ГЛАС СА ДРИНЕ: Андрић је давно изашао на референдум!

  • Није волио Босну, а поклонио јој је сваку своју мисао.

ivo-andric-2
Кроз одбацивање љубио је њене руке пуне слатких локума.
Неизљечиво отрован невјером у ту подмуклу и лицемјерну земљу, запалу у влажним долинама зелених и крвавих ријека, патио је. Са окамењеним лицем без осмијеха мучио се удесом судбине да јој сагледа душу и разумије коб.

До краја живота писао нам је тестамент и упозоравао да у тој „учионици мржње“ одликаши увијек најбоље изуче практичан занат и на сваких 50 година верификују га на дјелу.
Херцеговину није толико презирао само зато што му се бол ране младости није утиснуо у призорима од камена, али сигурно ју је сматрао једном од учионица те „смртне школе“.
Нигдје Бог није дозволио толико рајске љепоте и нескривеног пакленог даха у људима као у ове двије „проклете авлије“. Нигдје као овдје толико сласти у свакој разлици, у призиву Бога, у шареним баштама, свиленим димијама, у везу на обрубу грубог сукна и црвене чохе.

Овдје се Син Бога Живога рађа уз најљепше молитве радости и наде, а исмаилћански пост уз ифтарске вечере и арапске стихове тако ослади Бога, као урма из Либана. Лако ти се учини да си у обећаним пољима гдје радост извире.

А стара земља Босна и камен Хума који све зна, као да говоре са човјеком и уче га да слатко запјева севдах, свилен као марама из Исфахана и да излијечи разбољело срце уз мужаствени глас гуслара који с херојима бесједи.

А онда осване јутро и сав тај шарени и слатки свијет из башта и са калдрме, од мараме притегне гајтан за дављење, а од поста вечеру издаје и истријебљења. Потекну кроз Босну ријеке од крви и људи без душе, а херцеговачки камен почне да ломи лобање и затрпава дјецу.

Врати се та проклета земља својој скривеној и лудој страсти самоуништења.
Прекрасна али вјероломна дјевојка вијековима је растрзана на реповима три коња која неће у једну бразду али хоће у три гроба.
А она сваком коњанику обећава да је баш његова. У тој лажи свакога полегне у гроб и затвори му умрле очи, а онда узјаше и поново развије ону свилену мараму од гајтана као барјак и пусти свој отровни глас који о љепоти пјева.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар