ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Породица Одавић из села Луг код Требиња

ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Породица Одавић из села Луг код Требиња

  • Породица Јована Одавића, једног из плејаде познатих Херцеговаца у Београду, у другој половини 19. века и првој половини 20. века, оставила је великог трага у српском народу на многим пољима.

Јован Одавић рођен је 1824. године у селу Луг, крај Требиња. Бавио се трговином, као и његов отац Стојан и то највише трговином стоке.

Јован се доселио у Београд средином 19. века и наставио да се бави трговином.  У Земуну је упознао Јулијану Радивојевић, десет година малађу, и с њом склопио брак. Јован је у Београду 1853. године постао члан болтаџијског еснафа, удружења трговаца луксузном робом, а нешто касније и еснафа дуванџијског. У главном делу београдске чаршије имао је и кожарску радњу а у данашњој Кнез Михајловој улици сазидао је једноспратну кућу са локалима за рентирање.

Јован и Јулијана умали су пет синова и једну ћерку. Најстарији син звао се Андрија, био је правник. Он је од оца наследио кожарску радњу али је после краћег времена одустао да се бави тим послом.
Други син био је Стеван, пешадијски потпоручник, који је погинуо у Српско-бугарском рату 1885. године, који је Србија објавила Бугарској, а чији је повод било уједињење Кнежевине Бугарске са Источном Румелијом, што је значило кршење одлука Берлинског конгреса.

Трећи Јованов син био је књижевник Пера Одавић. Писао је песме, приповетке, огледе и приказе. Објавио је више књига. Завршио је право у Паризу где је касније и радио као дипломата. Радио је и као рентијер и судија Трговачког суда. Свој радни век завршио је као инспектор Министарства унутрашњих дела. Петар Одавић је био међу оснивачима Српског књижевног друштва. Он и његова жена нису имали деце па су сву своју имовину завештали Српској православној цркви.

Ристо Одавић је рођен као четврти син. Био је професор, књижевник, шеф Пресбироа Министарства иностраних послова, народни посланик, управник Државне Архиве, културни радник и драматург.

Најмлађи син Јована и Јулијане био је Лазар, пешадијски мајор. Имали су и ћерку Мару која је умрла као дете.

Јованов син Ристо рођен је 1870. године, био је веома бистро дете. Основну школу је завршио у школи код београдске Саборне цркве, у близини очеве радње. По завршетку матуре уписао се у ондашњу Велику школу. Запослио се као професор Треће мушке гимназије. Као даровитог младог професора Министарство просвете послало га је у Лајпциг на једногодишње студије. По повратку радио је као професор у Првој мушкој гимназији. Још као ученик почео је да пише песме. Објављивао их је у ђачким часописима а касније и у листу „Отаџбина`‘. Писао је приповетке, књижевне и политичке чланке. Преводио је са руског, немачког и француског језика.

(седе) Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић; (други ред) Слободан Јовановић и Милорад Митровић; (трећи ред) Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић

Као књижевник и припадник херцеговачког рода дружио се и сарађивао са Светозаром Ћоровићем, Алексом Шантићем, Атанасијем Шолом, Љубом Оборином и другима.

Био је власник и уредник листа „Нова Искра„ који је окупљао ауторе у почетку српске а после и југословенске мисли. Ристо је у свом листу „Нова Искра„први увео фотографију као независну форму. Био је пропагатор аматерске фотографије. Уређивао је и лист за науку и културу „Дело„ и „Српске новине„. Сарађивао је у „Политици„, „Звезди„, радикалској „Самоуправи„, „Босанској вили„ и „Бранковом колу„.

Министар просвете поставио га је 1902. године за драматурга Народног позоришта у Београду. Заједно са управником старао се о репертоару позоришта. Написао је и три драме.

За време Првог светског рата прошао је Албанску голготу. Из Солуна се пребацио прво у Марсеј, а затим у Париз где је основао канцеларију за прихват и школовање српске избегличке деце. За време боравка у Француској објавио је на француском језику књигу са српским пословицама,

У Србију се вратио са Николом Пашићем у новембру 1918. године у својству шефа Пресбироа Министарства иностраних послова. За управника Државне штампарије постављен је 1920. године а 1921. године изабран је за народног посланика.

Уместо Бранислава Нушића, који је отишао у пензију, 1923. године постављен је за начелника Уметничког одељења у Министарству просвете.

Два пута је био директор државног Архива и на тој функцији остао је до пензионисања.

Ристо Одавић је у знак сећања на своје родитеље основао „Фонд Јована и Јулијане Одавић„ чијом имовином је располагала Српска краљевска академија.

Ристо је био веома цењен поготово међу својим београдским земљацима Херцеговцима. Именован 1930. године као извршилац тестамента, заједно са Петром Кољивратићем и Јефтом Рађеновићем, да управља „Фондацијом Риста и Трифуна браће Петровић из Згоњева„, београдских трговаца родом из села Згоњева крај Требиња. Браћа Петровић нису имала наследнике па су сву своју имовину завештали Фондацији.

Браћа су се по рођењу презивали Инић па су по оцу Петру променили презиме у Петровић. Ова Фондација и данас живи и делује.

За свој рад Ристо је одликован Орденом Светога Саве, Орденом Белог орла и Орденом Легије части.

Ристо Одавић је умро 17. априла 1932. године Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Ово су само записи који говоре о марљивости и угледу људи чији су корени или они сами везани за Требиње и Херцеговину. Говори о људима и њема сличним Херцеговцима који су као патриоте дали велики допринос својој матици Србији и српском народу.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић

.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина