Горан Комар: Отворено писмо члановима Парламентарне скупштине Републике Италије

Горан Комар: Отворено писмо члановима Парламентарне скупштине Републике Италије

  • „Током 18. вијека исписане су у Црној Гори промеморије млетачким провидурима које у цјелости, у погледу јасноће израза српског народносног идентитета превазилазе све херцеговачке и бокешке. Ни једна једина начињена у Требињу (1693) и Боки (1701, 1718, 1751…) не може се у том погледу поредити са староцрногорским, насталим на Цетињу“

Горан Комар

Поштована господо,
Иако данас поуздано знамо да модерни свијет не познаје категорије традиционалних савезништава, заједничког корака, чак ни територијалне и културне блискости, имам потребу да Вам се обратим поводом нацрта Закона о слободи вјероисповјести Владе Републике Црне Горе.

Наши народи су се у протеклих четири вијека додиривали представљени државом Млетачком републиком и српским, искључиво српским, православним скупштинама и кнежинама. То стога што на динарској страни Адрије Срби нису посједовали своју државу будући да су се налазили под турском окупацијом започетом средином 15. вијека. Из тог тегобног оквира, врло рано, још прије рушења српске деспотовине и босанског краљевства, истргао се дио Боке которске: Паштровићи (крај око Будве) који је 1423. године примио млетачки протекторат. По узору на Паштровску општину, у наредним вјековима, остварен је низ бокешких аутономија, закључно са најмлађом Топаљском (Херцег Нови) 1718. године. Млетачка република је у читавом периоду од 1423. до свога пада 1797. године, као генерални политички став исказала начело слободе вјерског израза српског народа у своме државно-правном окриљу. Цркве које је српски народ посједовао у Боки и Далмацији су задржане. И не само то. У Боки је током млетачке политичке управе дошло до значајног увећавања броја црквених грађевина. Поменућу само градњу велике Светоуспенске цркве српског манастира Савина у Херцег Новом између 1777. и 1799. године. Све вријеме млетачког присуства у Боки, сви архијереји Српске цркве су постављани од српских партијараха. Такође, у Црној Гори, с тим што су неки устоличени од стране Руске православне цркве.

Када је, дакле, Паштровић примио млетачки протекторат, још у архивским документима није поменуто име Црна Гора.

Млетачка република са хиљадугодишњом државном традицијом је дозволила да се комплетна администрација бокешких српских православних општина води на српском језику и ћирилицом. Управа Топаљске општине (историјско језгро херцегновске општине) је своја акта писала ћирилицом, а за преводе на италијански ангажовала преводиоце из фамилије Фонтана који су живјели у Херцег Новом.

Оваква историјска слика и оваква интенција млетачког Сената ремећена је повремено онда када су се на положају провидура налазиле личности наклоњене прозелитским активностима регионалних римокатоличких архијереја, попут Вицка Змајевића или Матије Карамана (надбискупи у Задру током 18. вијека). Тада су се успостављале синергије у дјеловању на штету Српске Православне Цркве и наше општинске књиге су пуне дописа Сенату Млетачке републике којима се тражи заштита Православља у Далмацији и Боки которској. У Саборној цркви Св. Спаса на Топлој чувале су се буле римских папа преписане на грчки језик којима је гарантована слобода православне вјере.

Све општине које су прихватиле протекторат Млетачке републике учиниле су то у историјским приликама карактерисаним губитком сопствених владарских династија и то је јасно исказано у документу који српски калуђери Дамјан и Павле 1597. године носе у Рим како би га предали папи. У Уводу је изложена српска историја и побројане све племените куће укључујући Балшиће и Црнојевиће.

Током 18. вијека исписане су у Црној Гори промеморије млетачким провидурима које у цјелости, у погледу јасноће израза српског народносног идентитета превазилазе све херцеговачке и бокешке. Ни једна једина начињена у Требињу (1693) и Боки (1701, 1718, 1751…) не може се у том погледу поредити са староцрногорским, насталим на Цетињу. При том су обраћања црногорског Збора настајала у критичним историјским тренуцима у којима је Црној Гори пријетило потпуно уништење. У њима се Црна Гора одређује као земља Срба. У више наварата објавио сам ова докумената са њиховим фотографијама, као што су њихов текст објавили уважени претходници.

Веневија; извор: leksikon.muzej-marindrzic.eu

Уколико би ми дозволили простор за урањање у детаљнију историју притисака и деструкције Српске Православне Цркве на Јадрану, могао бих рећи да архиви Ватикана пружају обиље података о почецима такве активности под окриљем Congregatio de propaganda fide основане 1622. године (Фр. Инголи) на темељима начелних опредјељења Тридентинског концила. Но, врло дуго, такве активности нису подразумјевале физичка уништавања српског народа на Јадрану и његовом динарском залеђу. То ће постати тековином 20. вијека и појаве усташке државе у Хрватској. Ја и данас тврдим да је млетачко државно-правно окриље спасило јадранске Србе и њихову Цркву процеса који бих означио као „магдебургизацију“ вањског динарског паса. Таман као што је то понегдје за вријеме Другог свијетског рата учинила италијанска фашистичка армија.

Можемо данас рећи да је млетачки Сенат често одолијевао захтијевима Рима за извођења притиска на јадранске Србе објашњавајући да је његов главни интерес чување државе и државног интереса.

Уважена господо. Да ли знате колике је жртве српски народ поднио током 17. и 18. вијека за славу млетачког оружја и све побједе Серенисиме? То се не може пребројати. Сустала Република тада готово да није располагала копненим трупама. Све ратове са Турцима изнијели су динарски Срби који су се нашли у неодрживом положају. Новљани, житељи града у коме живим, гинули су у Морејском ратовима и под градом Кључем у Босни. О млетачким поморским ударима на афричке градове у флоти Анђела Ема, или турски Улцињ и Бар да не говорим. Приноси Срба Далматинаца су немјерљиви. Црне Горе и Брда такође.

Данас се политичка власт Црне Горе са дијелом народа креће путем који јесте радикално нови политички курс. Међутим, власт није постигла извјесни стратешки циљ: да се са поступком елиминације српског етничког печата сагласи критична маса становништва. Није за мене дакле сада значајно питање опредјељења за самосталну државу или уграђивање у НАТО. Значајно питање јесте отварање процеса елиминације укупне културне, црквене и политичке историје српског народа, а на тим темељима и у ком контексту се напросто мора посматрати Закон о вјерским заједницама који предвиђа црногорски политички режим. Тај режим показује високу политичко-идејну сензибилисаност према том питању. Изостаје, дакле, став власти која уважава историјске чињенице и категорије и која тежи демократизацији простора који је опхрван и подијељен готово једновјековним процесом комунистичке диктатуре.

Свети Сава Благосиља Српчад (у црногорским народним ношњама), Ђорђе Крстић 1891.г.

Православље у његовим високим државним окриљима у простор Зете је унио српски архиепископ Сава Немањић. У Боки, у Кртолима, је поставио сједиште епископији. Најстарији Архив Цркве Срба у овој земљи је Врањински архив (манастир Св. Николе у Скадарском језеру). Од њега су остали само фрагменти. Он, и поред покушаја да се сачува у Великом рату, није адекватно заштићен и када је 1923. године извађен из земље, зетечени су само његови трули остаци. Тај Архив изражава континуирану бригу Немањића за насљеђе Цркве у Зети, а онда и династија које су у овој земљи владале послије њих. Иначе, Архиви данашње Црне Горе, њихова архивска грађа, се не налазе у стању које даје наду у њихову дуговјечност. Ови архиви у приморју Црне Горе казују заједничку историју Италијана и Срба. Комунистичка Југославија јесте формирала архивске установе, али никада до краја није довршен поступак заштите и сабирања архивске грађе.

Република Италија је значајна саставница европске заједнице, а још је важније да је она њена медитеранска саставница. Посланице Светог Апостола Павла казују да су обје стране Јадрана спаситељну Вијест чуле једновремено. Од тога часа, кренула је наша заједничка, хришћанска историја. Историја Светих Отаца која јесте историја реда, огледало поретка и једнакости чије би темеље и историјске потицаје могли тражити у равноправности језика којима је писана и читана спаситељна Вијест. Стабилна културна окосница средоземног свијета може се саздавати у погледу на копче које су поставиле велике традиције Венедиктинаца, Свете Браће Грка Ћирила и Методија и светих Немањића. Традиционални Медитеран је познао вриједност културног приноса српске династије. Млетачка република је у свим периодима своје историје морала знати о њима.

У Архиву Венеције се чува даровница Светог краља Стефана Уроша II Мулутина римокатоличком самостану Пресвете Богородице код Бара који је за свједоке позвао и барског надбискупа и которског бискупа. Припадници династије су подржали Бар у сукобу са Дубровником око архиепископског ранга ових старих средишта Римске цркве. Српски (словенски) језик, а то је име језика које је најчешће коришћено од свих балканских народа, је имао високо мјесто као језик Светога Писма којим је спаситељна Вијест проношена свијетом. Све то, и много више, знали су предстваници старих млетачких кућа које су чиниле Сенат Републике која се веома успјешно саставила са јадранским Србима. Из тога састављања произишле су велике користи за наш народ, а оне се најпотпуније сагледавају културним приносом и снажним економским растом бокешких општина под патронатом Републике Св. Марка. Снажна поморска привреда и неисцрпна богатства планинског Балкана веома је доприносила обема народима. Бокешки и херцеговачки Срби стварали су бројне знаменитости Трста.

Тешко је пихватити да данашња Италија може учинити отклон од сопствене традиције и на било који начин дјеловати на штету званичне Цркве у Црној Гори. Крупна цивилизацијска копча и принос заједничке историје јесте демократско начело које је de facto млетачки Сенат задржао кроз читаву записану историју Републике.

Сви насртаји на Цркву Срба истицали су захтијев да на државној територији Венеције не може бити толерисано прусуство српског клира и епископа (В. Змајевић). То је, дакако, подразумјевало и укупно материјално насљеђе Српске Православне Цркве. Иако је Република у неким периодима ишла у корак са таквим захтијевима, може се изрећи оцјена о политичком ставу који је генерално гледао ка обезбјеђивању механизама одржања Цркве Срба путем инструментарија грчке Млетачке (Филаделфијске) епископије, а онда и укупних људских и материјалних ефектива Српске цркве у Далмацији и Боки.


ГОРАН КОМАР / www.in4s.net

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина