НАСЛОВИ

Фотомонографија “Требиње писано свјетлом”: Град сунца у 18 поглавља


  • Фотомонографија “Требиње писано свјетлом” једно је од оних издања која одговарају на “потребе тренутка”, али, истовремено рађена је са амбицијом да, у визуелном смислу, на мало дужи рок, дефинише неке важне ствари у граду, и да, у оквиру те дефиниције потраје што је могуће дуже.

IMG_2459

 

Фотомонографија „Требиње писано свјетлом“ једно је од оних издања која одговарају на „потребе тренутка“, али, истовремено рађена је са амбицијом да, у визуелном смислу, на мало дужи рок, дефинише неке важне ствари у граду, и да, у оквиру те дефиниције потраје што је могуће дуже.

Књига се састоји од 18 фотографских поглавља: Оаза у камену, Град на води, Медитерански град, Град зеленила, Град споменика, Град брендова,?Духовни туризам, Град отворених врата, Град културе, Излети, Требињска трпеза, Из збирки Музеја Херцеговине,?Старо и ново фреско-сликарство, Град богатог фолклорног насљеђа, Сувенири, Панораме града…
Наслови упућују на оријентацију и амбицију овог издања: приказати све што је у визуелном смислу аутентично, или, бар, на неки начин може да издржи конкуренцију развијенијег и туристички софистициранијег сусједства.
мнгфСве фотографије су аутентичне и, документаристички, у високом проценту типичне. У том смислу представљају коректан избор оног што је у Требињу атрактивно, чисто и визуелно препознатљиво. „Прљави мотиви“, чак и они који нису без извјесне туристичке атрактивности, у овој књизи просто нису узимани у обзир. Без сумње, труд аутора (фотографа који раде за „Глас Требиња“ и Туристичку организацију, као и професионалаца из Фото-Рекорда и Фото-Мома), заиста заслужује посебну пажњу јер међу неких 600 фотографија нема оних које су се „провукле“, оних које не задовољавају већ поменути критеријум. Мора се признати, у граду који се у комуналном смислу још није употпуности дефинисао као туристичка дестинација, то није нимало лако (поготово кад се има у виду електро и ПТТ-инфраструктура која је давно девалвирала и замрежила и градски центар и периферију.

mngf1У почетном поглављу („Оаза у камену“) Требиње је амбијентално дефинисано у оквиру херцеговачког крашког крајолика. Приказан је природни амбијент, али и најзначајнији отисци вишевјековне културе у камену (писменост, архитектура, духовна баштина, најпрепознатљивије урбане (камене) композиције, итд.

„Град на води“ представљен је питорескним феноменима и посебностима са Требишњице и са језера у околини (долапи, јазови, меандри, бране, водена „огледала“, „водене“ панораме, спорт и релаксација у „обалним оазамс“. Ограниченим избором у оквиру овог поглавља, аутори упућују на дубље промишљање на тему: колико се град прилагодио води и колико воду користи у сврхе које нису утилитарног карактера!?
Требиње као медитерански град дефинисано је природним амбијентом, карактеристичном медитеранском архитектуром, препознатљивим (медитеранским) манифестацијама, фолклором, специфичним урбаним збивањима, итд., и, у цјелини, то поглавље афирмише сценску профилацију свега што је заједнички урбани простор (улице, тргови, паркови, водене површине, средоземна флора). Намјера аутора вјеровтано је била да гостима понуди могућност да се у градском простору осјете као његови актери, а не као конзументи који су у пролазу.

Претходну тему, у неку руку, изнимном чини и поглавље „Град зеленила“, којим се сегментира медитеранска дефиниција простора. Као што је познато, Требиње има „вишеспратније“ и много богатије зелене површине него већина градова у приморском сусједству. Отуд, у монографији, инсистира се на урбаном зеленилу и на специфичним врстама, међу којима има егземплара и за енциклопедије (бор, платан, липа, кестен, храст…). Као доминантне цјелине, приказани су Платани, Пијаца, Црквина, Епархијски парк, и обале Требишњице.

Поглавље „Град споменика“, у временској равни, захвата период од антике (колумна пред Катедралом са капителом и арлом, споменици на зидинама Кастела), преко средњег вијека (Споменик писмености у Врпољу /гроб Покрајца Оливеровића/, орнаментисана средњевјековна судијска столица, средњевјековна црква под плочом, стећци…) до посљедњих дана (Споменик браниоцима Требиња 1991 – 1995, Споменик жртвама на Оровцу 1914-1918).
Поглавље „Град брендова“ обухвата гастрономску понуду: мед, сир, вино. Посебно, представљене су винарије: Вукоје, Тврдош, Анђелић, Петијевић, Берак, Драчево, Кораћ, Руњевац, Секуловић, Поповац, Лечић, Бојанић и Ђелмо, а у поглављу „Требињска трпеза“, ресторани: Конак, Студенац, Тарана, Винска галерија Вукоје, МГ, Бендиш, Платани, Брана Горица, Но1, Стара Херцеговина и Огњиште. На ово поглавље ослања се и све оно што чини људски фактор („Град отворених врата“) и све оно што, у нашим условима, Требиње заиста чини градом културе (специфична културна баштина, солидно обликована културне институције, све бројнији културни пројекти). Посебно су презентирани легати и најзанимљивији археолоошки и етнолошки експонати из Музеја Херцеговине, а, такође, велика пажња посвећена је старом (средњевјековном) и новом фреско-сликарству. Са изузетном визуелном експресивношћу третиране су и друге теме (нпр. фолклорно насљеђе, савремени плес, моторијада, продукција сувенира, итд).

У поглављу „Излети“сугерише се оно што нуде градови у сусједству (Дубровник, Цавтат, Херцег Нови, Пераст, Котор, Тиват, Будва, Никшић, Мостар… У оквиру исте теме приказано је требињско село и најпопуларнија излетишта (херцеговачке планине, језера, ријека Сушица…).

1Монографија доноси приказ активних објеката и градитељских цјелина на којима се темељи духовни туризам, али упућује и на вриједности које, иако изложене пропадању, и даље привлаче пажњу туриста.
Пошто је намјера аутора била да на једном мјесту сакупе све оно што је недвосмислен визуелни позив гостима да посјете Требиње, у монографији нема ничег што је комунално-конфликто или на неки други начин представља другу страну медаље. Зато, може се рећи, да је у овој књизи приказан низ доминантних, најатрактивнијих градских феномена и несвакидашњих, аутентично обликованих урбаних феномена.

У монографији штампане су само фотографије које илуструју 18 поменутих поглавља, а не носе, ни у избору тема ни у фотографском поступку, препознатљив рукопис њихових аутора.

Пошто је ова књига намијењена гостима и туристичким посленицима, изабране фотографије су углавном визуелне информације или илустрације оног што је туристички изузетно и/или незаобилазно. Зато, аутори се нису опредијелили за умјетничке фотографије нити за оне које имају изразитији ауторски печат. Основно начело избора, ако се не варам, превасходно је својеврсна, лирски-профињена документарност а, уз њу, добро промишљена, непретенциозна експресивност.

Код свих аутора уочљиво је одсуство стандардне, и већ поприлично заморне „фотошоповске дорада“ и других поступака карактеристичних за умјетничку фотографију новијег времена. Главни (фотографски) јунак ове књиге је Град онакав какав је свакодневно (уколико не пада киша, јер готово све фотографије снимљене у екстеријеру „исписане“ су сунчевом свјетлошћу). У том смислу, свим поглављима заједничко је оно које се не помиње („Град сунца“).

23У овој књизи, уз много труда истовремено (задовољавајући два углавном контрадикторна захтјева), Требиње је приказано онакво какво јест и онакво какво би могло и требало да буде.

Строгом селекцијом, из овог избора елиминисано је све што чека на комуналне или било које друге интервенције. Показан је град у једној новој, још увијек теоретској могућности (без агресивних структура и комуналних импровизација које деценијама дотрајавају, бодући очи свим оним који нису равнодушни према Требињу).

У претходном смислу, монографија је илустрација подавно декларисане намјере да се читав град развија као културни центар региона са значајним амбицијама и у ширем простору, али, истовремено, и свједочанство да све ипак није упропаштено и да је доста сачуваних урбаних композиција које могу да послуже као модел у дизајнирању нових градских цјелина.

У том смислу, ова монографија је и својеврсна рекапитулација оног што у туризму може да се уведе у још ефектније функције, али и оног што још чека на нове идеје и маштовитије профилације.
Овакав избор сугерише и на активнији став грађана према свом граду, посебно оних који раде у јавним институцијама, јер, нема сумње, и даље доста је оних који су према Требињу равнодушни (или недовољно креативни).
45789Оним првим, монографија „Требиње писано свјетлом“ може да послужи као инспиративан приручник, а оним другим, који су према Граду индиферентни или емотивно-хладни, као нова шанса да провјере нуди ли им Требиње неких нових разлога да град у коме живе сагледају са мало више топлине и привржености.

Издавач: Центар за информисање и образовање: уредник Ђорђе Вучинић; фотографије: Глас Требиња, Фото-Рекорд, Фото-Момо, Туристичка организација Требиње;
графичка опрема Неђељко Марић; превод: Коса Јанковић (руски), Дивна Спаић (енглески), Ведрана Павићевић (њемачки), издање финансирала Административна служба Града Требиња; тврди повез, 236. страна, штампа „Графотисак“ Груде.

Извор: Т.К./Глас Требиња


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар