ГОЈКО ЂОГО О МОМУ КАПОРУ: Младић који је заборавио да остари


  • Неутешни оптимист, на живот је гледао са ведрије стране. Дружељубив, непосредан, душеван, присан, брбљив, волео је људе, и овакве и онакве. Није имао склоност да их поправља. Са сваким је био на ти. Више је примећивао лепо него ружно, и у оном ружном трагао за прозраком лепоте

gojko-djogo

Пише: Гојко Ђого

Кад смо уочи Лучиндана прошле године урамили портре Моме Капора између Дучића и Шантића на зиду кафане „Стара Херцеговина” и, по завичајном обичају у оваквим пригодама, уштипке и сир из мешине почели да заливамо тврдошким вином црвенијем, наздрављали смо Момчиловој души која се, занаго ту негде изнад наших глава, радовала овој награди, највећој коју један Херцеговац може заслужити. Успети се тако високо и засести између два принца српске књижевности – е, за то је вредело живети и писати.  А завичајно веће – Братић, Ного и ја – брзо се сагласило да ниједном Херцеговцу ово часно место више не доликује.

Капор би, зацело, наше већање брзо прекратио ироничном шалом на свој рачун и позвао домаћина да похвали сир и уштипке – какви се ниђе на свијету не могу наћи – узгред гулећи цигар за цигаром, јер је, по његовом учењу, мешавина дуванског дима и винског букеа најбољи лек против срдобоље. Будући да се видари, које све чешће посећујемо, не слажу са овом науком, ми смо, без дима, лековитим вином разблаживали сету и, проверавајући памћење, евоцирали згоде из заједничког споменара, посебно Момине досетке, духовите варнице које осветљавају његов карактер и озрачују његово књижевно дело.

И најозбиљније исказе, изјаве и реплике Момо је застирао хумором. Вазда је имао на уму поенту и није одвећ проширивао реченицу, ни околишио, ако то није било намерно одлагање сижејног разрешења или, просто, реторички шарж. Приповедање је учио од фолклорних мудраца и урбаних маргиналаца и фолираната колико и из омиљених бајки и лектире. И кад је хтео нешто да поручи – а поруке и поуке није волео – прво је морао да нас до суза засмеје. Тај дух заводљивог доброћудног смејача и исмевача, понекад шерета, али никад ругалице и циника, огледа се у његовој прози.

Неутешни оптимист, на живот је гледао са ведрије стране. Дружељубив, непосредан, душеван, присан, брбљив, волео је људе, и овакве и онакве. Није имао склоност да их поправља. Са сваким је био на ти. Више је примећивао лепо него ружно, и у оном ружном трагао за прозраком лепоте.

Био је џентлмен српског кова. Драг, не само кафански, гост. Свако јело му је било царско и свако пиће божанско, само да га има доста. Чаша му је пристајала уз руку као да је са њом саливена. И никад није заборављао да похвали домаћина.

Ни своју животну повест није драматизовао, никад га нисам чуо да некога тиме оптерећује, да помиње своју породичну трагедију која га је несумњиво заувек обележила. Био је сироче које није хтело да призна да је сироче. Је ли то неки наследни, капоровски, генетски инжењеринг, сам Бог зна. Можда је хумор био нека врста унутарње рововске одбране од немилосног живота и његових „раних јада“.

У сентименталним тренуцима, Капор је користио осмех као ироничан отклон, и срцу је лако пуштао на вољу. Али снажнијим осећањима, кад бол згрчи лице и речи застану у грлу, стоички је одолевао, као да се инатио са собом. Пре неколике године, на Аранђеловдан, на крсној слави Николе Кусовца, једна госпођа је донела Моми на поклон гоблен који је везла његова мајка. Задрхтале су му усне, овлажиле очи, пресушиле речи; блед и нем, Момо није скривао узбуђење. Понеком од присутних клизнуле су сузе, а он је своје успео да прогута.
„Продавац магле и носталгије” био је, у ствари, једно велико дете које је боловало од „прастарог недостатка љубави”. Капор је покушавао да ту љубав стекне пишући. „Због чега се, иначе, прави уметност ако не због тога! каже… Џенис Џоплин је урлала хиљадама слушалаца на концертима: – Волите ме! Волите ме! Због тога у мојим књигама има много љубави.”
Сироче се заиграло пером, као играчком, чије је име судбина.

Први, дакле, спомен Капору, по некој вишој правди, постављен је у кафани. Кафана је била његов радни кабинет и атеље. Ту се живот укршта мимо свих правила, ту се преплићу најузбудљивије приче и судбине, а он је умео да слуша и мајсторски употребљава тај грађевински материјал. Никад није записивао што је чуо, видео или прочитао: кафане, улице, путовања, хотели, стари календари и јеловници, музеји и галерије, одећа, јело, пиће, рекламе и књиге, историјске чињенице и датуми, као и снимци епизода, поступака, обичаја, ритуала – све је то меморисао. Глава је била његова најпоузданија бележница, библиотека и видеотека. Те детаље и појединости вероватно је фиксирало Капорово сликарско око, писац их је користио за индивидуализацију својих јунака а цртач за наглашавање карактеристичних ликовних ознака. По томе се, мимо свих других обележја, лако препознаје његово прозно и ликовно дело, то је неисцрпна ризница свакојаких увида из различитих области живота и културе. Од тих фрагмената могла би се сачинити једна бизарна капоровска енциклопедија где би могли прочитати какав је прустовски колач „мала Мадлена” и како је Хитлер свом атентатору, да би га понизио у затвору, облачио неколико бројева шире панталоне да их генерал мора стално држати у руци, као и откриће да људи на другој страни планете – ако је Земља округла – морају ићи наглавачке. Можда ће се међу књижевним зналцима који су махом овлаш читали Капора, једном наћи и такав енциклопедист.

Свашта је Капор знао и са поуздањем је задирао у историју књижевности, ликовне и музичке уметности, али се тим знањем није разметао, више је волео улогу наивца. Избегавао је велике и тешке теме, ни о уметности није паметовао, кад је била реч о политици, он је дремао. Није био оптерећен поетикама, ни модерним ни постмодерним стилским авантурама. Био је реалист, лирски реалист, додао бих, мада није писао „поетску прозу”.

Млади Капор флертује са америчком лектиром, и приватно шверцује џејмсдиновски стил – иако није возио мотор – а темељито ишчитава старе и нове Русе, „и све што је написао Чехов”. Касније га је занео француски нови филмски талас, па и француска литература, Мали принц, Велики Мон, Жил и Џим… које често помиње.

Капору је добро стајала рола лаког писца, али је у тој лакој стилизацији живота, чини се, било помало лукавства и ината. „Трудим се, каже, да испричам [причу] најкраће могуће, не бринући хоће ли читава ствар бити литература или нешто друго. Боли ме за литературу. Нека се њом баве мале естетичарске дркаџије са катедри и књижевних трибина. Васпитан сам на сасвим другој врсти књига и неки други писци су ми били узори … То су, да их тако назовем, књиге са стране (подвукао М. К.) … књиге покрај главних токова магистралних праваца књижевности.” Капор је, изгледа, нехајно развејавао жито тако да је плева засипала очи оних што су га до последњег дана заобилазили на својим рабошима.

momo
Овај модерни лирски реалист разбокореног стила и разбарушене косе јединствена је појава у српској књижевности.

Капор је већ првим романом освојио читаоце, а кад је у Загребу почео да објављује књиге у стотину хиљада примерака, постао је урбана легенда. Кад је Уна објављена у првом тиражу од 20 хиљада примерака, Момо „скромно” изјављује да би га та чињеница вероватно испунила срећом да је доживео двадесетак година раније док је још умео да се радује. „Не могу да кажем да сам срећан… Срећа не улази у моје занимање. Зар човек уопште може бити срећан кад зна да ће после последње књиге поново писати неке друге књиге, књиге, књиге, и тако читавог живота!… Све до краја, кад ће, сед, насмрт уморан и згађен, добити оно што се зове ’заслужено признање’. Срање! Ипак, то је мој посао.” Меланхолични Момчило тада има 44 године и 12 објављених романа у вртоглавим тиражима.

Знао је и да се понаша као бестселер писац који помало опонаша своје јунаке. Сви смо носили „траперице”, али он је то умео на посебан начин, са дворедим тегет блејзером испод кога је вирила фуцнута „левис” кошуља са закопчаним манжетнама, и цигара међу прстима. Беспрекорно угланцане, лаковане мокасине са танким ђоном већ су опевали његови „саборци” и сапутници, а црни и беж џемпер са рол-крагном и вечни ђубретарац канда заборављају. Пишући о Џумхуру, Момо му је приписао понешто и од свог лика и својих навика.
У том осмишљеном нехају било је понешто од окаснеле романтичне боемије и дендизма – „обојено, елегантно, лепршаво, лежерно”. Позиван је на места у моди, одлазио на пријеме и премијере, пловио и пливао око Аде, ходио по свету, ћакулао испред „Градске каване” на дубровачком Страдуну, волео је и умео да ужива. Можда сам једноставно био размажен, признаје.

Неуморно је, ипак, писао, писао и сликао. И живео од свог труда. „Никад ништа нисам тражио. Отимао сам! Кад не бих успео да отмем, водио сам индивидуалну герилу. И ринтао за листове и часописе, за радио и телевизију…” Радио је то брзо и привидно непретенциозно, а новинар и писац, илустратор и сликар често су се један другом мешали у посао, Капор је од тога начинио стил.

Како се то ради видео сам у рано пролеће једне ратне зиме на нашем путовању по Крајини у аранжману ТВ Београд. Та серија репортажа, зачудо, никад није емитована, али је наш Виаггио ин Далмазиа Капор митологизовао у својим причама. До по поноћи смо једном, негде око Книна, густирали вино и касно отишли у кревет. Спавали смо тројица у једној соби. Прилично гасит, Момо се у оделу и ципелама свалио на кревет кукајући како сутра мора послати текст за рубрику у НИН-у, а већ око поднева требало је бити опет у некој „службеној” посети, можда у Бенковцу или манастиру Крупи. Запаљени синуси, чир и хладноћа нису ми дали да спавам, али моје шмрктање будило је само Нога, Момо је спавао као клада, није се пробудио до јутра, ћебе које смо бацили преко њега није се помакло.

Чим је устао, дограбио је цигару и тражио једну ракију да се отрезни. Донели су му некакву машину и ми смо га оставили да куца. Ја сам једва устао и мислио сам: кога ће врага сада написати за два сата, а требало је издувати бар четири-пет шлајфни. Момо је, ипак, стигао на време, а у следећем НИН-у појавила се она прелепа „репортажа” коју је касније уврстио у књигу ратних прича.

За четрдесет година нашег познанства, доста времена сам провео са Капором, али нисам био његов истрајни кафански садруг, за тај део његове биографије, исписане између „Липе”, „Грмеча”, Клуба књижевника и Аде Циганлије, нисам баш најнадлежнији. Ми смо се виђали од краја шездесетих, кад смо се, и дању и ноћу, сви више мотали по београдским „локандама”, али у тој „карневализацији живота” после шездесетосме нисам одвећ четовао.

Знатно чешће смо се сретали после 1981. Ту годину су обележила два мајска догађаја, албанске демонстрације на Косову и појава Вунених  времена. Цела земља, посебно Србија и БиХ, политика и култура, сви су се бавили овим случајевима. Можда чак и више том књигом песама него косовском иредентом. Ја сам у септембру осуђен на две године, и та пресуда је узбудила страну и домаћу јавност. После првих протестних писама и петиција, и неколика критичко-теоријска текста, међу ретким гласовима солидарности огласио се и Капор. У разговору са Бранком Криловић, у „Зум репортеру” (22–29. 10. 1981), који је онда имао огроман тираж, каже: „Заиста ме запањује сваки судија, који, изричући неку неправедну казну писцу, остаје заувек забележен у историји српске књижевности. Ја, то не бих смео. Није ипак згодно дочекати време, кад се унуци враћају из школе и питају деду, зашто је 1981. осудио једног песника због поезије? Шта одговорити унуку? Унуци, наиме, немају разумевања за захтеве актуелне политичке ситуације од пре 50 година, за сложене политичке односе, стицаје околности и остало. Унуци очекују од деда да буду непогрешиви и храбри, да не подлегну ничијим притисцима. Не знам како су се осећали унуци оног јадног градоначелника Београда, који је протерао Тина Ујевића стражарно у Имотски? Вероватно им није било лако у школи? Можда су променили презиме да се изгуби траг тој срамоти? Јер, осудити песника због поезије, исто је као и убити голуба на неком тргу. Свако то може, али неће. Наравно, да не останемо у сфери метафора, реч је о песнику Гојку Ђогу.” Момо је алудирао на моју опаску о унуцима у завршној речи на суду.

У тренутку кад се очекивала одлука Врховног суда Србије и најмање слово подршке био је велики чин храбрости и моралне одговорности. Данашњи нараштај то, вероватно, тешко може разумети.

У то време устезао сам се да телефонирам пријатељима, више ради њих него ради себе, свој положај више ничим нисам могао отежати. Јер, из самог врха полиције – и онда је било инсајдера – јављено ми је да ми не само прислушкују телефон него и буквално прате сваки корак. У почетку сам мислио да ме плаше, и сумњао у такву полицијску присмотру, али још пре хапшења приметио сам да мој „голф” стално прате нека друга кола. Зато се ни Моми нисам јављао. После ове изјаве почели су и њега да пањкају по новинама, да му сабирају старе и нове грехе.

Ово сећање сам мало преоптеретио „својом причом”, али хтео сам подсетити да у смутним временима и речи и поступци имају већу тежину и цену.

Тек уочи Нове, осамдесет друге године, позвао ме је новинар Боро Комад: „Хајде да се сутра видимо с рођаком, Блек и ја ћемо доћи по тебе око подне.” Знао сам о коме је реч јер су Капори, Комади и Ђоге братство истог племена и ми смо се рођакали, наши стари се међусобно нису женили. Комад и Михаило Блечић су становали поред мене у Блоку 45, а са Момом смо се нашли код „Два бела голуба” на Скадарлији.

Чекало нас је мало изненађење. Поред Моме је седела млада, витка и лепа девојка са високим челом и византијским носом. Подигнуте главе, на опрезу, гледала нас је као срна затечена у житу. – Ово је моја суђеница, представио је. Можда је баш ту реч употребио, ко ће се сетити, да се није смејао, било би патетично. Насмејала се и Љиља, а ми смо им првом лозом честитали. Нисам могао ни сањати да ће Љиља доиста постати и остати његова суђеница.

Тако је почео наш први испраћај старе године. Лоза, меза, шприцери, Момо части. По кафанским зидовима његове слике, као да смо у атељеу, који никад није имао. Он је дизајнирао и кафанско посуђе. Поклања ми два тањира, на којима се љубе два бела голуба, и данас их љубоморно чувам.

Ћаскали смо подуже, а највише се смејали Моминим штосевима. – Догодине ја частим, кажем. – У Забели, узвраћа Капор. – Где су они што су те допратили, што и њих ниси довео да попију нешто? Смрзнуће се људи – смеје се. – Дигли су они руке од мене, сад си ти на реду. – Не могу они без тебе, ту су они негде, погледивао је около.

Кад смо кренули кући, кажем Капору: „Видиш да нема никога.” На то сви ударише у смех, нисам приметио да су двадесетак метара од нас, преко пута, иза угла паркирана полицијска кола у којима су се досађивала тројица полицајаца у цивилу. Можда ту нису били ради нас?

Тако је почео наш први испраћај старе године, тако сам упознао Момчилову суђеницу, такво је то време било. На истом месту смо испратили још неколико година, потрајала је та традиција. Момо никада није дао да ја частим, а ни до Забеле нисмо стигли, ни он ни ја.

То је био наш први сусрет, први кога се добро сећам, пре тридесет година. Ако све и нисам дословно упамтио, нисам се одвећ ни огрешио.

Могао бих, наравно, из књиге сећања на протеклих тридесет година истргнути бар тридесет сличних поглавља у којима бих причао о Капору. Но, прескочићу одласке на Пале код Караџића, у Херцеговину код генерала Грубача, у Крајину код пуковника Драгана Тањге и капетана Драгана, гацање у мокасинама по дубоком снегу за генералом Младићем од обора за свиње до тора за овце у Црној Ријеци, обилазак ојађеног Косова од Дечана – у чијој су хрисовуљи Капори први пут уписани – до Приштине и Грачанице – нека то и даље тамнује у архиву успомена. Неке од тих излета, Момо је као „ратни репортер” овековечио.

Али, кад сам већ ретуширао прву, да осветлим и једну од последњих слика из овог албума. У пролеће 2009, у Библиотеци града Београда, о Ноговој поезији говорили су Јован Делић, Драган Хамовић и Капор. Иако начет болешћу, Момо је говорио као и увек „из главе”, са пуном концентрацијом, течно и уверљиво. После смо сели у башту „Коларца”, ону позади, не у Кнез Михаиловој улици, саставили неколика стола и поручили пиће. Момо ће – два деци белог. И у другој тури тражио је опет два деци. Седео је до мене и понашао се као на херцеговачком поселу, а сви смо знали да за неколика дана мора на контролу у Швајцарску, и да се већ подуже уздржава од пића.

Кад је и трећи пут келнер донео два деци белог, ја сам га вратио. „Не може”, рекао сам, „доста је било.” Момо ме је погледао као дете коме је ускраћен слаткиш, али се није бунио. Мало потом нагнуо ми се на ухо и шапнуо: „Страшно се бојим.” Негде дубоко у мени одјекнуо је тај пригушени вапај. Први пут од када га знам, није суспрегао бол. Био је то уздах патника који губи наду.

Уследила је убрзо она тешка операција од које се није опоравио. Срели смо се, ваљда, још једном или двапут. Није излазио, осим да мало прошета Карађорђевим парком са својим оронулим псом Арчијем. Телефоном сам му пожелео срећу кад је кренуо на лечење у Истанбул. И то је био наш опроштај.

Не знам да ли је још неки пут свратио у „Конобу” да попије она два деци белог, које сам му остао дужан; данас мислим да то није требало да урадим, али Момо ми је, знам, опростио.
Заједнички пријатељ др Јањић понудио је Ногу и мени да га у последњим часовима обиђемо у болници, али, пошто га је болест већ била сасвим савладала, нисмо хтели. Хтели смо да запамтимо Момчила Капора онаквог какав је био, као младића који је заборавио да остари.

Јануара, 2011.
Извор: Печат



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар