ГОРАН КОМАР: ЗУБАЧКИ И ХЕРЦЕГНОВСКИ ПРВАЦИ ДАНИЛОВИЋИ - ЦРТИЦЕ

ГОРАН КОМАР: ЗУБАЧКИ И ХЕРЦЕГНОВСКИ ПРВАЦИ ДАНИЛОВИЋИ – ЦРТИЦЕ

Зубачки првак, кнез Кузман Даниловић се помиње у години Карловачког мира (1699), током љета, у два писма Драгутина Ђуровог Ивану Буровићу. Драгутин овдје казује да је по одређеном питању савјетовао Кузмана. Утисак из ова два писма је свакако да Драгутин овдје није наступао као надређени Кузману, већ превасходно као млетачки кореспондент. У другоме писму говори се о намјери Кузмана да сиђе которском провидуру што је спријечио долазак млетачких пандура. Као харамбаша у Зупцима он се јавља још 1689. године.

У вријеме када се кнез Кузман Поповић бави у Зупцима, стојећи на граници, у Боки под Венецијом, сасвим сигурно већ живи његов брат конте Јован, али и још један значајни усељеник: Митар Даниловић. Када су новски Срби упутили млетачким властима своју значајну представку (шупљику) којом су изнијели одређене захтијеве, као истакнути и заслужни на страни Венеције, на редном мјесту 8. нашао се међу потписницима (capi di Morlaci) alfier Mitar Zubaz, a на мјесту 16. conte Giovan Zubaz. Овај одлично очувани документ, чији снимак прилажем, лежи у архиви манастира Савина.

Детаљ са друге стране представке 1701. г.

Баш у тој години (1701) исписан је, према препису Љубомира Стојановића, запис Мојсеја Даниловића, могуће игумана крчког. Запис је покушао прочитати Рајко П. Вукашиновић. У дијелу који говори о калуђеру Мојсеју стоји: „Сије двери писа јазоју игумен Мојси, от племена Зубац, зовом Данилович, а от монастира Крке, на славу Богу и светому архистратигу Михаилу и Гаврилу, створи себи вјечни помен, Бог да га прости…“ Година по Рождеству Христову је, уколико би Љ. Стојановића тачно пренио годину 1701. а не 1704. јер би тада број завршавао словом “Д“. И сам Стојановић овдје код године ставља упитник, јер није сигуран у читање. Видјећемо, ипак, према години израде двери која је пружена по рачунању од створења свијета, да је у питању 1704. година.

Мојсије Даниловић, игуман манастира Крка, је 1704. године израдио и иконописао царске двери за манастирску цркву Св. Михаила. На дверима је оставио натпис о датуму израде, о своме имену и поријеклу и о великодостојницима Српске цркве на прелазу из 17. у 18. вијек. Двери су касније пренешене у цркву Св. Петра и Павла у Биовичином Селу, парохијалну цркву многострадалног попа Петра Јагодића Куриџе, гдје се, надамо се, и данас налазе. Назване су „Бусовићевим дверима“ по значајном далматинском православном владици Никодиму. У натпису игуман Мојсије за себе каже да је од племена „Зубац“, звани Даниловић, што јасно наводи на поријекло из источне Херцеговине. Даниловићи су се почетком 18. вијека дијелом населили у околини Имоцког гдје се и даље помињу као сердарска фамилија. Мојсије је сигурно научио вјештину дубореза и иконописа у родном крају, јер су његове двери врло сличне савинским у Малој Светоуспенској цркви. Рађене су у стилу касног традиционалног дубореза и иконописа „пећке школе“, који је претходио бароку у српској црквеној умјетности. Видљиве су примјесе бококоторског стила „понарођене“ умјетности карактеристичне за школу фамилије Димитријевића-Рафаиловића из Боке који су тада одржавали везе са Далмацијом. На дверима се помињу патријарх Арсеније, епископи Никодим, херцеговачки Саватије и архиђакон Стефан (Љубибратић). Натпис гласи: „Ове двери иконописа за плату игуман Мојсије од племена Зубаца, звани Даниловић, а из манастира Крке, на славу Бога и светом архистратигу Михаилу и Гаврилу. Начини себи вјечни помен, Бог да га прости, године 7212., а 1704. од рођења Христова. И тада бијаше гоњење патријарха господина господина Арсенија од антихриста. И пређе од престола српске земље што се зове пећском, пређе Дунав у њемачкој земљи и са њим иђаху и остали. Тада је био владика господин господин Никола Бусовић и настојатељ из Херцеговине владика господин господин Саватије и архиђакон Стефан“.

Тешкоће у раздвајању Даниловића-Зубаца од љубомирских Зубаца тражиће у будућности још труда, али овдје ипак настојим на маркирању припадника љубомирског рода у Боки. Презиме “Зубац“ јавља се у Новоме у освит 18. вијека. У Топлој, древном ватријантом презимена, Piero Zuban, као нови становник, уписан је у млетачки катастик израђен у вријеме провидура Фериго Бадоера (1704). У истоме катастику леже имена власника земље и житеља из рода Зубаца. У Мокринама Giucan Zubaz, а у Ђеновићима: Mitar Zubaz, Giucan Zubac, Sava Zubac. Још један власник некретнине у Ђеновићима имао је име Ђукан, али је у питању Убљанин Лакоњић који је располагао са нешто више од пет кампа. Ова тројица Зубаца, судећи по катастику, не би до 1704. године располагала земљом у Ђеновићима. У опсегу Покривеника, одређену површину земље је држао у своме посједу припадник фамилије Бућа. У овоме часу, склон сам да вјерујем да су ови Зупци стигли у Боку из Љубомира и да припадају тамошњем братству учесника у Морејском рату, чији је члан Митар потписник меморандума херцеговачких главара из 1701. године.

Даниловићи представљају старо зубачко свештеничко и главарско братство. Његов најистакнутији члан са краја 17. и почетка 18. вијека, Кузман (Поповић=Даниловић) учесник је значајног збора херцеговачких главара у Дробњацима у љето 1703. године (Cusman Danilovich). Овај је збор сазван у поводу пријетњи Реџеп-паше Шехића који је годину дана раније добио налог из Цариграда да заведе ред у узнемиреној Херцеговини и уведе отомански државно–правни поредак. Најављене су озбиљне дажбине. Овом приликом, Херцеговина је одлучно одбила турске намете. Зубачки кнез Кузман био је читавога живота изложен тешким искушењима на средокраћи трговачких путева и оштроме размеђу два свијета, па и три свијета, не би ли одржао свој крај. У томе настојању, у барем два наврата, стигао је на ивицу одржања. Један субјект мање снаге, Дубровачка република, је у жељи да спријечи непрестана катуњанска и уопште црногорска пустошења, преговарао са Кузманом који је једини могао затворити путеве преко Зубаца. Kузманов завичај је у децембру 1703. године тешко похаран од Црногораца који су спалили Коњско и Челопеке и отјерали четири хиљаде грла стоке.

Током 1706. године, с друге стране, Кузман је придобијен за трајније измирење с Турцима, и он затвара зубачке путеве. Станко Ковачевић, који се тада истицао у пустошењу Конавала, тражио је од Кузмана измирење. У писму које му је упутио 1709. године, жалио се због Кузмановог одбијања мирења са Црногорцима, те што им затвара кланце.

Несумњив је велики углед и ауторитет Кузманов у самим Зупцима. Из исправа које је Архиву Дубровника видио Хајдархоџић Хамдија, било би видљиво да је Кузман, као житељ Зубаца, 1704. године писао Николи Сараки који га је позивао на састанак. Кузман је одговорио да не може доћи пошто мора у Требиње на договор око “главине“ те да шаље своја стрица (или ујака) Милутина Новаковића.

Кузман је крупна историјска личност у размеђу вјекова. Турци су га познавали као главног главара на граници и “дали му агилук и дозволу да наплаћује царине од каравана који пролазе за Херцег Нови и Рисан, под условом да чува зубачки кланац од упада Црногораца“. Његови земљаци с обје стране старе границе познавали су га као поузданог главара. Када је на измаку последње године 17. вијека, или у почетку 1700, дошло до неке проневјере средстава која су прибирана од народа у требињској области, представници народа из Зубаца, Љубомира, Требиња и Царина упутили су жалбу провидуру Бартолу Мору на Продана Војновића–Магазиновића и кнеза Драгутина (Ђурђевића). Новац је сабиран за њихове баштине у Драчевици. Народ је оправио свога одабраног опуномоћеника Кузмана Поповића (Даниловића). Жалба је упућена 13. марта 1700. године.

Кнез Кузман, именован као Попов Кнежевић, јавио се у својству цесионара у пресуди 1700. године. Алфиер Ivan Chiaz, у својству опуномоћеника капетана Митра Аћимовића, Требињца настањеног у Сасовићима и капетана Митра Магазиновића из површке Сливнице, настањеног у Топлој. Они су солидарно нудили седамдесет сребрних дуката годишње закупцу трошарине на стоку Zu(an)e Pallini, с тим да он уступи право трошарине на стоку намјењену иностранству која се погони у сектор Priedor – Zavaslie. Заиста, дакле, Кузман Попов је у 1700. години боравио у херцеговачком домену. Као и многи други Драчевићани који ће коначну одлуку о преласку на венецијанску територију донијети тек након разграничења 1701. године.

Документ из Дражавног архива Дубровник (Дописи посани ћирилицом, фо. 60, № 1984, Ц). Објављен у збирци Горана Комара, Ћирилична документа дубровачког архива, 2012.

На измаку 17. вијека настало је писмо Осман-бега Ресулбеговића упућено Дубровачкој републици којим се говори о непрестаној тешкоћи упада Црногораца на дубровачку територију, а којим се помиње кнез Зубаца на којега је обично сваљивана кривица за ове пљачке. Од њега се очекивало да запријечи „кланце“ зубачке, а то, дакако, није увијек било могуће. Ово писмо, начињено тадашњом ћирилицом и српским језиком, гласи: „Од мене Осман гега требињскога бега нашему пријатељу и конши кнезу бегу и осталијем беговом дубровачкијем в(еле) д(раго) п(оздрављеније). А потом, дође нам од Ваше милости Ваша поштована књига у којој ми пишете поради вина да не носи нико из Конавала. Свакоме заповиђено да иде, али су се људи заборавили вино при хљебу, а свак би рад да море. А што пишете поради Шаха да је говорио да ће се узимат на Зубцима по петнајест динара, Ви то не слушајте што је Шахо лагао. Ја сам рекао онијем пандуром истијем који су на Зубцима да узимљу по пет динарих о(д) товара вина зашто чувају о(д) зла чоека који пролазе на Конавле да им је мирно. А на Конавлам више ништа, него је о(д) старине узимало. А ми бисмо ради да млого иде и вино и свашто, зашто би за нас боље било. А знате и Ви. А што нам пишете да су Ваши помогли Шаху и кнезу зубачком на Конавлам и ваља да су помогли, зашто ваља један друзијем да поможе ђе би се намјерили и ваши и наши. А они су хајдуци који су ту били у кавзи срдити зашто смо се ми запријечили да по нами не иду ни тргују ни да прође ништа на Нови. И поради тога сам метнуо у планину петнаес људих да чувају највеће да ко не пролази кријући на Нови мира вазда о вашему добру на вашему хатору који бисмо ви чинили љубав учинит и не друго. Бог Вас у здрављу и у весељу подржао. А молимо Вас, како сам с Вами говорио поради мајстора и аргата поради чамије, веће Вас молим по Ђурђеву дне у прву неђељу да ми пошљете два мајстора од клачина и десет аргата,а да их лијепо платим и храним колико се више море“.

Кузман, који овдје није поменут именом био је више пута означаван као кривац за проласке Црногораца на дубровачко земљиште, посебно Конавле. Овдје је Осман бег истакао тешкоће блокирања трговине уз границу османско-дубровачку услијед дјелатности пљачкаша. Видјећемо касније, овакав положај нагнаће кнеза Кузмана да се у освит сљедећег млетачко-турског рата премјести у Нови. Он ће, свакако, ка Новоме кренути трагом браће чије је раније присуство доље посвједочено путем млетачких катастика.

Дубровчани, осјетљиви на ометање њихове традицијске монополске дјелатности, трговине сољу, теретили су Кузмана да помаже извјесном Омер-аги који је вадио со у Суторини, испод Ђурђева брда, и носио је у Херцеговину. Предлагали су да се Кузман смакне. Стари монопол Дубровачке републике био је разлогом за овакав радикализам, али, могуће, још нешто што освјетљава Хамдија Хајдархоџић.

Извјесно је да је зубачки кнез са пуно умјешности налазио начине да се послије Морејског рата одржи на својој старини. Он је повремено затварао путеве Црногорцима, али је, каткад, знао те путеве и отворити.  У јесен 1705. године кнез у Конавлима Никола Бунић, писао је својој влади да га је Кузман обавјестио о повлачењу Црногораца пошто се појавио каваљер Буровић. Јасно је да је Кузман могао да се обавјести о кретањима у Новоме јер је пуно његових земљака, па и његови рођаци, већ прешло у Драчевицу. Влахо Бунић је 1706. године упозоравао на Кузманово обавјештење о огромној групи Црногораца који су се спремали да уђу у Конавле. Извјесно је да је Кузман овај догађај покушао да искористи за своје дипломатско дјеловање, то јест притискање Дубровника који је могао путем свога амбасадора Кирика у Цариграду издејствовати да се добије документ о “главнини“ са Зубаца која би се исплаћивала требињском бегу. Тада је Кузман био спреман пружити гаранције да Црногорци више неће моћи да пролазе преко Зубаца. Зубачки кнез је у јесен 1706. изражавао спремност да сиђе у Дубровник. Ова документа је објавио Хамдија Хајдархоџић и он је писао да је Кузман Конављанима јављао о намјери Црногораца да ударе на села Стравчу и Дубу. Касније ћемо видјети наш документ из новског архива којим се Кузман Поповић обраћа млетачким властима поводом судара са Конављанима управо из ових села, у којима су, према његовој тврдњи, тешко оштећени Зупчани. Он чак наводи и имена починитеља. Тешко да се може у томе контексту заобићи утисак о могућем намјерном дјеловању зубачког кнеза према управо овим селима која су Кузману и Зупчанима дуговала. Хамдија Хајдархоџић није могао знати за ову новску исправу која је стигла у канцеларију провидура, мада њезина садржина ништа суштински не мијења у смјеру сагледавања Кузманове дипломатије.

И друге исправе о којима говори Хамдија Хајдархоџић се могу гледати у контексту претходног, трагичног за Зупце, догађаја. Наиме аутор пише о јављању дубровачкој влади њезиног повјереника у Конавлима Марка Гудеља који каже да му је долазио Кузманов брат (да ли је то могао бити Гргур?) који је изјавио о одласку Кузмана са великим одредом према Никшићу баш у вријеме када су Црногорци пљачкали у Мрцинама и Бутковини. Они су, наводно, наговарали Кузмана да им се придружи што је он одбио. Гудељев обавјештајац Никола Орепић је касније сазнао једну скривену ствар о упућивању од стране Кузмана у Црну Гору неког Рада Црногорца који је тамо боравио пет дана. Тај Раде би јавио о скупљању великог броја Црногораца који намјеравају упасти у Дубу у Конавлима. Опет се, дакле, помиње Дуба у некој вези са зубачким кнезом. Ја не спорим да је Кузман могао имати везе са овим припремама, али такође, желим подвући постојање могућег озбиљног разлога да се у дубровачкој службеној преписци неке чињенице не саопштавају. И сам аутор Хамдија Хајдархоџић каже да у Архиву није могао наћи више обавјештења о инструкцијама Владе Гудељу. Овај Гудељ се, каже Хамдија Хајдархоџић у то вријеме још сретао са кнезом Кузманом. Из ових вијести би произлазило да су дјеловали заједнички у циљу отклањања опасности од Црногораца. Гудељ је изражавао неповјерење према Кузману.

Рајко П. Вукашиновић је, везано за Кузмана, указао на једну грешку у датовању дубровачког писма Дубровчанима у 1600. години. Овим писмом Кузман врло убједљиво слика прилике на граници у контексту одлуке да се у Зупцима распореди велики бој пандура. Кузман је тражио конкретну помоћ Дубровчана. У немогућности да видим исправу, свакако да је предпоставка Рајка Вукашиновића о настанку писма 1707. ближа и прихватљивија. Заслуга је Рајка Вукашиновића, код овога питања, што даје снимак исправе објављене од Алексе Ивића. Превод ове исправе гласи: Свијетлому и узвишеному господину кнезу и властелину и господину Никши и осталијема властелом господи дубровачкој. Од нас кнеза Кузмана Даниловића в(еле). д(раго). п(оздрављеније). А по томе нека знате, како бисмо на збору у Билећи с Турцима и освекоше седамдесет пандура, који ће чувати, али ја наодим, да нама неће бити од њих помоћи, већ ако већа тегоба. , да нама неће бити од њих помоћи, већ ако већа тегоба. Зашто која су се племена ш њима умирила, она на збор доћи не кћеше, а и ово што су рекли, да ставе пандура, да их плаћају сиромаси. Него господо, ја се не уздам у то нимало, зашто имаде три године како сам ође остао, те о себи и свому араћу, чувајући и гинући ову крајину и кланце затворајуће својеме главоме, а помоћи такмо од Бога. А сада Црногорци не молише, да се ш њима умирим, а када не кћех, поћеше дизати на мене војске, које не би могли доћекати једни градови, а паке ми сада пишу и поручују, да се ш њима мирим. Ако ли нећеш говоре што смо прије на те дошли и узели рућак и показали се да нас познаш, а стопрва ћемо збиља доћи да видимо што ко може учинити, да ћемо управ кланце наше старе отворити. И ставио сам да не би пуштили војске без гласе, него се молимо да нас што гоћ поможете. А сада господо ако се може с вашом помоћи и настојањеме код врата честитога царства, да би ми се дало педесет пандура, с помоћи Бож(ј)оме затворио бих кланце од Црне Горе, да је свакоме слободно куд коме драго, Ако ли ми не би те помоћи, ако нас Бог сачува до Ђурђева дне, а тадр се са свијеме племеном дижемо у другу земљу, нека позна и други, што смо патили на овој крајини. И Бог вас у госпостви властеоству подржао. Зубаца на 8. јенвара по нашој. И шаљмо ви исту копију од књиге црногорски.

Хамдија Хајдархоџић даље пише о сусрету кнеза са Омер-ћехајом Беговићем у почетку 1709. године у Зупцима. Било је ријечи о градњи једнога хана у Суторини. Међутим, оно што веома упечатљиво слика прилике тога времена и положај зубачког кнеза мора се сагледавати у свијетлу султановог фермана о најстрожијој забрани сваке трговине према Новоме. Кузман је, ипак, дошао у положај да задобије “агалук на Јавору“, прелазу према Зубачким Рупама (Подштировник) и Новоме, те право да узима по четири гроша од товара,  а његов брат два, али на Орашју. Конавоски кнез Менчетић је тврдио да се Кузман договорио и са генералним провидуром да му се са млетачке стране плаћа за пропуштање каравана према Новоме.

Зубачки кнез неће бити заобиђен ни у наредним ратним збивањима која ће потресати Херцеговину. Кузман се истакао у Херцеговачком устанку 1711. године. Нашавши се, као и много пута раније, у тешком положају због смјештаја његове кнежине, он је 1712., у вријеме напада на Требиње, прихватио турску понуду за примирје, но, нешто касније, учествоваће скупа са Ивом Лукаревићем у акцијама према Грахову.

Кузман је већ 1711. године силазио у Драчевицу из елементарног опреза, јер су кретања Турака навјештавала тешка времена. Ка Милорадовићу је, изгледа, кретао и његов брат Гргур. Кузман је у Суторини задржао Зупчане који се се намјеравали вратити кућама, а једну оперативну групу је држао на Jавору да прати збивања. До марта 1712. године читава Кузманова фамилија се прикључила побуни. Помиње се у дубровачким исправама које доноси Хамдија Хајдархоџић и Јован Даниловић као учесник у рату. Такође, биће значајно подвући, августа 1712. Кузман је давао привид спремности да се прикључи Црногорцима у удару на Требиње, али се све практично свело на упућивање симболичне помоћи. Он је већ у септембру преговарао у Требињу о условима за предају Зубаца. Кузманов брат Гргур је био један од најзначајнијих сарадника пуковника Милорадовића, а био је задужен за одржавање везе са Дубровником. Кузман је и у вријеме овог несретног устанка гледао да одржи коректне односе са Конављанима. Када су одреди капетана Лукачевића пустошили по Конавлима, по Витаљини и Водовађи, Кузман је упутио извињење упућујући на починиоца Ивету Шакотића. Рајко П. Вукашиновић, коментарише казивање В. Ћоровића да је Кузман био сердар ријечима да он то никада није био. Међутим, В. Ћоровић је сигурно знао да је у то вријеме, па напријед, до 1715. године свакако, Кузман Даниловић од млетачких власти одређен за сердара и новског и зубачког.

Владимир Ћоровић обавјештава о амнестији и измирењу са Турцима које је формализовано 2. фебруара 1712. године. Избјегли Зупчани су се враћали кућама.

Вијести о Кузману сачуване су у дубровачким исправама и из наредне 1713. године поводом погибије Петра из Витаљине када је кнез Кузман писао како су то недјело учинили одметнути и од Турака и од Принципа. И владика Данило Петровић пише Николи Контаринију да је Кузман “достојанствен човјек“.

Кузман се, према истраживању Хамдије Хајдархоџића, у Зупцима јавља током читавога рата, до 1718. године, а онда исчезава из завичаја, пребацујући се у Нови.

Војислав Ј. Кораћ пише како се Кузман 1715. године нашао на страни Млечана, и то је сасвим тачно, али, како није видио документа новскога архива, није могао знати да је та сарадња започета пуно раније, и да је у првој години Другог Морејског Рата, ова фамилија већ практично прешла у Драчевицу. Тада је генерални провидур Далмације и Албаније додјелио Кузману и његовоме брату попу Васиљу, земље у Суторини, али, у исто вријеме, додјељена је земља и зубачком главару Јовану Даниловићу у Крушевицама. Веома је значајно да је истим декретом Томо Даниловић добио посјед у Жвињама у Суторини који је раније припадао Турчину Сулиману Расланагићу. Овај декрет генералног провидура заиста илуструје намјеру распоређивања Даниловића на окрајним тачкама венецијанске територије у часу тек започетог рата у који је Венеција ушла са поузданом амбицијом проширења највеће тековине Бечког рата: заузимања новске тврђаве. Но, током рата Кузман је и даље повремено у Зупцима. Свакако, у то доба он припрема прелазак сопствени и дијела народа. Тај се прелазак догодио у прољеће 1715. године. Кузман је писао генералном провидуру у Задар обавјестивши га да није остала ни једна особа код Турака, да су га убједили да постане сердар. И даље је скупа са капетаном Јованом чувао границу на Зупцима.

Кузманово постављање за сердара током последњег великог млетачко-турског рата даје извјесно свијетло ка једном догађају који је код заснивања Топаљске комунитади узнемирио њезину прву изборну управу на челу са Симом Милутиновом Томашевићем. Наиме, управа комунитади је теретила Драгутина Војновића, сина млетачког пуковника Милоша из Попова и Рапти, за узурпацију путем фалсификата, сердарског положаја. Чак су Топљани упућивали једну делегацију у Сплит, све како би се одбранили од ове наметане установе, а своју одбрану темељећи на слову дуждевог дукала од 14. јула 1718. Ова ратна тековина, сердарија, 1715. године, није узимана у обзир.

У тражењу простора за себе Даниловићи су у Боки кренули редовном процедуром, обраћањем провидуру. Млетачки капетан Јован Даниловић и брат му Кузман упутили су молбу за додјељивање земље, а одлука са повољним рјешењем и истицањем ратних заслуга, стигла је 29. јануара 1718. године. Посједи који су одабрани лежали су у селима Миочевић (Кумбор) и Мокрине. Овдје и лежи копча зубачких Даниловића са Мокрињским родом Терзовића у Горњем селу. Но, видјеће се касније, није то једина историјска веза два бокешка рода. И Кузман и Јован задржали су баштине на Зупцима. На сличан начин, послије морејских ратова, прићи ће млетачкој Боки још један значајни херцеговачки род који је овдје оставио видљив траг: Стратимировићи о којима је у последње вријеме писано да су потекли из Загоре код Требиња. Може се рећи да је то вријеме завршетка рата донијело множину молби за додјељивање земље, чак и од сеоских главара. Но, сигурно је да су Даниловићи послије 1718. године задобили стабилне посједе у Боки.

Послије рата, Даниловићи се коначно распоређују у Драчевици. О калуђеру Ђорђију Даниловићу писао сам раније у вели за владиком Саватијем да је имао високу улогу у животу бокешке и далматинске митрополије овога истакнутог архијереја. Аутор, Рајко Вукашиновић није, међутим, видио нашу књигу Српска православна црква у Херцег Новоме гдје је изнешена та чињеница. Јована Даниловића налази 1729. године у Миочевићима, дакле тамо гдје Даниловићи и данас живе. Вук Винавер пише о додирима протопопа Васа и кнеза Даниловића са Дубровчанима током 1728. године. Овдје је, свакако, у питању кнез Јован.

Но, ако је вјеровати документу који је видио Марко Јачов, сердар Кузман Даниловић би послије рата са двадесет и четири фамилије иселио у Имотски у село Проложац. Јован сигурно остаје у Новоме. Рајко П. Вукашиновић је показао, на темељу објављених података из катастика Имотске крајине из 1725. године,  да је и Гргур и Кузман прешао у Имотски у село Главињу.

У Боки је сигурно послије формирања нове границе познате као Мочениго линија (1721) остао капетан Јован. Јован, титулисан као војвода, 17. јануара 1726., на Топлој, учествује у судској диоби знаменитих Стратимировића. Како Томо Марков (Црногорчевић) један од судаца кметова није био писмен, за њега је подписао Јован Даниловић.

Војвода Јован Даниловић са Савине (Топле) одабран је за свједока великога тестамента Сима Милутиновог Магазиновића које је овај велики црковни ктитор саставио 1742. године на Предивану крај Новога. Симо, који је потекао из Сливнице, и Јован, били су давнашњи сусједи.

У вези са доласком у Боку, стоје и одређена предања која треба забиљежити. Покојни Александар Тодоровић је говорио да су његова фамилија, као и фамилија Илића и Даниловића, као и још један род са Бјелских Крушевица све од једнога претка. Заиста, Зубаца је кроз читави 18. вијек било у Крушевицама код Бијеле. Видјећемо касније наша документа. Такође, стари Даниловићи су говорили да је прво станиште, послије Херцеговине, у Боки, било на баошићком предјелу Брајге.

Живећи у Боки, најистакнутији Даниловићи су долазили у додире и са канцеларијом ванредног провидура у Котору и њезина архива чува одређен број исправа које припадају овој фамилији, а које илуструју њихове дјелатности, од рата, до поморства и поморске трговине (друга генерација). Угледни Топљанин из редова трговаца који је често боравио у Венецији и тамо обављао значајна посланства за манастир Савину и његову Топаљску општину, Марко Мирковић, пружио је током 1741. године гаранције за затвореника Giacoma Даниловића. И нови рат донио је Бокељима невоље. Матија Јовов (свакако Јованов) Даниловић саслушан је у болници гдје се налазио на лијечењу, као рањени солдат, а припадник чете пуковника конте Станислава Буровића, који је, такође, био становник Топле. Управо овај Матија, када је изашао из рата, започеће озбиљну каријеру поморског трговца који ће веома често путовати за Далмацију и друге дестинације на Јадрану. Други Даниловић, који је много пловио, био је Мојсије. Он је, 30. септембра 1754. године, једним исказом ванредном провидуру, посвједочио о доласку из Далмације на броду патруна Митра Мусића са Пода. У то вријеме помиње се у которским исправама и Марко Даниловић као син капетана Lui Даниловића. Те 1754. године, у јесен, настао је предмет који говори о хапшењу поморца Мојсија Даниловића на Кобили. Сљедеће године, фебруара, Марко Даниловић је стигао са својом барком из Будве.

Помињани Јован Даниловић одабран је од своје комунитади да у Венецији, пред судом, заступа интересе Цркве. Манастирски старјешина отац Иларион Аврамовић, Ђоко Жарковић као тутор саборне цркве Светога Спаса на Топлој и Ђуро Лакетић као тутор цркве Светих Мученика Сергија и Вакха на Подима, именовали су за заступнике капетана Јована са Топле и Аврама Аћимовића из Сасовића да заступају интересе ових цркава и манастира. Которски архив чува изузетно важни документ од 27. децембра 1757. године који садржи исказ капетана Јована Даниловића о ратној прошлости његове браће сердара Кузмана, гувенадура Гргура и проте Василија (Васиља), помињући учешће у биткама са Турцима, учешће у биткама у Бару и Улцињу, гдје је Јован задобио смртоносне ране. Топаљско црквено-општинско посланство кренуло је ка Венецији у вријеме дјеловања у Савини предузимљивог игумана јеромонаха Арсенија Милутиновића са којим је Јован сигурно имао додира.

Топаљски Даниловићи већ од Морејског рата станују на Топлој, а током друге половине 18. вијека може се сагледати њихово присуство путем „Нота од соли Топаљске парохије“ (1750-1799). У најстаријој сачуваној Ноти уписане су двије фамилије: Јованова са деветоро укућана и Мојсијева са седам. За наредних осам година фамилија Јована Даниловића увећана је за једног члана. До наредног пописа учињеног 1763. године, на Јовановом мјесту се јавља, као глава фамилије, његов син, поморски трговац Марко са десет укућана. И даље је у животу Мојсије Даниловић са седам чланова обитељи. У Ноти од 1771. године као глава фамилије се и даље биљежи Марко, али се поред његове фамилије јавља Вукова са три члана. Ово је најкрупнија измјена у саставу и броју рода која је услиједила између 1763. и 1771. године. На челу куће Мојсеја Даниловића стоји сада Вуко са знатно умањеном фамилијом. Нота из 1772. године је за наше изучавање историје новских Даниловића необичноз значајна јер се сада на мјесту Даниловића јавља друго презиме: З у б а ц! Уписани су управо Вуко Зубац са два укућана и Марко Зубац са девет. То ће бити још један доказ о истовјетности ових презимена у опсегу Топле. Зупци у Топлој, то су сигурно Даниловићи. До 1778. године породица Марка Даниловића ће стагнирати са осам чланова, али ће Вукова пасти на једнога. До 1790. године ствари ће се даље мијењати. На редном мјесту 23. у попису јавиће се Ђорђије Даниловић са три члана у кући, а одмах послије њега извјесни Ђуро Марков. Занимљиво је да се већ на 25. мјесту налази Марко Гојковић, као да се и овдје, у Топлој, као сусједи састављају Даниловићи и Гојковићи. На 76. мјесту јавља се Јово Даниловић са четири укућана. У Ноти од соли из 1793. године Ђорђије стоји на редном мјесту 22. са три укућана, а на следећем мјесту је Мара Вука Даниловића такође са троје укућана. На мјесту 74., уписан је опет Јово Даниловић са три члана. Усудио бих се рећи, према позицији у Ноти, између кућа Војновића и Дуковића, да су Мара и Ђорђије свакако имали куће у средишту топаљског насеља близу Саборне цркве Светога Спаса.

 

Јован Даниловић      9 укућана       1750               ред. бр. 117

Јован                           10                    1763                ред. бр. 123 војвода

Мојсије Д.                  7                      1750                ред. бр. 118

Мојсије                       7                      1763                ред. бр. 124

Вуко Д.                       3                      1771                ред. бр. 36

Вуко Д.                       1                      1778                ред. бр. 31

Вуко Д.                       3                      1790                ред. бр. 126

Марко Д.                    10                    1771                ред. бр. 37

Марко Д.                    8                      1778                ред. бр. 30

Марко Вука Д.           3                      1793                ред. бр. 23

Кузман Д.                   4                      1771                ред. бр. 90

Кузман Д.                   5                      1778                ред. бр. 99

Ђорђе Д.                     3                      1790                ред. бр. 23

Ђорђије Д.                 3                      1793                ред. бр. 22

Ђуро Марков Д.        3                      1790                ред. бр. 24

Јово Д.                        4                      1790                ред. бр. 76

Јово Д.                        3                      1793                ред. бр. 74

 

И најстарија, у Новоме сачувана књига умрлих парохије топаљске (1763–1819), помиње упокојене Даниловиће, житеље топаљске и савинске, који су се сахрањивали код Саборне цркве на Топлој. 13. јануара 1764. овдје је сахрањена Ивана Даниловића; 13. јуна 1766. године, Стане домаћица знаменитог капетана Мојсеја Даниловића; 3. јануара 1769. Лесандро Даниловић; 20. јуна 1770. Мојсеј Даниловић; 11. фебруара 1773. његова кћер Крстина; 30. новембра 1790. Марија жена Георгија Даниловића; 18. септембра 1808. Вуколај син Мијата Даниловића. Затим, 3. априла 1810. Стефан син Михата (Мијата) Даниловића, а 12. маја 1810. отрок Игњатије син Јевтимија Даниловића.

Капетан Мојсеј је умро назначеног датума, а у матичној књизи умрлих Топаљске парохије се чита запис: „20. јуни 1770. Престави се Мојсеј Даниловић и бист погребен на путу синичалском и ђе се и престависја“. Дакле, Мојсеј је умро на трговачком путовању, на мору.

У вријеме аустријске управе (1822) у Ђеновићима су живјели Васо Ђурков Даниловић и Паско Јевтов Даниловић.

Иако се, несумњиво, зубачки Даниловићи прозивају и именом З у б а ц, има јако озбиљних индиција да се још једно братство из предјела Зубаца тако називало. Ево због чега то говорим. Зубци су током 19. вијека живјели у херцегновском селу Поди. У матичној књизи умрлих започетој 1850. године, уписан је под редним бројем 21. Ристо Зубац са Пода који је умро 21. децембра 1851. у 72. години живота. Његови родитељи су били пок. Симеон Зубац “са Зубаца“ и Анна Данилович “са Зубаца“. Укопан је код парохијалне цркве Св. Сергија и Вакха у Подима.

ГОРАН КОМАР

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина