандата Сима Милутиновог (Магазиновића)[7], изузетно значајног капетана Вуковоја Вукова (Јовановића)[8], Јова М. Жарковића и Марка Ожеговића. Хронолошки оквир исправа се креће од 18. феб. 1714. до 20. окт. 1759. године. Није лако објаснити груписање преписа аката канцеларије Топаљске комунитади из мандата тројице капетана у једној књизи. Уколико књига не била производ неке накнадне „редакције“, а за тако нешто нема убједљивих знакова, тада је јасно да су секретари (“канзалијери“) штедљиво, уграђујући само важна акта, користили њене листове. Изузев једног посве нејасног отиска печата на унутрашњој страни предње корице, о којем прије судим по боји мастила него по облику или детаљима, у овој књизи нема отиска млетачког лава, какав се налази у, на примјер, књигама од патруниђата. Преписи који су овдје похрањивани чињени су по унутрашњој политичкој и правној интенцији Топљана.
Књигу 2 исписала су неколицина канцелара Топаљске општине. Препис акта од 18. феб. 1714. генералном провидуру Карлу Пизанију учинио је дугогодишњи канцелар, свакако са најдужим стажом у историји комунитади, Јово Митров Жарковић (Магазиновић), а тако и значајни препис акта 1718. године генералном провидуру А. Моченигу. За вријеме мандата капетана Сима Милутиновог (Магазиновића) учињена су писма А. Моченигу 10. септ. 1719., али и један интерни акт (правилник) комунитади од 17. феб. 1720. године. У вријеме мандата капетана Драшка Петровића и Николе Дамјанова Кецојевића писма генералним провидурима Маркантонију Диједу и Николи Ерицу од 12. окт. 1723. и 14. дец. 1723. Писмо ванредном провидуру 7. јан. 1723. преписао је канцелар Михат Комленовић са Топле. Топаљски посланици 1723. године били су Драшко Петровић и Иван Павлов(ић). У вријеме вишеструког мандата Вуковоја Вукова Јовановића из Ратишевине дошло је до живе вањске активности комунитади и упућивања посланстава: 27. феб. 1749.: Марко Ожеговић, Тодор Војновић и Јово Митров Жарковић, а 12. маја 1749.: Игњатије Петровић и Јово М. Жарковић. У то вријеме истакао се канцелар Матије Јововић са Топле. Низ преписа веома обимних аката између 26. нов. 1749. и 25. маја 1752. начинио је канцелар Матије Јововић са Топле. Један препис од 12. окт. 1752. Пођанин Трипо Матишоровић, а онда, током 1756, 1757. и 1759. године смјењивали су се Јово Митров Жарковић (Магазиновић) и Сава Мирковић са Топле.
Велике тужбе Топаљска комунитад је упутила 7. јуна 1756. на адресу ванредног провидура поводом понашања провидура „Витанца“, „Пицамана“ и нарочито „Шимитекола“. Главари су примани са ниподаштавањем, измишљане нове глобе, угрожаван језик и писмо, казне и привођења спровођени са великим бројем оружане полиције. Топљани су се, у одбрану, позивали на декрете генералног провидура Молина од 6. новембра 1690. године. Такође на сенатске одлуке 3. августа 1701. године и нарочито 6. марта 1698. којим је од пореза ослобођен приход од млинова, барки, кућа и вртова. Када се упућивала молба (1753) за даље добијање “грације од соли“ позивало се на одлуке Сената од 8. новембра 1729. године. Топљани посве разговјетно означавају националну припадност. У барем два наврата говоре о језику, писму и својој нацији. У препису исправе на листу 11 – 12, жалећи се на захтијев да комунитад чини увјерења од „вјере и доброте“ латински, а она их чини „словенски“, плаћајући скупо услуге преводиоца, као и касније када у документу на листу 13 – 16 кажу: „…а нашем словеносрбскому језику и народу…“ одбијајући пандурску службу. Ево што пишу Топљани поводом трошкова око превођења путних исправа новским поморцима:
„И сувише за булентине атестате од вјере и доброте апробитади, што су изнова изашли има три године цирка да без њи(х) неће да учине пасапорта реченога и наша и(х) официја цивил од комунитади чини словенски и ређистрава без плате што није право. У официју естраорденарију неће да га прима него латински. И зато сиромасим судитим узима драгоман и(з) словенога у латински шеснаес газета. У официју естраорденарија за пасапорат како смо рекли шеснаес газета; И зато препонизно просимо и молимо в:в(аше): п:п(реузвишенство):, ако се море ове болентине укинути или кариги естраорденариој и ђе буду пасапорти наредити да и(х) прима по словено од наше комунитади, а они имају своје драгомане да ми сиромаси рекуперамо се од преумноженије спеназа за свашто; И сувише за булете што су се чиниле за поћ по свем стату, а навлаштито за Венецију.“[9]
Заслуге које се истичу у низу представки јесу ратне у два Морејска рата. Код Другог рата (1715-1718) потенцира се заузеће Царина, Обрђа, Зубаца, Попова, затим, састављање везе са долином Неретве, уз држање требињске тврђаве у блокади. Прво либро Топаљске комунитади слика положај Топле као земље стијешњене неприродним политичким границама, угрожаване од Улицињана, Барбареза и Црногораца, а још сталније копненим блокадама Турака које су подмићивали Дубровчани. Комунитад је, међутим, највише угрожавана од неколицине провидура и њихових секретара који су угрожавали тековине и традиције њеног српског народа (национално одређење, језик, писмо и вјеру), али и права дата дуждевим дукалом 1718. године.
Књига 3. садржи значајне биљешке о трошковима комунитади[10].
Књига 4 носи један значајни правилник комунитади из доба мандата капетана Сима Милутиновог.
Књига 5. Топаљске комунитади садржи мноштво биљешки о трошковима комунитади укључујући редовне, званичне и протоколарне дјелатности, као и записе о подмићивању секретара млетачких провидура у Новоме и Котору. Због тога сам је назвао књигом расхода. У њој леже подаци који говоре о учешћу Топљана код устоличења владике Симеона Кончаревића у Дужима.[11]
Књига 8. садржи одређене судске процесе. У њој се чита овакво оригинално упутство: „1752 – 1779. Либро дивершорум алити разликост комунитади од Топле државе Новске. Предословије, Ка читателију и проча. Ово је либро комунитади от Топле државе Новске наименовато Дивершорум, алити разликост. Ово либро држе у првијем госпоцкијем официјам, и потребно је много, поради за какво ђело, каде се учини какво писмо за потребу наше комунитади и овога пука, те не има либра од онога разлога у официју учињена. те то и свако друго прилично, пише се аутентико, или копијава, како које ђело изискује у ово, за бистро знаније у напредак од свашта, што се у комунитади дјелује, и што се под којом банкадом прави и проча.“[12]
Велику важност за топаљску историју има и девета књига: „17▲1788▲84 Либро што је учињено на цијелом Збору како се има дизати сох, по либрету и како у њему и проча. С декретом.“ Документ бр. 1 представља одговaрајућу одлуку Збора Топаљске комунитади, а бр. 2 потписује провидур Domenico Marcello. Исписао га је секретар Giuseppe Bollani[13].
Десета књига Топаљске комунитади: „1780: на 10 маја. Либро од комунитади од Топле державе Новске. Од феди и од. Бродова. За патенте и персона како у њему.“[14]
Књига 11. Топаљске комунитади представља књигу трошкова капетана и суђа од комунитади и главара и старјешина из половине 18. вијека у вријеме мандата једног предузимљивог општинског капетана Марка Ожеговића[15].
У овоме фонду, лежи тако шеснаест књига, међу којима су књ. 12., 13, 14, 16. штампане, а књ. 15. носи шест декрета и атастата. Она садржи неколика акта Средишње власти и млетачких провидура везано за оснивање аутономије. Ту су акта провидура: Gerolemo Corner 27. IV 1689, Lucio del Stello, Pietro Duodo 24. V 1691, Franc. Antoniо Pasta, Daniel Dolfin IV 10. X 1696, Domenico Abberghini, Sebastiano Vendramino 31. III 1717, Gio: Batta Candido, Alvize Mocenigo III, 6. XI 1717, Gio: Pietro Cavalli, Angelo Emo 14. V 1717, Sallustio Torri. Носи раскошну колор представу млетачког лава са мачем и књигом у рукама који се успиње уз бријег на чијем је врху кула крај обале, као и представу Пресвете Богородице са Апостолима и вазнесеним Христосом. Књиге Топаљске комунитди штампане од стране државе представљају упуте којим се регулишу редовита потраживања општине и финансије. „Либро од патента како се чини ка(пета)н: от б(ро)дова како унутра и како ваља да има феди од парока и комунитади 1768. Terminazione Degl’ Illustriss. Eccellentis. Signori Cinque savi Alla Mercanzia, Esecutiva dal decreto dell’ Eccellentissimo Senato 25. Febraro 1763. circa Li metodi, e regole, che avranno ad affervarfi nel rilafciare, e confeguir le regie patenti per li sudditi legni, e circa la loro durazione… MDCCLXIV. Per li Figliuoli dal qu: Z. Antonio Pinelli, Stampatori Ducali“[16]. Такође и: „Года 1793. Служи за грацију од соли габелотима. и дужности партиданту за грацију соли народу од ове провинције“[17] којом се регулише потраживање и додјељивање соли провинцији Млетачкој Албанији (Бока). Књига капитула за дацију од Новога из 1787. године „Capitoli per li dazi dipendenti dalla Camera Fiscal di Castel Novo approvati dall eccellentissimo senato col decreto de di 16. gennaro 1787. pubblicati dal magistrato eccelletissimo Delli Deputati, ed Aggionti sopra la provision del dinaro MDCCLXXXVII Per li Figliuoli del qu Z. Antonio Pinelli. Stampatori Ducali“’[18]
Значај књига патруна и капетана Топаљске општине (књ. бр. 1, 7 и 10) као и општинских књига представки и трошкова које сам објавио[19] лежи и у околности да управо из друге половине 18. вијека посједујемо, како пописе домаћина топаљских села и самога насеља Топла које бијаше сједиштем комунитади, тако и матичне књиге Топаљске парохије и Пођанске парохије чији су поморски трговци, поред Бијељана и Баошићана, Крушевичана и Кумборана, дали најјаснији печат овој узраслој дјелатности у то доба.
Да погледамо сада којим државним актима је обезбјеђено заснивање Топаљске општине. Најприје, молба житеља Драчевице упућена млетачком Сенату, која је врло брзо ушла у сенатску процедуру и којом се у другоме капитулу већ наглашава језичка припадност православног епископа који ће служити народу овога краја. Затим, ћирилични препис наредбе млетачког дужда генералном провидуру покрајине за заснивање Топаљске општине.
Ово је први пут да Вам се до земље клањају становници херцегновског краја иако их краси иста вјера и једнако поштују Вашу Свијетлост, ипак су се сврстали у три групе: први су се препустили уживању у држави и прије него је Херцег Нови задесила оволика срећа чијем остварењу су, опет, и они сами веома доприњели; други су нашли уточиште под влашћу, међу онима који благосиљају мир, и најзад, трећи који су се зачас приклонили садашњем рату.
Колико је бројно ово троврсно становништво, које само споља гледано чини јединствену заједницу, толико је сиромашно тло подручја на којему живе. Због сурових разграничења у прошлости његов најбољи дио још стење под варварским јармом турске владавине.
Окончаће се, ипак, њихово жалосно стање, јер ће, Божјом помоћи, ова славна народна војска у предстојећем ратном походу повратити поменуту територију у некадашње границе, као што ће повратити своје изгубљено самопоуздање и своју пријашњу снагу.
Међутим, у јадном је стању становништво и на овој садашњој земљи, скроз брдовитој и кршевитој, и не долази у обзир да се обрађује и поред труда око побољшица па на њој ништа не расте осим шикаре и трња.
И поред ових несретних околности они никада нису напустили своју родну земљу већ су све јаче за љубав свог народног имена чували своју чисту вјеру којој су се заклели и у свим указаним приликама – у прошлом и садашњем рату – потврдили су је проливајући крв и жртвујући своје животе.
Веома брзо у будућности препричаваће се у колико битака се истакло ово заслужно становништво, а то ће још успјешније и јаче потврдити бројна часна свједочанства која подастиру на увид и знање владоца и која чине највећу вриједност њиховом подаништву.
Па ипак, уза све то ситно претварање, занемарујући и то што су они учинили приликом освајања Заљута приликом његове одбране, при опсади Улциња и у бројним другим тешким приликама када су донијели велики број непријатељских барјака и многе одрубљене главе, Ви морате признати да је ово становништво највише себе изложило највећим опасностима садашњег рата.
У ствари, цијена његовог залагања и његове храбрости била је добровољан пад Зубаца и тамошњих људи који су чували то мјесто као важан одбрамбени положај за читаву територију: стога рачуна на неку почасну титулу за ослобођење Сиња и за правовремено изведене акције у горњим крајевима Албаније.
Настављајући свој пут започет побједама, народ је навалио од Херцег Новог до Требиња с једне, и од Корјенића с друге стране, сијући пустош и паљевину утиснуо је призоре ужаса као свједочанства своје храбрости.
А какве су тек доказе изнијели пред очима владара који им додјелио свету дужност – приликом освајања Царина и Попова, приликом заузећа куле у Лугу оружаном силом, и најзад, приликом опсаде Бара, када се не би укротила њихова варварска охолост да није било њихове смјелости. Можда би се, игром судбине, та опсада била свела на какво злосрећно погубљење с обзиром да су својом храброшћу онемогућавали сваку помоћ од стране Турака о чему свједоче живи докази генералног провидура у Далмацији. Колико год их кошатале све жртве и толико проливене крви у свим тим приликама ипак су дивним знамењем овјенчали своју неуништиву вјеру.
Како је народ Херцег Новога досад много учинио у корист свог поштованог Принципа, више од тога дугује истом принципу. Стога обећавају да ће у будућности још више чинити.
С обзиром на толике жртве које су у међувремену принијели на олтар рата и мира, имају разлога да се ти браниоци радују, јер се сматрају исто тако вриједни у погледу оданости и вјере као и остали њихови сународници, а сами су сиромаси и гоље, и без и најмањег добитка од стране јавне добротворности.
Потреба, дакле, за обезбјеђењем свог опстанка и честита жеља да се покажу као и остали много су доприњеле да отправе своје изасланке и то оне који се понизно клањају великом пријестољу и који се по први пут сматрају срећним што ће видјети Принципа и смјерно му предати ову молбу:
Да становници Херцег Новога, који су сви православне вјере, смију и даље да живе са истом вјером и да им, осим тога, буде допуштено да проширују и поправљају православне цркве и манастире који се налазе на поменутој територији и то без ичије забране.
Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика словенског, као што се у прошлости увијек чинило. Владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере и да се нико, ни под каквим изговором, не умијеша.
Да јалово земљиште херцегновског подручја које је скроз брдовито и кршевито, а уз то подложно обурвавању у море воденом бујицом, буде милошћу државе опроштено од тешких даћа које плаћа, тј. oд 3,10 лира на земљиште под виновом лозом, а 2,10 терасасто земљиште по Далмацији и обрадиво земљиште, јер много пута шкрт принос није могао да покрије порез.
Да буду изузети од пореза њихови домаћи производи као и приходи од трговине њима у свим мјестима честите државе.
Да се и покојним поданицима, њима и њиховим насљедницима, као што је то случај са живућим поданицима који су се предали у руке државној власти, осигура властита земља коју су сами, оружјем у руци на овом подручју освојили, и нека то имовинско право добије примјерену одредбу у парохијалној цркви у Топлој предграђу Херцег Новога.
Пошто непријатељи пријете оружјем на границама овога краја, а стално се повећава број поданика за одбрану, они моле да им се додјели 500 пушака албанске израде, 6 застава и један барјак.
Како су прошле године имали слабу жетву и оставили необрађено оно мало њихове земље, а због тога што су у вријеме сјетве кренули у опсаду Бара, нека само ове године добију 600 стара жита као државну помоћ.
Да браниоцима Херцег – Новога буде допуштено да формално и физички оформе комунитад како је то учинило остало становништво Албаније којом ће управљати капетан, четворица суђа и један писар; да их бира општина, да их сваке године смијени; да буду овлаштени да смију пресуђивати у грађанским споровима који би у општини настали; да кривичне спорове воде државни представници који би, једнако као и капетан, били плаћени по 20 фјорина мјесечно из државне благајне.
Да се ослободе сваког мануелног рада осим служења владару под оружјем у хитном случају изненадног избијања рата.
И док је Ваша Преведра и Премилостива Власт толико дуго отезала с молбама становника Херцег Новога, дотле привилегије које су они тешким сузама и понизно милили, уживају већ више вјекова неки околни народи и поданици ваше свјетлости, а то су становници Макарске, Пољица у Далмацији, као и народ Грбља и Паштровића у Албанији.
Херцег Нови, 14. јуна 1718.
Копија от шупљике предали имбашадури у Млеције, у Сенат: Илија Цвијетовић, Нико Злоков, Михат Комљенов, Драгутин Петров.
Савински превод дијела наредбе за заснивање Топаљске комунитади[21]
Ко за старе подложнике од державе, колико за оне што су се најзадње предали под нашијем господовањем, остаје наређено зереналу нашему у Далмацију, како јоште за одлучење од кога дијела на корист од цае(р)кве главне од Топле вароша од Новога, које имајући биће приказана госпоцка воља. Утолико остаје им дата слобода питана од дација, ма само са робе, и рода што дати буде ова даржава и кад би биле пренесене и друга мјеста мјеста (!) од наше даржаве алити владања нашега, како је дато Пераштанима, Паштровићима и Гарбљанима, пошиљући од тога нас нами је мађистрату нашему од дацијах. Скупљамо се јоште дати им да могу скупити се у варошу (!) од Топле у прилици и тјелесу од комунитади која има бити владана од једнога капетана и четири и суђе и једнога канжалијера да стављу се од исте комунитади, и да се промјењиву свако годиште с области са судити правде цивиле што међу њима буду, сдрава апелацион госпоцкијем нашијем прикајницима, с платом самому капетану десет дуката на мјесец од госпоцке скриније. Биће слободни од сваке работе руковније сдраве све природе од нашега посла. С скупљеном памети пофаљеноме даржати му обрагњене госпоцке конфине с њиовијем јунаштвом од оружја непријатељскога биће чињени пасат и госпоцке мунициони од Новога пет стотин пушака на арбанашку питанијех сашто од онијех провидура на мјеру од потребе, од зеренала али од естраординарија од Котора буде им у потреби расдјељено, и иму бити опет враћени кад пристане потреба, са опет ваљати им. И иму им опет од овуда бити дате шест бандијерах, и један стендарад утварђени ви од такијех нашијех госпоцкијех љубљенијех скупљењах сарчанијех с којијема сте били примљени, ставни смо да поспјешуј(у)ћи ваше савраћијеније к вашијем кућама, чинићете примити онијема прељубљенијема подложницима и видјети нашу пољубљену одлуку са васљедовати им свједочанства од наше љубави, с ставносћу да имате још ви принијети у свакој потреби твардину од ваше вјере и васда веће части од исте сарчане љубави пут нашега госпоцкога имена.
С којом области од овога нашега сбора шаљемо вами тако да исваршите.
Дата у нашему дуждеву палацу на четернаест лулија 1718
/на маргини, лијево:/
Преписна ис латинскога у словински перивој од језика по конту Мелкиору Касимиру Раковићу који би мољен са приписати.
[1] Саво Накићеновић, Опћина топаљска, Календар “Бока“ за 1912. годину, Котор, 1911; Владимир Ћоровић, Топаљска општина код Херцег Новог у првој половини XVIII века, Гласник Географског друштва XV, Београд, 1929; Томо К. Поповић, Херцег Нови. Историјске биљешке, Херцег Нови, 1924; Петар Шеровић, Из архиве старе Топаљске општине код Херцег Новог, Гласник Етнографског музеја књ. 8, Београд, 1953, Исти, СтараТопаљска општина у Боки Которској 1718–1797, Историјски записи 1-2, Титоград, 1957; Максим Злоковић, Млетачка управа у Херцег Новом, Бока 3, Херцег Нови, 1971; Марија Црнић–Пејовић, Попис капетана, суђа и канцељера топаљске општине за период 1719–1759. године, Бока 9, Херцег Нови, 1977, 381-389; Максим Злоковић, Топаљска општина, Годишњак Поморског музеја Котор XXVI, Котор, 1978; Драгана Радојичић, Крајина новска у судару свијетова, Београд, 1994; Горан Комар, Књиге од вјерности и доброте Топаљске комунитади 1751-1806, Херцег Нови, 2012.
[3] АХ, ТК, књ. 1 Она заправо садржи биљешке за раздобље које почиње 1776. годином, али завршава 1782. Уз десну ивицу предње картонске корице се разабирају имена: Мирковић и Павковић.
[5] Горан Ж. Комар, Један значајни херцеговачко–бокешки род. Сикимићи, Глас Требиња, 981, 28. феб. 2009, Требиње, 2009, 19. Вуко Сикимић у освит 18. вијека евалуира учешће фамилије из Мириловића у ратовима од Кандијског рата. Дата литература.
[6] Томо К. Поповић, Херцег Нови, историјске биљешке, књ. прва, 1382 – 1797, Издање “Орјена друштва за пољепшање и унапређивање Херцег Новога и околине му“, 1924, 181 – 196: 27. април 1689, Ђ. Корнер; 24. маја 1691, П. Дуодо; 10. нов. 1696, Д. Долфин; 31. март 1717, С. Вендрамин; 6. нов. 1717, А. Мочениго; 14. јул 1718, дужд Ј. Корнер.
[7] Горан Ж. Комар, Капетан Симо Милутинов, Трибуниа 12, Требиње, 2009, 209. Г. Комар, Симо Милутинов (Томашевић) Магазиновић, у: Небојша Рашо, Знаменити Бокељи, књига IV, Херцег Нови, 2012.
[8] Г. Комар, Херцегновски Јовановићи, Нова зора, бр. 31, Билећа, јесен 2011, 139.
[14] АХ, ТК, књ 10. На другој страни првог листа ове књиге која је трпјела одређена цијепања неко је учинио препис мастилом и графитном оловком у десет редова, вуковом ћирилицом документа са ове стране. У питању је лист са оригиналном пагинацијом бр. 3. Такође је истом руком, али само графитном оловком учињен препис документа саврменом ћирилицом на стражњој страни листа 39. (ориг. паг.) у једанаест редова.
[19] Г. Комар, књиге од вјерности и доброте Топаљске комунитади (1751-1806), Херцег-Нови, 2012.
[20] Збирка породице пок. Јова Шпирова Секуловића. Ваља погледати: Г. Комар, Оснивање Топаљске општине (документа), Драчевица I, год. I, бр. I, Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, Херцег Нови, 2003, 5 – 25; Саво Накићеновић, Опћина топаљска, календар Бока – Велики илустровани календар, за годину 1912, год. IV, Котор, 1911, 41, 42, 43; Томо К. Поповић, Херцег Нови – историјске биљешке, Херцег Нови, 1924, 141, 192 – 196.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
