• Фотомонографија “Требиње писано свјетлом” једно је од оних издања која одговарају на “потребе тренутка”, али, истовремено рађена је са амбицијом да, у визуелном смислу, на мало дужи рок, дефинише неке важне ствари у граду, и да, у оквиру те дефиниције потраје што је могуће дуже.

Фотомонографија „Требиње писано свјетлом“ једно је од оних издања која одговарају на „потребе тренутка“, али, истовремено рађена је са амбицијом да, у визуелном смислу, на мало дужи рок, дефинише неке важне ствари у граду, и да, у оквиру те дефиниције потраје што је могуће дуже.

Књига се састоји од 18 фотографских поглавља: Оаза у камену, Град на води, Медитерански град, Град зеленила, Град споменика, Град брендова,?Духовни туризам, Град отворених врата, Град културе, Излети, Требињска трпеза, Из збирки Музеја Херцеговине,?Старо и ново фреско-сликарство, Град богатог фолклорног насљеђа, Сувенири, Панораме града…
Наслови упућују на оријентацију и амбицију овог издања: приказати све што је у визуелном смислу аутентично, или, бар, на неки начин може да издржи конкуренцију развијенијег и туристички софистициранијег сусједства.
мнгфСве фотографије су аутентичне и, документаристички, у високом проценту типичне. У том смислу представљају коректан избор оног што је у Требињу атрактивно, чисто и визуелно препознатљиво. „Прљави мотиви“, чак и они који нису без извјесне туристичке атрактивности, у овој књизи просто нису узимани у обзир. Без сумње, труд аутора (фотографа који раде за „Глас Требиња“ и Туристичку организацију, као и професионалаца из Фото-Рекорда и Фото-Мома), заиста заслужује посебну пажњу јер међу неких 600 фотографија нема оних које су се „провукле“, оних које не задовољавају већ поменути критеријум. Мора се признати, у граду који се у комуналном смислу још није употпуности дефинисао као туристичка дестинација, то није нимало лако (поготово кад се има у виду електро и ПТТ-инфраструктура која је давно девалвирала и замрежила и градски центар и периферију.

У почетном поглављу („Оаза у камену“) Требиње је амбијентално дефинисано у оквиру херцеговачког крашког крајолика. Приказан је природни амбијент, али и најзначајнији отисци вишевјековне културе у камену (писменост, архитектура, духовна баштина, најпрепознатљивије урбане (камене) композиције, итд.

„Град на води“ представљен је питорескним феноменима и посебностима са Требишњице и са језера у околини (долапи, јазови, меандри, бране, водена „огледала“, „водене“ панораме, спорт и релаксација у „обалним оазамс“. Ограниченим избором у оквиру овог поглавља, аутори упућују на дубље промишљање на тему: колико се град прилагодио води и колико воду користи у сврхе које нису утилитарног карактера!?
Требиње као медитерански град дефинисано је природним амбијентом, карактеристичном медитеранском архитектуром, препознатљивим (медитеранским) манифестацијама, фолклором, специфичним урбаним збивањима, итд., и, у цјелини, то поглавље афирмише сценску профилацију свега што је заједнички урбани простор (улице, тргови, паркови, водене површине, средоземна флора). Намјера аутора вјеровтано је била да гостима понуди могућност да се у градском простору осјете као његови актери, а не као конзументи који су у пролазу.

Претходну тему, у неку руку, изнимном чини и поглавље „Град зеленила“, којим се сегментира медитеранска дефиниција простора. Као што је познато, Требиње има „вишеспратније“ и много богатије зелене површине него већина градова у приморском сусједству. Отуд, у монографији, инсистира се на урбаном зеленилу и на специфичним врстама, међу којима има егземплара и за енциклопедије (бор, платан, липа, кестен, храст…). Као доминантне цјелине, приказани су Платани, Пијаца, Црквина, Епархијски парк, и обале Требишњице.

Поглавље „Град споменика“, у временској равни, захвата период од антике (колумна пред Катедралом са капителом и арлом, споменици на зидинама Кастела), преко средњег вијека (Споменик писмености у Врпољу /гроб Покрајца Оливеровића/, орнаментисана средњевјековна судијска столица, средњевјековна црква под плочом, стећци…) до посљедњих дана (Споменик браниоцима Требиња 1991 – 1995, Споменик жртвама на Оровцу 1914-1918).
Поглавље „Град брендова“ обухвата гастрономску понуду: мед, сир, вино. Посебно, представљене су винарије: Вукоје, Тврдош, Анђелић, Петијевић, Берак, Драчево, Кораћ, Руњевац, Секуловић, Поповац, Лечић, Бојанић и Ђелмо, а у поглављу „Требињска трпеза“, ресторани: Конак, Студенац, Тарана, Винска галерија Вукоје, МГ, Бендиш, Платани, Брана Горица, Но1, Стара Херцеговина и Огњиште. На ово поглавље ослања се и све оно што чини људски фактор („Град отворених врата“) и све оно што, у нашим условима, Требиње заиста чини градом културе (специфична културна баштина, солидно обликована културне институције, све бројнији културни пројекти). Посебно су презентирани легати и најзанимљивији археолоошки и етнолошки експонати из Музеја Херцеговине, а, такође, велика пажња посвећена је старом (средњевјековном) и новом фреско-сликарству. Са изузетном визуелном експресивношћу третиране су и друге теме (нпр. фолклорно насљеђе, савремени плес, моторијада, продукција сувенира, итд).

У поглављу „Излети“сугерише се оно што нуде градови у сусједству (Дубровник, Цавтат, Херцег Нови, Пераст, Котор, Тиват, Будва, Никшић, Мостар… У оквиру исте теме приказано је требињско село и најпопуларнија излетишта (херцеговачке планине, језера, ријека Сушица…).

Монографија доноси приказ активних објеката и градитељских цјелина на којима се темељи духовни туризам, али упућује и на вриједности које, иако изложене пропадању, и даље привлаче пажњу туриста.
Пошто је намјера аутора била да на једном мјесту сакупе све оно што је недвосмислен визуелни позив гостима да посјете Требиње, у монографији нема ничег што је комунално-конфликто или на неки други начин представља другу страну медаље. Зато, може се рећи, да је у овој књизи приказан низ доминантних, најатрактивнијих градских феномена и несвакидашњих, аутентично обликованих урбаних феномена.

У монографији штампане су само фотографије које илуструју 18 поменутих поглавља, а не носе, ни у избору тема ни у фотографском поступку, препознатљив рукопис њихових аутора.

Пошто је ова књига намијењена гостима и туристичким посленицима, изабране фотографије су углавном визуелне информације или илустрације оног што је туристички изузетно и/или незаобилазно. Зато, аутори се нису опредијелили за умјетничке фотографије нити за оне које имају изразитији ауторски печат. Основно начело избора, ако се не варам, превасходно је својеврсна, лирски-профињена документарност а, уз њу, добро промишљена, непретенциозна експресивност.

Код свих аутора уочљиво је одсуство стандардне, и већ поприлично заморне „фотошоповске дорада“ и других поступака карактеристичних за умјетничку фотографију новијег времена. Главни (фотографски) јунак ове књиге је Град онакав какав је свакодневно (уколико не пада киша, јер готово све фотографије снимљене у екстеријеру „исписане“ су сунчевом свјетлошћу). У том смислу, свим поглављима заједничко је оно које се не помиње („Град сунца“).

У овој књизи, уз много труда истовремено (задовољавајући два углавном контрадикторна захтјева), Требиње је приказано онакво какво јест и онакво какво би могло и требало да буде.

Строгом селекцијом, из овог избора елиминисано је све што чека на комуналне или било које друге интервенције. Показан је град у једној новој, још увијек теоретској могућности (без агресивних структура и комуналних импровизација које деценијама дотрајавају, бодући очи свим оним који нису равнодушни према Требињу).

У претходном смислу, монографија је илустрација подавно декларисане намјере да се читав град развија као културни центар региона са значајним амбицијама и у ширем простору, али, истовремено, и свједочанство да све ипак није упропаштено и да је доста сачуваних урбаних композиција које могу да послуже као модел у дизајнирању нових градских цјелина.

У том смислу, ова монографија је и својеврсна рекапитулација оног што у туризму може да се уведе у још ефектније функције, али и оног што још чека на нове идеје и маштовитије профилације.
Овакав избор сугерише и на активнији став грађана према свом граду, посебно оних који раде у јавним институцијама, јер, нема сумње, и даље доста је оних који су према Требињу равнодушни (или недовољно креативни).
Оним првим, монографија „Требиње писано свјетлом“ може да послужи као инспиративан приручник, а оним другим, који су према Граду индиферентни или емотивно-хладни, као нова шанса да провјере нуди ли им Требиње неких нових разлога да град у коме живе сагледају са мало више топлине и привржености.

Издавач: Центар за информисање и образовање: уредник Ђорђе Вучинић; фотографије: Глас Требиња, Фото-Рекорд, Фото-Момо, Туристичка организација Требиње;
графичка опрема Неђељко Марић; превод: Коса Јанковић (руски), Дивна Спаић (енглески), Ведрана Павићевић (њемачки), издање финансирала Административна служба Града Требиња; тврди повез, 236. страна, штампа „Графотисак“ Груде.

Извор: Т.К./Глас Требиња